Деда Душан и златна рибица

Новости у задњој кући задњег сокака Малог Градца на Банији: Душан Дрекић има три жеље. Прву, да му нетко поправи мостић преко потока, другу, да неким чудом добије фрижидер, и трећу, да набави макар половну моторну пилу да посијече дрво за гријање

Када би, којим случајем, Душан Дрекић, у потоку Обручина, који тече одмах испод куће у којој живи, ухватио златну рибицу, без размишљања би испалио своје три животне жеље. Прво, да му нетко поправи мостић преко потока. Друго, да неким чудом добије фрижидер, и треће да набави макар половну моторну пилу. То су три жеље о којима веће годинама сања, и све се нада да ће барем једна од њих бити остварена. Има он још једну скривену жељу, четврту, коју нерадо спомиње. Када би било могуће да се живот одврти назад, када се, након Олује скрасио у Чачку, Душан би пожелио да се никада не врати у Мали Градац, да остане тамо, у туђој земљи, јер је свој повратак горко пожалио. Одмах по повратку заредале су недаће, здравље му се нарушило, а самоћа и страх увукли су се у кости и срце.

Времешни и болежљиви старац живи на осами, у задњој кући задњег сокака у Малом Градцу, бори се за опстанак, али снаге и наде све је мање. Кућа у којој живи има струју, али она Душану служи само за расвјету, јер кућанских апарата нема. Баш зато, фрижидер би му итекако добро дошао, јер љети не може сачувати храну и сваки дан поново мора смишљати што и како припремати за јело. За врућина поквари му се и млијеко, месо поготово. Не може спремити никакве залихе, па тако има само по 100 грама саламе и комадић сира, које мора појести чим дође из трговине. Зими су проблем дрва за огрјев. На све стране око њега даноноћно се сијеку шуме, што легално, што илегално. Одвлаче се трупци нитко не зна камо, а шума је пуна огранака које сјекачи за собом не чисте и остављају. Одлази Душан на мјеста гдје је шума окљаштрена, али муку мучи без моторне пиле. Данима сјекиром сијече огранке и односи их кући, исто онако како су радили његови чукундједови прије два-три вијека. Да би се дошло до његове куће, треба прећи мостић, саграђен кад је он још био дијете. Сваки прелазак преко овог дотрајалог пријелаза итекако је опасан.

– Није само проблем што могу пасти у поток, нећу се ја у плићаку утопити, већ ћу се некако искобељати. Проблем је што сам лошег здравља. Ако ми затреба хитна помоћ, због накривљеног мостића и несигурног пријелаза од брвана испод куће у којој живим, ауто до мојих врата не може. Ето, тога ме страх – објашњава Душан.

Родно село Мали Градац, Душан је напустио још као двадесетогодишњак. Из сиромашне обитељи кренуо је у Петрињу и запослио се у Гавриловићу. Временом је, 1989. године добио и станчић од фирме, оженио се, но убрзо и растао. Када је почео рат, остао је у фабрици и цијело вријеме испуњавао наметнуту радну обавезу. У Олуји се придружује дугачкој колони прогнаних и након бројних перипетија завршава у Чачку. Седам година потуцао се од немила до недрага, све док се није одлучио на повратак. Вратио се у родну кућу из које је отишао као младић. Но тамо је чељади било превише: родитељи и брат Јанко с породицом. Одлучио је живјети сам и ушао у напуштену кућу у договору с власником, даљњим рођаком.

Од тада Душан живи сам, а једино друштво му прави вјерни пас Лазар.

– Чим сам се вратио, кренуо сам остварити своја права, али то баш и није било онако како су говорили и писали у новинама. У Гавриловићу сам једва остварио пензију од 1200 куна и тада сам осјетио да сам на неки начин дискриминисан зато што сам српске националности. Моји колеге са истим бројем година стажа и живота као ја, успјели су остварити много већу пензију. Познајем радника који има мање стажа од мене, а пензију од 1800 куна. Мени би тих 600 куна много значило и живот би ми одмах био другачији, сигурнији и бољи. Да ствар буде гора, ту пензију сам остварио тек прије двије године, а како сам до тада живио у овој пустоши, болестан и без новца, боље да вам не причам. Исто тако, лоше сам прошао кад сам хтио вратити свој стан који сам добио од фирме. Одмах су ми рекли да немам никакве шансе, па сам одустао од свега и вратио се у Мали Градац гдје сада живим сам у туђој кући – јада је Душан Дрекић.

У његову засеоку било је некад двадесетак кућа и готово стотињак људи. Данас, свега неколико заборављених стараца и старица који једва опстају, окружени дивљим свињама, лисицама, неимаштином и страхом.

– Мене овдје да озбиљно заболи, не може ме спасити ни Стипе Божић! Возило мојој кући не може прићи, па сам у вјечитом страху. Како немам новаца, не могу платити да закрпам ово мало здравља што ми је остало. Имам чир на желуцу, кроничну упалу плућа, тешко дишем, а слама ме и реума. Прије мјесец дана упутили су ме на ултразвук у Сисак, али нисам отишао јер нисам имао новаца за пријевоз. За одлазак и повратак требам најмање 200 куна, а толико немам. Тако да нисам ни прегледан.

Што ће бити, не знам. Бит ће некако, увијек је било… – резигниран је Душан.

Написати захтјев за обнову моста

Душану Дрекићу не можемо даривати фрижидер и моторну пилу, али можемо у Граду Глини питати да му направе мост преко Обручине како би сигурно могао доћи до куће и како би његовој кући могло прићи возило. Након ових ријечи Данијела Крапчичек, референтица Управног Одјела за привредне дјелатности града Глине, била је јасна, да јаснија не може бити: ‘Обратите се градоначелнику’.

Нешто ‘мекши’ био је Мијо Давидовић, комунални редар, који је савјетовао да Душан и сви остали који не могу до својих кућа због дотрајалог моста, напишу и потпишу захтјев за градњу новога, а он ће се, колико буде могао, заложити да се проблем ријеши.

Аутор: Владимир Јуришић

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане вијести:

Кроз блато до Блатуше | Јадовно 1941.

Документ о генерацијама Крајишника | Јадовно 1941.

Фудбалска репрезентација Срба из Хрватске | Јадовно 1941.