Dečak Rade istoriju znade

Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka

Posle izlaska iz štampe šokantnog, skandaloznog, malo je reći umobolnog „Crnogorskog bukvara“, u kome su pojmovi poput „avijona“ i „kamijona“ iz satiričnog serijala o polupismenom Šojiću ušli u crnogorske udžbenike, javnost je ovih dana šokirana još jednim umobolnim „biserom“ koji stiže iz crnogorske „prosvete“.

Ovih dana u jednoj školi u Crnoj Gori desio se primer kažnjavanja učenika od strane nastavnika istorije, zbog iznošenja nepobitnih istorijskih činjenica. Evo kako je tekao razgovor nastavnika i učenika na času istorije u jednoj školi u Crnoj Gori (prema svedočenju oca učenika Rada, koji je od strane nastavnika istorije kažnjen jedinicom zbog iznošenja nepobitnih istorijskih činjenica), u kome će istorija dati nastavniku istorije jedinicu koja se ne popravlja, a učeniku Radetu istorija će dati čistu peticu iz etike:

Račiću, reci mi nešto o nastanku Crne Gore? – pitao je nastavnik.
Crna Gora je prva srpska država koja se prije zvala…
Tada je nastavnik prekinuo učenika i povikao:
Stani, stani, stani, đe to piše u knjizi?
Rade je tada odgovorio nastavniku:
Ne piše niđe, nastavniče, to sam u kući naučio, to svi znaju.
Na to mu je nastavnik rekao:
Sjedi, evo ti jedan!

Sigurno će ovaj događaj ući u narodne umotvorine vezane za uzrečicu „sedi, jedan“ i premda mi je ponekad žao nekih pojedinaca, sa kojima se i ne slažem, na koje se obruši lavina podsmeha u javnosti i na društvenim mrežama, no, ovakav „prosvetni radnik“ se ne sme žaliti. Reč prosvetiteljstvo u korenu ima reč svetiteljstvo i čovek, čelovek, čovek zagledan u vek, u večnost, može doći do istinskog prosvetiteljstva samo preko istinske svetlosti i svetosti svoje duše. A duša nastavnika koji daje jedinicu zbog istine, daleko je i od svetosti i od svetlosti…

U svom tekstu „Paralele ukrajinizacije i crnogorizacije“ već sam pisao o istinskim nadahniteljima i propagatorima derusifikacije u Malorusiji i desrbizacije u Srpskoj Sparti, pa se neću ponavljati, samo ću istaći neka iskustva iz Malorusije (današnje Ukrajine) koja mogu biti više nego poučna za današnje stanovnike Crne Gore. Znam da je kod Boga sve moguće ali iskreno ne verujem u preobražaj ovakvih nastavnika-konvertita, ali na takve stvari treba ukazivati zbog učenika Radeta i njegovih hrabrih drugova iz razreda koji su ga podržali, ne plašeći se jedinice „nastavnika“. Toj deci se mora pružiti podrška.

Dakle, tragedija današnje Ukrajine istorijski je lako shvatljiva i može se svesti na jednu reč – izdaja. Prvo se krenulo sa izdajom Hrista, stavljanje papine krune na glavu od strane Danila Galickog i njegovih naslednika. Na to se nadovezala Brestska crkvena unija i današnje ludilo u Ukrajini je prosto zakonomernost – izdaja Hrista dovodi do bratoubistva. Ukrajinski unijati će stati na stranu i Hitlera i Obame, služiće samom đavolu, samo da bi se borili protiv pravoslavnih Rusa – jer Kainov pečat ne da mira. Ukrajinska nacija je stvorena u Vatikanu na bazi rusofobije i ona bez mržnje prema Rusima ne može da živi, ta nacija nema smisla svog postojanja bez mržnje prema Rusima. Plašim se da nema velike razlike ni sa situacijom u Crnoj Gori. Nacija nastala u Titovom Jajcu (naravno, takođe uz pokroviteljstvo Vatikana) nastala je na bazi srbofobije i ona nema smisla svog postojanja bez mržnje prema Srbima, ne može se ničim drugim hraniti nego srbofobijom. Dakle – izdaja Hrista, pa izdaja nacije, a onda i bratoubistvo. Sve to smo imali i imamo u današnjoj Ukrajini, to smo imali u Crnoj Gori u vreme Drugog svetskog rata, ne dao Bog da se ta tragedija ponovi u današnjoj Crnoj Gori…

Ono što je u istoriji Crne Gore, srednjevekovne junačke srpske Zete, nepobitno, jeste pečat srpstva i pečat Pravoslavlja, kao što je u istoriji srednjevekovne junačke Malorusije, današnje Ukrajine, nepobitan pečat ruski i pravoslavni. I kao što je derusifikacija Malorusije neminovno povezana sa bratoubistvom i samim tim i Kainovim pečatom na čelu ukrajinca-rusofoba, isto tako je desrbizacija Crne Gore neminovno povezana sa bratoubistvom i Kainovim pečatom na čelu crnogorca-srbofoba.

Nije slučajno da verovatno niko u ruskoj istoriji nije tako uzvišeno pisao i proslavio ruski jezik, niko sa toliko ljubavi nije pisao o ruskom narodu, kao Rus iz Malorusije Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Kao što ni pisanu reč na srpskom jeziku u kojoj se tako veličanstveno proslavlja srpski pravoslavni rod i srpski vožd Karađorđe, niko nije tako uzdigao i proslavio kao Srbin iz Crne Gore, Petar Petrović Njegoš. Kao da je Gospod unapred znao za dolazak ovakvih crnonastavnika koje danas sa užasom posmatramo u Ukrajini i Crnoj Gori, pa je narodu darovao Gogolja i Njegoša, da ni jedan rusofob u Ukrajini i srbofob u Crnoj Gori, ne može imati pred Bogom opravdanje za svoje rusofobstvo ili srbofobstvo.

„Pred vama je gromada – ruski jezik! Duboko uživanje vas priziva, da sa nasladom uronite u svu njegovu neizmernost i ulovite sve njegove divne zakone…“ – piše oduševljeno Gogolj i nastavlja – “Treba se časno odnositi prema reči, jer je reč viši poklon od Boga čoveku… i nevolja je ako o predmetima svetim i uzvišenim, počne da se raznosi gnjila reč: neka se o gnjilim stvarima raznosi gnjila reč!”.

Ovakav Gogolj se u današnjoj Ukrajini skrnavi i prepravlja, kao što se i Njegoš u današnjoj Crnoj Gori skrnavi i prepravlja. No, nema tog inženjeringa moćnijeg od Gogoljeve ruske i Njegoševe srpske reči, gnjila reč ne može poništiti svetu i uzvišenu i toga će biti svestan svako ko traga za istinskim značenjem Slova-Reči i takav neće krenuti za đavolskom obmanom.

Zbog toga se mora dati podrška učeniku Radetu. I njegov veliki imenjak imao je u tadašnjoj Crnoj Gori takvih izroda koji su bili spremni da služe tuđinu, ali veliki Rade nije bio sluga Vatikana, Brisela ili Vašingtona, nego je bio dostojni učenik svog velikog učitelja Petra I Petrovića, poznatijeg kao sveti Petar Cetinjski. I srpski vlastodržci umesto podrške mafijaškom i duboko srbofobskom režimu Mila Đukanovića (koja se može objasniti samo ličnim interesima), umesto umobolnih priča o pokušaju državnog udara u Crnoj Gori bez ijedne puške i pištolja, treba i moraju da podrže ovakvu decu poput malog Radeta. Kao i u Srbiji, u Crnoj Gori može biti jednakosti naroda i religija pred zakonom, ali pred kulturom i istorijom Crne Gore ne može biti jednakosti. Kako može u istoriji i kulturi Crne Gore neko da bude ravnopravan sa srpskim narodom i verom Pravoslavnom? Književnost, arhitektura, muzika, slikarstvo, rečju – celokupna kulturna i ne samo kulturna istorija Crne Gore, nosi na sebi pečat srpstva i Pravoslavlja. Svaki i najsitniji pojam u Crnoj Gori, u genetskoj je vezi sa srpstvom i Pravoslavljem. Zbog toga je učenik Rade apsolutno u pravu kada kaže da je Crna Gora bila srpska država…

Danas, kada se u srpskoj državi sprema zakonsko kažnjavanje zbog negiranja nepostojećeg genocida, kada srpska država mirno gleda kako se srpska deca osećaju kao stranci u Crnoj Gori, ono što može i mora da učini srpski verujući čovek, jeste da pruži podršku i pomoli se Bogu za mladog Radeta i njegove hrabre drugove iz razreda. Da dete oseti da ima podršku svog naroda ako je već progonjen i ostavljen od otpadnika svog roda. Učenik Rade i njegovi drugari iz razreda koji se nisu uplašili nastavnika-konvertita, zaslužuju punu moralnu i molitvenu i svaku drugu podršku svakog pravoslavnog Srbina. Dragi Rade, neka ti Gospod podari snage i razuma da ostaneš i opstaneš na strašnom mestu, čuvajući čast i obraz, čojstvo i junaštvo, junačke Srpske Sparte. „Bez muke se pesma ne ispoja, bez muke se sablja ne sakova“ – pojao je tvoj veliki imenjak, vladika Rade. Neka ti njegovo besmrtno delo bude pokazatelj u životu. Mnogaja i blagaja ljeta, tebi i tvojim bližnjim.

Autor: Ranko Gojković

Izvor: Fond Strateške kulture

Vezane vijesti:

Njegoša proteruju iz crnogorskih udžbenika | Jadovno 1941.

Slobodan Remetić: Ćirilica podelila sudbinu naroda …

Silan junak da je čovjek takvi | Jadovno 1941.