Саша Миливојев: Дечак из Жуте Куће

Дечак из Жуте куће jе наjшокантниjи роман икада обjављен у свету, аутобиографска исповест после коjе човечанство никада више неће бити исто. У ауторском посредништву Саше Миливоjева Дечак сведок прича о ужасима коjе jе као дванаестогодишњак преживео у своjоj земљи: О Жутоj кући и логорима, о киднапованим цивилима, о испиjању њихове крви и криjумчарењу њихових органа, о ратним злочинима и наjбруталниjим убиствима, о силовању, патњама, етничким чишћењима, геноциду, таjним гробницама… Роман Дечак из Жуте куће, грађен на неколико наративних нивоа, истовремено открива подвале у блискоj и актуелноj историjи, разрешава политичке недоумице. О интеграциjама, очувању териториjалног интегритета и идентитета jедне суверене земље. О криминалу и корупциjи, о страдањима политичких неистомишљеника под велом демократиjе, о терористичким стратегиjама и експанзиjи глобалног џихада. Споj епског, лирског, приповедачког, драмског и новинарског. О бомбардовању и разарању генетског кода. О приjатељским издаjама, лажима, криминалцима, секташима, лажним идентитетима, психиjатриjским случаjевима, о наркоманиjи, проституциjи, педофилиjи, некрофилиjи, о наjнижим деловима људског бића и наjузвишениjоj уметности. О мржњи и љубави, превазилажењу гнева, о миру, помирењу, глобалноj љубави и толеранциjи, прича jунак анђеоске лепоте и изузетног талента, широког образовања и очараваjућег наступа…

ЧАША КРВИ

Приче из логора

„У ГЛ-у су наредили да се хапсе цивили, да их малтретираjу и убиjаjу, пљачкаjу и протеруjу, а да раскомадана тела њихових лешева пакуjу у џакове и бацаjу у jезеро. Да. Јесте. Убили су велики броj људи. Киднаповали су двоjицу мушкараца и стариjу жену, а затим их оборили на земљу. И нећете веровати: жени су везали ноге за два аутомобила, коjа су затим полако кренула у супротном правцу. Смеjући се, договорили су се следеће: ‘Крени полако, немоj брзо да jоj узмеш душу’, те су возила кренула и растргла ову стариjу жену коjа jе вриштала, па како jе ова жртва jош увек била жива завезали су jоj и руке на исти начин, пошто су се возила вратила уназад: ‘Хаjмо сада руке, не даjте пуно гас, не журите’, те су у супрутном смеру поново растргли ову жену и на таj начин jе лишили живота. Тако jе убиjен и jедан од мушкараца. Један монструм jе узео секиру из гепека и пред свима раскомадао ова два тела. Трећег мушкарца су одвели у школски интернат, у ком jе та група сакатила цивиле до смрти, ломећи им прсте цевима. Чупали су им нокте и вадили зубе моторцанглама! Убадали jезик ножем! Ударали по глави металном четвртастом шипком! Вадили очи! Убадали ножем по телу. Пуцали из пиштоља у тело. Задавали ударце рукама и ногама по целом телу. Давили их кесом и ‘жицом давилицом’! Силовали. Шрафцигером бушили лобање! Одсецали полне органе мачетом и секли гркљане! Понижаваjућим и деградираjућим поступцима силовали су и жене и мушкарце, према њима нечовечно поступали, наносећи им повреде телесног интегритета. У више наврата, поjединачно и групно, су употребом силе према њима вршили обљубу, стављаjући им своjе полне органе у вагину, ректум или у уста, тераjући их да при томе прогутаjу њихову сперму. Тукли су их пендрецима по рукама, ногама и целом телу, гурали им пендреке у вагину, уринирали по њима, пљували их, услед чега су заробљени задобиjали повреде вагине, ректума, руку, ногу и целог тела, и трпели велике патње. Одвратно jе све то што трпи наш народ.“

„Људи, мене jе наjвише потресла прича да jе jедан припадник те групе сакупљао крв рањених заробљеника, а затим jе пио. Звали су га Дракула. Жртве су биле везане о цеви на плафону подрума, тада би он дошао и рекао: ‘Хаjде да испиjемо њихову крв’, убадаjући жртве ножем и гураjићи им прст у ране, да би крв jаче текла, пунио jе чашу, а потом jе попио.“

„Један jе двоjе људи лишио живота тако што их jе гурнуо и бацио кроз прозор, са зграде у ГЛ-у.“

„Један jе пуцао, а други ножем убо рањену жену више пута у пределу груди, а затим jоj пререзао гркљан!“

„Једну баку су задавили у кади. Другу стариjу жену су ухватили око врата и главе, а jедан jе рекао:

‘Хаjде да видимо како бело дупе има ова стара жена’, па су jе сви силовали, након чега jе из куће изашао младић, молећи их да га пусте, да ће им његови родитељи платити да га не дираjу. Тако jе и било: испоручен jе оном лику коjи jе тражио рекет од његове породице, а после неколико дана су га силовали и убили по њиховом наређењу.“

„Једног њиховог издаjицу су решетали из ‘Калашњикова’, а тело са разнетом главом оставили су на улици као пример другима!“

„Присиљавали су jедну жртву да узме у руке полни орган друге жртве и повуче, да би могли да га одсеку мачетом! Затим би ту жртву полили кофом воде и рекли: ‘Шта ту лежиш, пичка ти материна, у тоj води, устаj, ниси дошао на свадбу’.“

„Тела су масакрирали и спаљивали и у двориштима и у кућама.“

„Једног су ухватили код парка, узели му личну карту, тукли до смрти, а затим бацили у оближњи шахт.“

„Из реда испред продавнице, у близини аутобуске станице, ухватили су две сведокиње коjе су касниjе биле силоване и тучене од стране великог броjа лица.“

„Над жртвама jе jедан испробавао пробоjну моћ пиштоља.“

Они крше правила међународног права за време оружаних сукоба. Ми не ширимо говор мржње. Оптужуjемо само оне коjи наређуjу и врше према људима противзаконита затварања, нечовечна поступања, мучења, силовања, убиства, телесна повређивања, наношења великих патњи и пљачкање имовине становништва.

„Раскомадана тела, коjа су паковали у џакове, бацали су и у велике контеjнере за смеће у близини интерната или на друга места.“

„Гонили су наш народ колико год су могли, пљачкаjући, силуjући и говорећи нам, између осталог: ‘Јесте ли видели шта треба да вам радимо’, и ‘треба да вас убиjамо колико год можемо’!“
„Један jе издао наређење: ‘Убиjаjте их наjвише што можете, не допустите да прођу лако, доведите их у подрум!’“

„Везивали су људе за плафон и ударали их металним цевима. Један им jе рекао да jе срамота како ‘Не знаjу да биjу’, па jе узео четвртасту цев и њоме ударцем у пределу темена главе оштећеном разбио лобању, а потом му кроз начињени отвор у лобању укуцао упаљач!“

„Један jе ручном тестером комадао тела убиjених, други jе сакатио секиром!“

„Поред више поjединачних случаjева свирепих убистава и ужасних силовања припадници те групе су присилили jедног заробљеника на сексуални однос са кћерком.“

„Они су први почели jош прошле године. Отели су аутобус пун наших радника. Силовали су трогодишњу девоjчицу, а затим jе масакрирали.“

„Ужас! Живе људе су замотавали у бодљикаву жицу и бацали низ брда!“

„Кад би жртву уболи испод левог пазуха, узвикнули би: ‘Бежи кући!’ – упирући оружjе. Жртве би тако трчећи губиле крв и падале мртве. Срце тада jаче пумпа…“

„Људи, да ли схватате да су се они за ово припремали и седам-осам година раниjе. Дужином магистралног пута ПР-ПЕ имаjу ровове, дубоке метар и по, а на дну послагане палете, да не би газили по води. Имаjу и земунице доле, прекривене са по четири унакрсних редова балвана коjе ни тенк не може да пробиjе. Дакле, на овоме се радило годинама уназад.“

„Полицаjца В.В., коjи jе са колегом носио храну и воду колегама са пунктова, зауставили су на путу, обучени у наше униформе, не би ли их преварили и киднаповали. Одвели су их у шуму… Пронађени су након петнаестак дана како висе на дрветима, обешени наопачке, потпуно одрани! Нису имали ниjедан делић коже на телу, па чак ни на прстима ни на пенису!“

ОПЕРАЦИОНА САЛА ЖУТЕ КУЋЕ

Auf jedem Wege, in jeder Form suche ich immer und ewig dasselbe: die Wahrhe

Изашли смо из затвора. Свеже вече. Чудан ваздух. Чуо се болан пев ноћних птица. Ушли смо у комби коjи jе био паркиран поред густог шипраћа. Возио ме jе, Ћелави, непознатим путем… Мрак. Ништа се ниjе видело осим по коjе куће и месеца што се скрио међу облаке. Село jе спавало. Било ми jе лоше. Мука. Малаксалост. Презноjавање. Ћелави jе брижљиво возио и ћутао све време. Зауставио jе аутомобил, угасио мотор, отворио прозор… Гледао jе у Жуту кућу, све док из ње нису изашли неки људи. „Хаjде, излази напоље“, сачекао ме jе поред врата и ухватио за руку. Пришли смо људима. Шаптали су нешто, тапкаjући се по раменима, док смо улазили у кућу о коjоj сам већ чуо у затвору толико jезивих прича. Ишли смо према вратима кроз чиjе ивице су пробиjали оштри зраци светлости. Осећао се мирис хлора, чудан мирис, мирис болнице, мирис лекова… Отворише се врата и заслепи нас jако светло из операционе сале. Видео сам лекаре и човека на столу ком су великим и дебелим шприцевима извлачили нешто из тела. Био сам мали и уплашен, нисам знао о чему се ради. Вероватно су извлачили коштану срж, jер се и она трансплантира. Лице жртве нисам видео. Било ми jе мука. Видео сам само да jе жртва била положена као да лежи у положаjу мачке, са скупљеним коленима и повиjеном кичмом. Зато сумњам на коштану срж. То су радили стручњаци. „Морамо сачекати да заврше“, рекао jе Ћелави. Болело га jе дупе што сам се jа плакао. Могао jе да ме пусти да jе хтео. „Јако се боjим! Боjим се. Да ли ће ме убити? Немоjте ме убити! Немоjте!“ – молио сам у сузама. „Зачепи!“ – ућутао сам кад ми jе прислонио пиштољ у слепоочницу и тресао се од страха и хладноће. Ноге су ми подрхтавале. Зуби су звецкали о зубе колико jе било хладно. Седели смо у jедном ћошку и чекали да заврше. Лекари нису били у оним класичним болничким мантилима. Имали су само гумене рукавице и повезане гумене кецеље око струка, све у болничкоj светло зеленоj боjи. Сећам се патоса на ком jош увек молим у сузама, окружен разбацаним шприцевима и празним пластичним боцама, као и газама, натопљеним крвљу. Сто за операциjу jе био огроман. На дрвеном чивилуку висила jе празна боца инфузиjе. Сећам се неког ормарића у ком су стаjале тепсиjе, скалпери, бочице ињекциjа, пакети шприцева, инфузиjе и шта ли већ… Зидови су били прилично стари, али окречени. Било jе старо, али чисто. Рекао бих да jе прибор био стерилан. Памтим сjаj оштрица!

То ниjе била луксузно опремљена операциона сала, у њоj су се налазиле само наjнеопходниjе ствари, инструменти и апарати. Жртву коjоj су наjвероватниjе вадили коштану срж су искасапили, пребацили на колица и изнели jе из просториjе. Довели су полумртвог човека ког сам видео у затворскоj ћелиjи пролазећи ходником. Био jе сав жут, у ранама, као леш, само jе бунцао. Дали су му анезтезиjу. Журили су jако, ставили маске на лице, припремили посуде. Жртви су закачили неки апарат, вероватно апарат за усисавање крви (сукциjа). Почео сам да се губим и да их видим у магли. Улазе jош двоjица. Троjица… Видео сам скалпере, журбу и jуришање! Ћелави jе извадио кокаин и шмркао. Пребацили су преко нас неки наjлон, чуо сам звецкање леда док сам повраћао у ћошку. Дуго сам чекао у дрхтавици. Видео сам Носатог како пакуjе орган. Малаксао сам, пробиjао ме jе неки хладан зноj… Јетра и бубрег – пар сати, дан наjдуже, могу да издрже, ако се планираjу за могућу трансплантациjу. То jе неки период како би органи одржали све функциjе. Паковали су орган у кесу са ледом, сећам се, тако може дуже да издржи. Да… Обичан транспорт. Он се обавља у пластичним кофама у коjима се налази лед. Орган не сме да jе у директном контакту са ледом, већ мора да се стави фолиjа између, тj. материjал са коjим орган ниjе у директном контакту са ледом а опет апсорбуjе температуру леда, тj. хлади се. Пошто jе зароњен у лед (али не и буквално, због оне фолиjе о коjоj сам причао) орган jе такође отпоран и на потресе. То jе веома битан услов, да се избегну потреси, а самим тим и пропадање органа. Е сад, не знам како на то утичу турбуленциjе у авиону, разређен ваздушни притисак и остали временски параметри на висинама. Ту вам стварно не могу помоћи, али од служби безбедности сам добио информациjу да су органи летели авионима, а касниjе сам те информациjе потврђивао слушаjући друге сведоке. Чак сам добио и неке налоге коjи доказуjу међународни транспорт. Мислим да jе оптимална температура на коjоj се органи чуваjу 4 степена целзиjуса. Немам везе са медицином, осим са дерматовенерологиjом. О хирургиjи немам благе везе, само причам чега се сећам. Прате ме ужасне слике. Имам тешке трауме. Гледао сам како тестером секу леш. Кад су жртву умотали у чаршав, и тако са чаршавом у дебели наjлон, Бркати jе отворио врата и жвижнуо. Долазе неколико младића и износе раскомадан леш. Уплашио сам се да сам jа следећи коjи ће бити положен на сто, али сам ћутао плашећи се Ћелавог, држао jе уперен пиштољ према мени.

Дошле су неке жене и почеле да чисте сто, да прскаjу са неким хемикалиjама. Један доктор jе био средње висине, средњих година и дебео. Имао jе избачен стомак, румен у образима, густих црних обрва и бркова, и страшног погледа. Други jе био виши, мршавиjи, бледуњав у лицу, са огромним бабурастим носем. Причали су са Ћелавим. Ту су била медицинска браћа и сестре. Имам утисак да их jе у тоj проклетоj кући било чак и педесеторо, коjи су радили на крађи људских органа. Сећам се jедног црнца и jедног брадоње, муџахедина. Ко зна из коjих су све далеких земаља стигли ти добровољци. Трчали су, улазили, излазили, смењивали jедни друге…… Анализирали су резултате крви…… Иако тада нисам знао шта jе то, сигуран сам да су помињали састоjке крви као што су билирубин, хемоглобин, трансаминазе и сл. Нешто су се договарали. Бркати ми jе пришао и прстом повукао испод ока. Гледао ми jе беоњаче: „Verdhëz.“ „Имаш жутицу, пичка ти материна! Живог ћу те спалити ако си ме заразио!“ – урлао jе Ћелави, упирући пиштољ у мене.

„Немоjте! Немоjте молим вас. Немоjте да ме убиjете.“ Ударио ме jе песницом у главу, разбио ми нос, чупао ме за уши! Носати га jе ухватио за руку и почео да ме брани: „Водите га у болницу. Нека га излече, па га вратите“, трудио сам се да разумем оно што су причали. Живели смо заjедно и учили jезике jедни од других. Пошто су ми функциjе органа биле ослабљене због акутног хепатитиса и жутице, хтели су прво да ме залече, а тек онда да ми ваде органе.Тада сам напустио ту проклету кућу, са газом на носу, носећи са собом страх од смрти. Страха сам се мало ослободио тек након девет година и онда почео да причам о томе. Али и даље боли, jако. Кажу: „Време лечи све.“ – Време ништа не лечи. Време разара. Оно jе крвник. У мени jе сада рушевина, прашњава и затрпана.

ВУЧЈИ ТРАГ – ГЊИЛА ЉУДСКА ЦРЕВА

Ибрахим лоцирао гробницу

„О истинитости тих стравичних догађаjа сведоче и видљиве гробнице побиjених. Виделе су се не само прву годину после закопавања, него и пуно година иза њега. На гробницама трава jе била буjниjа него на околном земљишту, а у њивама коjе су се обрађивале жито jе на гробницама било зелениjе и буjниjе. Буjност растиња и тамнозелена боjа означавала jе тачан положаj гробишта jош дуги низ година после злочина. Мртве су плитко покапали, па су вукови разносили њихове лешеве. У касну jесен пао jе први снег. Био сам тамо код брата. Изашао сам да се мало прошетам.“ – ПРИЧА СТАРАЦ ИБРАХИМ, БОЖИЈИ ПОСЛАНИК – „Наишао сам на Вучjи траг. Пратећи га дошао сам до скупне гробнице у ривини из коjе jе вирио леш. Уз гробиште остало jе мало трулих црева. Леш jе одвукао кроз кланац горе у гаj, прождирући га. Од леша остало jе само мало гњилих црева и костиjу. И остали мештани наилазили су на исти призор. Краj откопаних гробова налазили би гњила црева жртава. Вукови и лисице били се намечили. Откопавали су плитко закопана тела мученика и jели их! Мучан jе то био доживљаj и тешко се било са тим нецивилизациjским поступком према жртвама свих ових година носити. Те гробнице налазе се на пољани удаљеноj 1,6 километара од Жуте куће. Они су у борби за вашу териториjу убиjали не само вас, него и нас, све од реда за коjе су претпостављали да им се неће предати и наклонити, или напросто ради примитивне пљачке, jер су убиствима долазили у посед материjалних добара жртава. Мислим да су мање убиjали на краjу рата. То jе очити доказ да су на краjу убиства била помно планирана и верно извршавана, што злочинима даjе додатну тежину.“

„Идеjу криjумчарења органа су спровели краjем рата. Убиства су свакако помно планирали и тако се богатили. Јесу ли мртви пали узалуд? Ако би свет требало да остане какав jесте, онда jесу!“

Одломак из књиге “ Дечак из Жуте Куће“

Извор: ВИДОВДАН.ОРГ

Везане виjести:

СВЈЕДОК ЈЕ БИВШИ ПРИПАДНИК ОВК

Извадили срце из живог српског младића