Дах црног гаврана

Ово што jе кренуло из Тузле, не слути на добро. Мотиви и захтеви jесу социjални, али нигде се почетни, поjавни облици тако великом брзином не претвараjу у нешто друго, као у Босни.

Иво Андрић, таj велики зналац и тумач Босне и Херцеговине, има jедну у jавности мање познату приповетку, зове се “Писмо из 1920. године”, коjа на савршен начин, прецизно и неумољиво, скида све маске и намазе с лица оног што зовемо Босна и Херцеговина. На jедном месту тог антологиjског текста, писаног у првом лицу Андрићевог приjатеља коjи заувек напушта Босну, каже се да jе то земља тврде вере, узвишене чврстине карактера, земља нежности и љубавног жара, осећања и непоколебљиве оданости, али да испод свега тога кључаjу урагани сапетих и збиjених мржњи коjе сазреваjу и чекаjу своj час.

Е, тих часова било jе у Босни и Херцеговини безброj; доносили су муку, jауке, убиjање, потоке крви, и претварали таj дивни згуснути географски простор у пакао. Непуних 15 година по окончању грађанског рата у БиХ, тамо опет горе зграде, масе људи ваљаjу се улицама и све личи на jедан од оних часова из Андрићеве приповетке.

Босна jе одувек место патње, некад jе та патња под плаштом од окупатора наметнутог мира, али jе патња, а некад се jавља кроз наjстрашниjе ратне облике. Ово што jе кренуло из Тузле, не слути на добро. Мотиви и захтеви jесу социjални, али нигде се почетни, поjавни облици тако великом брзином не претвараjу у нешто друго, као у Босни.

Само два дана након што jе изгорела зграда владе Тузланског кантона, jавио се онаj црни гавран, Стипе Месић, и казао да jе Деjтонски споразум главни проблем садашње Босне и Херцеговине. Само jединствена, унитарна Босна, без Републике Српске, има будућност, кликће Месић. Не обjашњава, вероватно стога што га нико и не пита, зашто то решење, кад jе тако добро и тако спасоносно ниjе 1990. године предлагао за СФР Југославиjу, на чиjем се челу налазио. Онда jе около телалио да jе jедини излаз у разлазу jугословенских народа.

Зашто данас излаз за Босну и Херцеговину ниjе у разлазу њених народа. Не заговарам, само питам. Или, како то да jе решење за косовски проблем у разграничењу између Срба и Албанаца – наравно, на штету Србиjе – а решење за Босну ниjе разграничење између Бошњака, Срба и Хрвата. Опет, не заговарам, само питам.

У Сараjеву jе изненада, док су jош траjали протести, слетео jош jедан црни гавран, Ахмет Давутоглу, министар иностраних послова Турске и наjдиректниjе се умешао у целу причу. Због чега? Живе ли у Босни и Херцеговини Турци? Не. Па шта он, онда, тамо тражи? Зашто изjављуjе да jе Босна државни и политички приоритет Истанбула и да као таква мора да буде целовита. Жал за давним временима Османлиjа на Балкану, или нешто друго?

Подсећам да jе Турска међу првих пет земаља на свету коjе су признале независност Косова. Да ли би Турска признала и евентуално проглашење независности Републике Српске? Или jе због страха од те независности Давутоглу и доjурио у Сараjево.

У овом (не)контролисаном полухаосу у БиХ, Република Српска jе мирна. Засада. Ниjе Србима баш наjjасниjе да ли jе зграде у Тузли, Бихаћу и Сараjеву запалио празан стомак или нешто што би врло брзо могло да покаже своjе право, страшно лице, виђено у БиХ 1941. и 1992. године. Има наде да су Срби бар ту лекциjу научили.

Пише: Ратко Дмитровић

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ