Дан када су комунисти пуцали на литију

Седам деценија од злочина у селу Баћевац код Барајева, о коме се дуго времена ћутало

У селу Баћевац код Барајева, недалеко од Београда, на први дан празника Света Тројица навршило се седам деценија од крвавог догађаја када су комунистички активисти, наочиглед неколико стотина мештана у литији, убили Љубомира Љубу Михаиловића, решени да растуре крстоноше, за инат Богу и народу. Убице су, наравно, после били тужиоци и сведоци, па су све оне који су носили црквене барјаке, иконе и кандила отерали на робију. И данас, у Баћевцу, после толико година, о томе влада језиви мук.

Овако Драгиша Божић, публициста из Мораваца код Љига, описује атмосферу у Баћевцу коју је, засада први и једини, описао и забележио у својој књизи „Црвени метак“, зборнику потресних догађаја страховладе нове комунистичке власти. Од „чишћења терена“ – ликвидације невиних цивила, преко принудног откупа и одузимања имовине, па до обрачуна са стаљинистима, за време Информбироа.

– О злочину у Баћевцу причао ми је сада покојни Миливоје Марковић, који је тада тек загазио у другу деценију живота и баш се био вратио из војске – каже Драгиша Божић. – Око пет стотина сељана, претежно младих и деце, са свештеником, три црквена барјака, крстовима и иконама, кренуло је кроз Баћевац, да код традиционалних записа одржи молитву за здравље, родну годину, да не буде града. Миливоје се сећао да су тада приметили неколико комунистичких активиста, али нису слутили никакво зло, јер власт није била званично забранила крстоноше. Активисти су чекали поворку на Мељачком путу, али да би избегли сукоб, крстоноше су кренуле другим правцем, на Липар. Међутим, активисти су ударили пречицом и стали пред колону.

НА почетку поворке црквени барјак носио је Љубомир Михаиловић, кога су звали Маџаревић, а друга два су носили његови саборци, с њим демобилисани са Сремског фронта. Наспрам колоне стали су комунисти из Баћевца и активисти из Великог Борка, који су их намерно пресрели, и почели су да их провоцирају, забележио је Божић у „Црвеном метку“. Маџаревић им је рекао: „Другови, ако хоћете са нама, скините капе. Ако нећете, склоните се с пута, да прођемо.“ Не одступише, поворка крете ка њима, одјекнуо је пуцањ из пиштоља, Маџаревић је закукао, испустио барјак и пао. Настали су метеж, вриска, општа бежанија…

Љубу је у врат ранио Драга Миловановић из Великог Борка, присећао се Миливоје Марковић: „Хтео је да настави да пуца, али му се метак заглавио, те су он и његови ортаци побегли. Касније смо сазнали да су намеравали да убију и попа. Мој пиштољ био је код рођака Златомира Гајића, који је испалио три хица ка зликовцима, али су они побегли у јаругу. Било је страшно на највеселији, најсвечанији и најпобожнији дан у Баћевцу, на Свету Тројицу. Стотине чељади бежало је, а из ране на Љубином врату лила је крв. Нашли смо запрежна кола, те га потерали за болницу.“

– Марија Весић, сестра рањеног Љубе Михаиловића, причала ми је да сумња да у болници у Београду намерно нису хтели да га оперишу. Умро је сутрадан, а човек који га је убио ни дана није одговарао – каже Божић. – У Баћевцу је, потом, завладао терор Удбе. Златомира Гајића, који је пуцао на комунистичке активисте, и још неке сељане, два месеца у Београду су држали у затвору, тукли, мучили, гасили им цигарете по лицу, приморавали да потпишу већ срочена признања… Већину су осудили на робију.

Док је родбина оплакивала убијеног Маџаревића, а остала четворица су тамновала, у Баћевцу је владао невиђен терор Удбе.

ЗАТАШКАВАЊЕ ИСТИНЕ

– ПОСЛЕ седам деценија од тог злочина, недавно сам посетио Баћевац мислећи да ће се тај догађај ове године гласније обележити, подсетити на време када су неки безумни људи приграбили силу и моћ коју им је дала Титова држава, те починили зверства над невиним комшијама – каже Божић. – Нажалост, ништа од тога. Млађи су о томе нешто мало начули, а међу старијима је настало опште ћутање. Они који још жале за временом Јосипа Броза, скоро углас веле да то не треба помињати, да се не изазива зла крв. Овоме се приклонило и локално свештенство, па последњих година, на дан сеоске преславе, на месту где се одиграо злочин, више не обављају пригодан помен јер је, кажу, прошло време четника и партизана. Али живот је показао да свако „гласно ћутање“ никад ништа доброг није донело.

ДА СЕ НЕ ПОНОВИ

– О ИСТИНИ о злочину у Баћевцу није се смело гласно причати пуних 40 година – каже Божић. – Ја сам за то сазнао 1989. године, а требало је да прође још две па да, после неколико неуспелих покушаја, нађем саговорнике. у првом нечовештву комуниста, „чишћењу терена“, било је на хиљаде настрадалих у градовима, нарочито у Београду. У градским срединама наилазио сам на ћутање родбине ликвидираних, из страха од поновног упирања прстом, губитка посла, често и од истеривања из партије, оне исте која је и њиховима дошла главе. Казивачи, родбина невино убијених у својим исповестима нису били отровани осветом, срце и душу отворили су да се иста и слична зла не би поновила, нигде и ником.

Аутор: Бранко Пузовић

Извор: НОВОСТИ