Дама из Инсбрука главу није погнула

Безмало шест децениjа jе било потребно да Диани Будисављевић буде одато признање за спасавање 12.000 српске деце из усташких логора током Другог светског рата. Из краjње неразумљивог разлога, о њеноj племенитости, али и великоj одважности

По њоj су недавно назване улице у Београду, Козарскоj Дубици и Градишки, док jе у Бања Луци и Загребу таj предлог jош у процедури. Српско народно веће из Хрватске установило jе плакету за хуманитарни рад коjа носи њено име, а Синод Српске православне цркве прошле године jоj jе постхумно доделио Орден царице Милице.

Безмало шест децениjа jе било потребно да Диани Будисављевић буде одато признање за спасавање 12.000 српске деце из усташких логора током Другог светског рата. Из краjње неразумљивог разлога, о њеноj племенитости, али и великоj одважности, након рата знао jе само узак круг историчара, док jе шира jавност о њоj сазнала тек 2003. године, када jе захваљуjући Дианиноj унуци Соњи Сабо хрватски Државни архив обjавио њене дневничке забелешке .

„Сва су моjа дjеца jош жива, али, док смо стигли до станице за дезинфекциjу, троjе ми их jе умрло. Међу њима jедан већи, лиjепи момчић. И у два друга вагона било jе мртвих: страшна оптужба против Хитлера, коjи jе одузео маjке; против усташа, коjи желе да униште дjецу jедног народа.”, записала jе 14. jуна 1942. у свом дневнику када jоj jе било понуђено да збрине конвоj од 350 Срба, од чега jе било две трећине деце толико исцрпљене да „нису била употребљива за рад”. У противном, сви би са железничке станице били враћени у Јасеновац.

Рођена jе у породици Обексер у Инсбруку, у тадашноj Аустро-Угарскоj, 1891. У Загреб се сели након удаjе за Јулиjа Будисављевића, Србина из Лике, коjег историjа памти и по томе што jе на загребачком Медицинском факултету основао Клинику за хирургиjу. Током тридесетих се обоjе активно укључуjу у друштвени живот загребачке елите, па Диана од 1941. та познанства почиње несебично да користи, баш као и своjе аустриjско порекло.

У jесен 1941. године, када сазнаjе за страдања српске деце и жена у усташким логорима Лобоград, Стара Градишка, Јабланац и Млака, са групом сарадника организуjе „Акциjу Диане Будисављевић”. Скупља храну, одећу, лекове, извлачи и збривањава децу, те скупља новац за бригу о њима. Уз дневничке белешке, све време jе и педантно водила документациjу коjа jе требало да омогући поновно спаjање деце с родитељима.

Након рата Диана jе било приморана да комплетну архиву преда новим властима и из њеног дневника се види колико jе била жалосна што jоj ниjе било омогућено да заврши своj животни проjекат. Акциjу спасавања малих логораша, коjу jе главом платило jеданаест њених сарадника, Диана више никад ниjе поменула; вратила се у родни Инсбрук где jе потпуно заборављена умрла 1978. године.

Након улица и постхумних признања, у jош jедноj намери да се исправи неправда према Диани Будисављевић, биће одржан и комеморативни скуп у Инсбруку, почетком идућег месеца, иначе први од како jе Диана преминула. Истовремено, њено племенито дело тема jе и два документарна филма, коjа се паралелно припремаjу у Загребу и Београду.

Уз, како сазнаjемо, подршку кабинета председника Србиjе Бориса Тадића и председника Хрватске Иве Јосиповића, у Београду теку припреме за почетак снимања документарног филма „Срце од свиле и челика” у режиjи Деjана Живковића и у продукциjи Евроатлантске инциjативе. Истраживачки део проjекат поверен jе новинарима „Јутарњег листа” Славици Лукић и Драгу Хедлу, те новинару загребачких „Новости” Деjану Кожулу.

Кожул за наш лист каже да истраживачки део обухвата „копање” по архивама, те потрагу за преживелом „Дианином децом”, као наjаутентичниjим сведоцима њеног хероjског подвига.

– Ниjе било лако, али смо ипак успели да пронађемо и разговарамо са људима коjи су избегли смрт у логорима захваљуjући Диани Будисављевић – истиче Кожул. – Усредсредили смо се на то како jе таj механизам спасавања функционисао и ко су били људи коjи су jоj у томе помагали. Наша намера jе да у филму покажемо и то да jе у акциjи спасавања учествовало и пуно Хрвата, чак и људи из самог усташког режима, коjи су заправо били предратни кадар коjе jе рат затекао на местима унутар разних министарстава.

Други филм „Дианина листа”, с очитом алузиjом у наслову на Спилбергову „Шиндлерову листу” – подсећања ради, Оскар Шиндлер jе филмски омаж заслужио за спасавање 1.200 Јевреjа током Другог светског рата – припремаjу редитељка Дана Будисављевић и њена сарадница Миљенка Чогеља. Оне су за своj проjекат, коjи би требало да буде завршен до 2014, у конкуренциjи 129 других проjеката недавно добиле главну награду на ЕАВЕ Еуропеан Продуцерс Њорксхоп.

– Судбини Диане Будисављевић може се прићи из различитих углова, а ми смо се определиле за интимни приступ, причу о њоj и њеним сарадницима, причу о грађанскоj храбрости – каже Дана Будисављевић, коjа и поред родбинских веза са породицом Дианиног мужа, Јулиjа, о Диани до скора ниjе ништа знала.

Диана jе била жена, напомиње Дана, коjа jе могла пронаћи броjна оправдања да погне главу.

– У то време већ jе била бака. За време усташког режима била jе супруга jедног Србина, а у крањоj линиjи била jе странкиња коjа jе слабо говорила хрватски – каже редитељка филма „Дианина листа”. – Упркос свему, била jе спремна да угрози сопствени живот, и животе људи коjе jе волела како би помогла другима. Та њена судбина jе управо оно што желимо да покажемо.

Денис Колунџиjа

Извор: dnevnik.rs

Везане виjести:

Диана Будисављевић – Отргнута од заборава

Истина и помирење