Да ли је Хаг велика и последња српска шанса

Процес коjи jе почео у Хагу, на основу хрватске тужбе коjа хоће да докаже геноцидност Србиjе и противтужбе Београда чиjи jе циљ да изнесе доказе о геноциду Хрватске над Србима, пружа српскоj страни велику шансу да у међународним оквирима коначно изнесе истину како се Југославиjа распала у грађанском рату што су испровоцирали сецесионисти на челу са Туђманом

Пред Међународним судом у Хагу почео jе процес чиjи краj многи виде као нерешен резултат; суд ће, учи нас ова школа, констатовати да геноцид нису починиле ни Хрватска ни Србиjа, расправе о дометима судске пресуде у локалним оквирима потраjаће десетак дана, све ће се смирити а живот и дани потопиће оно што би заувек требало да остане на површини. Да се не заборави.

Да ли jе ово извесно? Не бих се усудио да ставим руку у ватру, оставимо jош неколико месеци на страну ову врсту нагађања, нешто друго jе важниjе.

Хаг jе, преко тужбе и противтужбе за геноцидне радње, дао шансу Хрватскоj да понови оно што Европа и светска jавност слушаjу дуже од две децениjе и ту изненађења нема, као ни нове приче. Многи посматрачи, да не спомињем аналитичаре, заборављаjу у овом процесу, утврђивање карактера рата. Без те дефинициjе, била она саставни део коначног става Суда или имагинарни оквир у коjем jе све смештено и на краjу разумљиво – пресуда у Хагу ниjе могућа.

ИСТОРИЈСКА ПРИЛИКА Дакле, Србиjа први пут има велику шансу да под светлима интересовања можда и водећих европских и светских медиjа докаже шта се заиста догађало деведесетих година на простору Титове Југославиjе. Никада до сада службени Београд на међународним адресама ниjе износио истину о распаду Југославиjе и ту ће шансу сада jедноставно морати да искористи. У противном ствара могућност да Србиjа буде проглашена за геноцидну државу. И jош нешто; Србиjа ће, и то први пут, пред Међународним судом, туђим сведоцима и страном публиком морати да стане у одбрану Слободана Милошевића, тачниjе, у одбрану себе.

До сада jе Београд био нем за све оптужбе изведене из поставке да jе Југославиjу разбио Милошевић, потпомогнут Српском академиjом наука и уметности и Југословенском народном армиjом. Ако има намеру да се одбрани од могуће пресуде за почињени геноцид над Хрватима, Србиjа, ова у форми техничке владе и следећа са владом пуног капацитета, мораће коначно да каже шта се заиста догађало уочи увођења и након увођења вишестраначjа у Југославиjу 1990. године. Ту нема маневарског простора за политичку тактику чиjи jе циљ одржавање могућности за наставак добрих односа Београда и Загреба. Ово jе битка коjа се не сме изгубити.

Потпуно jе неважно шта након процеса у Хагу могу да кажу Иво Јосиповић, Зоран Милановић, Весна Пусић. И они и Међународни суд, скупа са jавношћу, каква год и колико год велика она била, мораjу да се суоче са неким истинама од коjих су до сада бежали као мачка од воде.

Већ првог дана уводне хрватске беседе у Хагу, Загреб jе показао да нема скрупула, да не даjе жуту банку за садашње солидне односе између Хрватске и Србиjе; изнета jе наjтежа оптужба усмерена према политичком врху Србиjе. Нападнут jе председник Томислав Николић као човек коjи се, речено jе, ниjе одрекао прошлости и скупа с другим људима из државног врха Србиjе одбиjа да злочин у Сребреници квалификуjе као геноцид.

Тежа од овога jе само оптужба да jе Николић (а можда jош неко) лично убиjао по Хрватскоj, о чему jе своjевремено говорила Наташа Кандић. Ни ову могућност не треба искључити jер ће се на страни сведока у корист Хрватске поjавити, чули сте, Соња Бисерко. Информациjе из Загреба говоре да Хрвати наjвеће наде полажу управо у госпођу Бисерко jер, боже моj, ипак jе она грађанка Србиjе и њена реч у овоj констелациjи односа, националних предзнака и државних усмерења, има посебну тежину. Видећемо.

МЕТОД „ВРЕМЕНСКОГ ТУНЕЛА“ Све досадашње квалификациjе рата деведесетих одређиване су у Загребу, Сараjеву, Љубљани, Бриселу, Лондону, Вашингтону, Бечу… методом „временских тунела“, коjи jе догађаjе повезивао не хронолошки, како jе jедино могуће, већ прескакањем свега што може да сруши или доведе у питање проjектовану поставку.

У случаjу Хрватске то значи да се рат оцењуjе анализом догађаjа од почетка операциjе Вуковар, jесени 1991. године. Све што jе било пре тога: избацивање Срба као конститутивног народа из Устава Хрватске, избацивање Срба с посла и из станова, приморавање да потписуjу Изjаву о лоjалности, забрана употребе ћирилице и на краjу сурове ликвидациjе српских цивила по градовима (Сисак, Загреб, Осиjек, Вуковар…) никада се не спомињу.

То за аналитичаре са Запада, и ове у Загребу, Сараjеву и Љубљани, не постоjи. Надам се да ће српска страна у Хагу изнети податак да ЈНА у Хрватскоj нигде ниjе испалила ниjедан метак а да претходно ниjе била нападнута. Од стране хрватских паравоjних jединица, разуме се.

У првом сату излагања Весне Црнић Гротић, шефа Хрватске делегациjе пред Хашким трибуналом, поентирало се, вербално и визуелно, на Вуковару, граду уништеном од стране „агресорске ЈНА“. Наравно, Весна ниjе споменула, а надам се да српска страна хоће, да jе ЈНА, као jедина оружана сила тада jош постоjеће државе Југославиjе, у Вуковару од 1948. године; да jе вуковарска драма имала увод од неколико месеци када jе Томислав Мерчеп, са своjом усташком хордом, дивљао по Вуковару, приводио и убиjао српске цивиле а онда, по добиjању зеленог светла из Загреба, отпочео блокаду касарне ЈНА у том граду, по рецепту коjи jе примењен и у другим градовима Хрватске; искључење струjе и воде, снаjперска ватра а онда напад минобацачима.

Тек кад се то догодило, отпочела jе операциjа Вуковар, кренули су тенкови из Београда, како то воле да кажу у Загребу, богами и у Београду и Новом Саду, у круговима Соње Бисерко и Ненада Чанка. Не тврдим да jе Чанак исто што и Соња Бисерко, али сам га чуо наjмање десетак пута да спомиње тенкове за Вуковар, из Београда испраћене цвећем.

СТРАХОВИ ЗАГРЕБА Загреб се, у овом процесу, одрекао могућности да унакрсно испитуjе сведоке српске стране. То може да се тумачи на два начина  или сматра да су аргументи Србиjе, изнети у писаноj форми, толико слаби да их jе наjбоље оставити таквима, не дати сведоку шансу да их поправи – или jе оваква одлука последица страха да би ионако тешке квалификациjе и поставке српских сведока у вербалном наступу (посебно ако би он био на енглеском jезику) могле код судиjа да оснаже положаj српске стране. Биће да jе ово друго. То се може закључити и из изjаве споменуте госпође, дате по изласку из суднице, кад jе окупљеним новинарима рекла да jе она сама свесна колико jе пред Судом тешко доказати оптужбу за геноцид. Пре одређеног времена, на истом овом месту, изнео сам тезу да Србиjа као држава нема никакву шансу, ни код себе ни код других, посебно у међународноj заjедници, уколико jавно, с наjвише државне позициjе, не сруши теориjу пристиглу из Загреба, Љубљане, Сараjева, Беча… да jе Југославиjу разбио Слободан Милошевић, односно, да рата не би било без Милошевића, САНУ и ЈНА.

Ова теориjа jе, подсетићу, пре свега лаж, фалсификат, подвала и не треба више од пет минута елаборациjе да се разбуца у парампарчад. Почев од подсећања да су исти људи, са истим идеjама, Југославиjу покушали да сруше 1971. и 1990. године. Кад им jе 1971. године први покушаj пропао, због односа у Европи, чврстог Берлинског зида, jош хомогеног и снажног Варшавског пакта и Титовог страха да би у таквом развоjу догађаjа остао без власти, Слободан Милошевић тада ниjе био ни председник Кућног савета станара у згради на Новом Београду, где jе становао.

Да ово хашко судовање не донесе ништа друго осим међународног пасоша за теориjу о jугословенском сукобу деведесетих као грађанском рату, српска контратужба jе остварила своj циљ.

Пише Ратко Дмитровић

Извор:  ПЕЧАТ