Cvjetko iz Kušića: Pravde nema, a mi savijamo glavu pred nepravdom

Datum objave: sreda, 1 jula, 2015
Objavljeno u Podrinje
Veličina slova: A- A+

Srbi u Srebrenici i Bratuncu ne zaboravljaju zločine pod komandom Nasera Orića (7). Cvjetko Ristić, Kušići kod Skelana: Zapalili su mi oca, ubili majku i sestru, brata odveli, još mu ne znam grob

Cvjetko Ristić

Cvjetko Ristić    –   Foto Igor Marinković

NA pragu između detinjstva i mladosti, između dva roditeljska zagrljaja i nade da svako zlo ima i svoj kraj, pa i ono koje je udarilo na Srbe u Podrinju, u zimu devedeset treće – ostao je sam. Sa živim ranama, u svojoj četrnaestoj godini. One će ga pratiti celog života. Danas ih, on, vešto potiskuje. Ali, i dok govori, i kada ćuti, a pogled mu nekud odluta – bol je gotovo opipljiv.

Vreme je prošlo, iscurile dvadeset dve godine, ali njemu vreme nije lek. Utešna su dela dobrih ljudi koji su mu pomogli da se, kao domaćin, pridigne. Skući na zgarištu ubijenih roditelja, sestre… i brata za kojim još traga. Ovo je priča o Cvjetku Ristiću, onom dečaku iz Kušića, kod Skelana, kome su na kućnom pragu ubili oca Novaka (41), majku Ivanku (42), sestru Mitru (19), a odveli mu brata Miću (16).

– Kada bih znao gde mu je grob – nisam siguran da bi mi bilo lakše – kaže Cvjetko. – Pomislim, ponekad, da mi je čitav život zaustavljen u danu ubijanja mojih najrođenijih. Pa se trgnem: Cvjetko, a ti moraš da se otimaš, boriš. Ideš dalje. Ako staneš, staju i uspomene.

Zaustavili smo Cvjetka Ristića na putu između Kušića i Skelana. Vraćao se s posla. Mislio je da ga zaustavlja neko kome je, na ovoj uzbrdici, potrebna pomoć. A žurio je da u ovom kasnom popodnevu ugrabi još koji sat obdanice, kako bi komšijama prevezao maline u Skelane.

– Sačekajte me u Skelanima, dolazim brzo – obećao je.

Cvjetko Ristić

Spustio se iz Kušića za manje od pola sata. Nismo tražili da nas primi u kuću. Nismo želeli da mu potrošimo dragoceno vreme. Nismo bili ni uporni da ga slikamo na mestu susreta, jer nije želeo: potresen, ljut, uznemiren.

– Ogorčen sam, neispavan. Ubijaju me ovi dani otkad je sevnula ta vest o rezoluciji i hapšenju Orića. Šta će biti? Biće kao i do sada. Pravde nema… Šta će biti? Oni će da udaraju o sva zvona da su samo oni stradali, da smo samo mi zločinci. Mi ćemo da ćutimo i savijamo glavu. Nepravdu da bespogovorno prihvatamo kao pravdu. I tako, kao svaki narod koji nepravdu prihvata za pravdu, ostaćemo prokaženi i tako ćemo biti kratkovečni.

Kušići, 16. januar, 1993.

– Napad je bio u zoru. Udarili su iz Srebrenice, pa redom po srpskim selima prema Skelanima i Drini. A bili su, kao, zaštićena zona. Jesmo li se nadali? Znam da su roditelji, od Božića kada je stradala Kravica, spavali na pola oka. Ne znam kako sam pretekao, jedini? Ne znam šta me je sačuvalo? Samo su me gurali da bežim… bežim… A kuda da bežim, kad sam u obruču. Tri dana, u obruču u Jezeru, sa nekolicinom prestravljenih ljudi. Valjda je sami Bog otvorio put prema Drini. Tako smo se nekako dokopali Srbije, preko onog mosta gde su stradala deca Dimitrijevića.

Kušići

Kušići, 18. januar, iste godine.

– U podrumu sam zatekao ubijene sestru i majku. Na livadi, pod orahom, spaljenog oca. Jesam li plakao? Ne znam… ne sećam se… Posle sam danima plakao. Nisam znao ni šta ću, ni kuda ću. Živim od vojničkog kazana. Idem, povremeno, i na zgarište roditeljske kuće. Preturam da nađem nešto za uspomenu. Vojska mi ne da da idem, a ja se iskradem… Sedim tu i plačem. Razgovaram sa tatom, sa majkom, sestrom… dozivam Miću.

Bajina Bašta, 1995.

– Ovde završavam osnovnu školu, tatini prijatelji su mi bili drugi roditelji. Radivoje Jovanović, tatin drug, preporučio mi je i pomogao da upišem Vojnu gimnaziju u Beogradu. Ostvario sam svoju davnu želju, ali nisam uspeo. Stalno su preda mnom bile slike roditelja, brata i sestre. Kažem: ali, ja moram živeti dalje, moram da pokušam da završim bilo kakvu školu, da se tako odužim roditeljima.

Užice, april, 1997.

– Adresa mi je Dom za siročad “Petar Radovanović”. Već sam na završnici Srednje tehničke škole “Radoje Ljubičić”, u Užicu, saobraćajni smer. Mislim kakva će mi biti matura… O meni svi lepo govore, a malo ko u moju dušu promiče. Kad sam primao diplomu, umalo je nisam ispustio. Umalo nisam zaplakao. Posle, jesam. Krio sam se, da me vršnjaci ne vide. Da me nastavnici ne vide. Niko. Nisam pričao o nesreći. Da jesam, možda bi mi bilo lakše.

Beograd, 2000.

– U struci posla nema, a mene svi zaboravili. Ko se još seća Cvjetka Ristića kome su u četrnaestoj pobili sve. Ponekad mi se učini da su ubili i mene. Ali, borim se. Sve živo radim, samo da ne bih nikome bio na teretu. Šta je fizički teret, spram tereta u duši. Kud god maknem, kud god da se okrenem, preda mnom su moji najmiliji, vidim, pod mukama stradaju roditelji i sestra. I, brat Mića… da li će, on, ikada naći svoj mir?

Beograd, redakcija “Novosti”, 2009.

– Osvanuo je veliki tekst o meni u “Novostima”. Pišu: Zaboravljen Cvjetko Ristić, jedini koji je preživeo masakr porodice. Zovu iz redakcije “Novosti”. Kad spomenem “Novosti”, skidam kapu, samo me one nisu prevarile. Kažu: javljaju se mnogi dobri ljudi. Jedni, da me prime u svoju kuću. Drugi, da me usvoje. Treći, da putujem tamo, i tamo… Ali, ja želim ovde, na nekadašnjem roditeljskom pragu, da gradim svoj dom. Ovde želim da se kućim. Potreban mi je, najpre, posao. “Novosti” opet pomažu. Zaposlio sam se u “Elektrodistribuciji”. Šta mi je još ostalo?. Da se oženim. Da imam decu. Da ćutim, između dva zagrljaja. I, tako… oženio sam se Jelenom iz Inđije. Dobro dete, iz dobre kuće.

Skelane, pre neki dan…

– Pet godina smo u braku Jelena i ja. Voleli bismo da imamo decu. O tome stalno pričamo. Pridigli smo i malinjak. Tek će biti roda. A, stres od preživljenog me osuši. Da li ću ikada imati potomstvo? To pitanje me razdire. Budim se, Jelena spava, ja do polaska na posao, ni da trenem. Sve kroz mene prolazi. Ovo danas… i, ono nekad.

NI ČITAV SVET ZA PARČE ZEMLjE

Na spomeniku žrtvama u Skelanima su imena i Cvetkove porodice.

– Kud bih ja od tih grobova – kaže Cvetko. – I da mi ponude… ne znam šta da mi ponude, čitav svet i sve blago, ne bih zamenio za ovo parče zemlje u Kušićima.

U MENI NEMA MRŽNjE

Spomenik srpskim žrtvama u Skelanima podignut je u julu 2005. godine. Sa ovog mesta koje je upisalo više od 300 stradalih Srba, upućene su tada poruke na “oprost i međusobno pomirenje bošnjačkog i srpskog naroda”.

Spomenik u Skelanima

Spomenik u Skelanima

– Ne moramo da se pomirimo, ne možemo da volimo jedni druge, ali ne smemo da mrzimo. Mržnja je najveći neprijatelj onome ko mrzi – kaže Cvetko Ristić. – U meni nema mržnje. Nije je bilo nikad. Nema je ni sad.

SUTRA: Užas do užasa

Izvor: NOVOSTI

 

Vezane vijesti: 

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (1)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (2)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (3)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (4)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (5)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (6)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (8)

Podrinje – Jadovno 1941.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top