Čuvajte se priče o miru

U Evropi je, na Balkanu posebno, uvertira za svaki rat bila priča o miru, saradnji među narodima i državama. Zato pažljivo slušajte

Istorija čovečanstva je istorija ratovanja. Čak i blistavi odsjaji božanskog, u formi slikarstva, muzike, arhitekture, zabeleženi su na rubovima velikih ratova, sukoba civilizacija, stradanja, muke. Koje su to knjige opisivale periode mira, blagostanja, uspona neke države, nacije. Ako takvih i ima, onda je to svesno ignorisanje druge strane priče, istovremene, one u pravilu teške i krvave, sazdane od strašnih muka miliona ljudi.

Neko će u ovakvoj raspravi spomenuti viktorijansko doba, svakako veličanstven napredak britanske imperije, industrijalizaciju, dodatno oslobađanje stvaralačkog duha, ali ta priča, ako smo iskreni, ne može da se zaokruži bez Krimskog rata, miliona grobova koje je ta imperija ostavila u Indiji, Opijumskih ratova…

Devedesetih godina dvadesetog veka, nakon što je srušena „osovina zla“ poznata kao SSSR, pa Berlinski zid, u potocima krvi sahranjena bivša Jugoslavija, prelivali su nas mirotočivom pričom o novom vremenu pred nama, a u kojem se neće ratovati. Govorili su: Evropa je okončala sukobe, živimo prve godine novog doba u kojem će muzičke simfonije i plač novorođenih beba odzvanjati umesto topovskih salvi. A šta je usledilo?

Besomučno naoružavanje Albanaca, crtanje novih granica u podnožju poslednjeg neurušenog zida nekadašnje Jugoslavije; prvo u istoriji NATO ratno mobilisanje i sveopšti avio-napad na Srbiju. Kad je ta neravnopravna, sramna bitka završena opet smo slušali priče o Evropi mira, Evropi konačno utvrđenih granica, saradnje među narodima. Potom beležimo martovsko stradanje Srba na Kosovu i Metohiji, 2004. godine; ubijeno ih je oko četiri hiljade, srušeno blizu hiljadu srpskih kuća, uništeno 35 pravoslavnih manastira, proterano na hiljade…

I nakon toga opet bajkovite priče o večnom miru, saradnji, nepromenjivosti granica, demokratiji, liberalnom društvu moderne Evrope. A onda eksplodira u Kijevu. Najgrlatiji s govornica koje služe za propovedanje mira, organizovali su nasilno, krvavo rušenje tamošnje legitimne vlasti. Uskoro će dve godine otkako Ukrajina krvari u sukobu koji njima, Ukrajincima, nije trebao ali je trebao „apostolima mira“. Cilj antiruske revolucije nije postignut, naprotiv, ali to će pokušati da nadoknade u sledećem ratu.

Čemu ovi redovi? Tek da se podsetimo kako je od pamtiveka svaka gromoglasna, obećavajuća priča o miru samo bolje ili lošije prikrivena najava rata, a onaj ko kaže da je s ratovima gotovo, da ih više biti neće, taj ili ništa ne razume ili je, bitanga, u nečijoj službi. Zato, slušajmo pažljivo, posebno ako je priča o miru.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović