Црна ноћна музика

Запужане – Од када су преци Витомира Гулића доселили у Запужане, село на самој сјевероисточној граници Равних Котара, поврх Задра, прошло је равно 500 година.

Мало тога се измијенило у начину и поимању живота овог осебујног педесетпетогодишњака, али и осталих ријетких становника овог проријеђеног села.
Понека смоква и маслина, неколико трсова лозе, овце и козе, штедња драгоцјене воде и тежак рад у сушном пољу отетом од драче, све се једнако наставља и понавља већ стољећима. Ипак, догађа се нешто што се прије никада није догађало. Било је у тих 500 година на овом подручју подоста ратова, битака, збјегова и мајки у црнинама. Пролазиле су свакојаке војске кроз негостољубиви крај. Редали су се Млечани, Турци, Аустријанци, Италијани, Нијемци и други, палећи и уништавајући за собом. Ипак, након свакога рата, мјештани би поново засукали рукаве и кретали из почетка. Покопали су мртве, обновили камене куће, заметнули стоку и настављали живјети. У тим, некад краћим, некад дужим периодима мира нитко их није узнемиравао нити дирао. Све до сада. Посљедњи рат завршен је прије више од 20 година, а они ријетки, углавном времешни повратници, још увијек стрепе и на мети су најразличитијих провокатора и битанги, који им ни данас не дају мира.

Редовити су полицијски обиласци подручја гдје углавном живе повратници српске националности. Позивам све да сваки случај застрашивања пријаве, а ми ћемо одмах изаћи на терен – каже Елис Жодан, пу задарска

Уз чашицу лозоваче и пјат сувих смокава причат ће о томе, али никако ‘за новине‘, јер, како кажу, враг никада не спава и све чује. Витомир Гулић из Запужана, тек нам је мало одшкринуо врата кроз која се могу сагледати данашњи проблеми мјештана, углавном Срба, у овом дијелу Далмације.
– Видиш, пријатељу, моја жена Катица је родом од Глине, па смо непосредно пред рат отишли код њених, како бисмо боље живјели. Продавао сам воће и поврће на тржници, прије а и за рата. Кад је дошла Олуја, нисам хтио отићи. Никакво зло нисам учинио и сматрао сам да не требам бјежати из Глине. Одлука се показала исправном. Нитко ме није дирао и ускоро сам се запослио код УНПРОФОР-а као возач камиона, јер говорим енглески. Пролазиле су године, али срце је све више вукло према Далмацији, а душа ми се одавно тамо преселила. Кад сам сазнао да ми је у Запужанима умро отац, пала је одлука – враћамо се у родне Запужане. Први дани били су тешки, претешки – присјећа се Витомир.

Засукао је рукаве, прибавио неколико кошница, засадио маслине и виноград, те су Катица и он радили од изласка до заласка сунца, без икаквих примања, али са пуно вјере у опстанак.

Успут је Гулић пробудио у себи неке успаване умјетничке црте. Почео је израђивати сувенире, радити слике, рестаурирати старе предмете, украшавати домаћинство, засвирати у гусле, а данас његово двориште и унутрашњост куће више личи на етно музеј него на објект за становање. Успркос ослабљеном срцу и уграђеним премосницама, Витомир напорно ради и ужива у послу, увијек расположен и добре воље. Својим рестаурираним предметима, сликама и сувенирима поново обилази тржнице све до мора, па и до отока. На први поглед, Витомир је задовољан, но када га упитамо да ли је тако, зашкиљи очима и застане.

Каже да се не боји рада, да сваку неимаштину и невољу он може превазићи, али да има нешто што га мори и притишће, због чега је незадовољан и несретан, али то никако ‘није за новине‘. Након неког времена, ипак се малко отворио.

– Видиш, рекло би се да је све у реду, али није. Наиме врло често овдје нас нетко узнемирава и страши. Као да жели да одемо одавде. Свако мало, углавном ноћу, пред кућом се зауставе неки дрипци, пјевају усташке пјесме, знаш оне о Бобану и Старој Градишки, узвикују ‘дођи Чедо да те кољемо‘ и слично. Кад упалим свјетло, они улете у ауто и побјегну. Тако су ми плашили и оца док је био жив, посјекли су му виноград, убили пса испред куће, псовали и викали, и тако сада раде и мени. Много пута сам то пријављивао полицији, но чини се да су ноћни провокатори неухватљиви. Не кажем да се полицајци не труде, али још нема резултата. Ја сам потпуно сигуран да ми то раде због националности. Ја мислим да то зна и полиција, али без доказа они ништа не могу. Прво их требају похватати. Знам да нетко жели да напустимо своја огњишта, али, видиш, ја више овдје волим појести шаку шпарога, него пет кила јањетине негдје другдје. Ја одавде не идем, а они нека пјевају колико хоће. И нисам ја једини, свим повратницима се то овдје редовно догађа, али неће да кажу, боје се – објашњава Витомир.

Све што нам је испричао Витомир Гулић, потврдили су и други мјештани у сусједим селима, уз велику молбу да њихова имена не објављујемо, јер, кажу, није се с тиме играти. Може бити и горе. О свему што смо чули у Запужанима, затражили смо објашњење гласноговорника Полицијске управе Задарске, Елиса Жодана.

– Знамо за само оне случајеве узнемиравања мјештана у подвелебитским селима које су људи пријавили. Сваку дојаву грађана полиција схваћа врло озбиљно, службеници излазе на терен и утврђују чињеничне наводе. Уколико сумњамо да се ради о казненом дјелу, извјештавамо Државно одвјетништво. Осим тога, редовите задаће дјелатника полицијских постаја у Задарској жупанији су обиласци подручја од посебне државне скрби, гдје углавном живе повратници српске националности. Према нашој евиденцији они који провоцирају и узнемирују мјештане тих подручја углавном су малољетници. Нажалост, већина становника их не пријављује, или барем не на вријеме, па углавном нисмо у могућности идентифицирати их. Позивам све да сваки случај застрашивања или узнемиравања одмах пријаве, а ми ћемо одмах изаћи на терен – поручује Елис Жодан.

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

Драгиња Црногорац из Полаче: Како сам посрамила пљачкаше …

Сумрак “мале Калифорније“ | Јадовно 1941.

Нестаје најмања општина у Хрватској | Јадовно 1941.

Милан Бујинац: Робинзон у свом селу