ЦРНА ГОРА: Уби ме, али нећу писати латиницом, ја сам Србин и пишем ћирилицом!

Професор српског jезика Веселин Матовић чува успомену на жртву 14 учитеља из Бjелопавлића. Нису пристали да у школе уведу латиницу и да се избаце jуначке песме.

Ко зна да ли би ико поменуо, а камоли посветио неко своjе дело успомени на жртву 14 угледних учитеља из Бjелопавлића, коjи су пре 97 година платили животима одбрану српског jезика и ћирилице да ниjе никшићког професора српског jезика Веселина Матовића. Управо jе изашла Матовићева књига „Ћирилица и латиногорица“ између чиjих корица се нашао и оваj догађаj, као и други из новиjег времена коjи говоре о „ћерању“ српског jезика и писма у Црноj Гори.

МИ НИСМО РОБОВИ
Током суђења (председник суда био jе Чех, звао се Славик), иследник Хрват, питао jе Браjовића:
-Зашто нећете оваj школски програм, по њему се ради и у хрватским школама?

Браjовић jе одговорио:
– Ви сте таj програм прихватили jер сте робови. Ми нисмо робови, ми смо окупирана земља.
Ви да сте слободни, у вашим читанкама, биле би песме о вашим великанима – Штросмаjеру, Зрињском, Франкопану, Гупцу и другима, а не о аустриjским надвоjводама и воjводама хабзбуршким.

А о томе нема позваниjег да пише, jер jе професор 2004. са супругом Радмилом и jош 24 колега из Никшића и jедног из Херцег Новог, остао без посла, када су стали у одбрану српског jезика и ћирилице.

– Након увођења воjне управе, окупатор jе, почетком 1916. године посебне мере у Црноj Гори спровео у школству. Наређено jе да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце jуначке и патриотске песме и српска историjа. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу супротставила група учитеља из Бjелопавлића, њих четрнаесторо, због чега су убрзо ухапшени и стављени под воjни суд, каже професор Матовић.

– Оставке коjе су потписали у воjноj команди у Подгорици, 19. октобра 1916. овако су образложили:

„Ћирилица jе српска историjа-артериjа, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црноj Гори, част нам jе известити команду да са овим подносимо оставку на своjу досадашњу дужност“.

Након двоипомесечне истраге, изречене су им пресуде, као и троjици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу. Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, коjи су после издржавања казне од три месеца пуштени на слободу, док су jеданаесторица њих (осуђени на четири односно пет месеци затвора): Илиjа Миjушковић, Трипко Браjовић, Андриjа Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вуjадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Браjовић, интернирани у мађарски логор „Болдогасон“, а касниjе у „Нежидер“, где су остали све до краjа Првог светског рата.

– Нажалост, о овом догађаjу, иако достоjном да се уврсти у наjлепше примере „чоjства и jунаштва“, ниjе сачувано много архивских докумената и све што се о њему зна потиче углавном из дневника двоjице његових учесника: Јакше Браjовића и Тома Драговића, коjи се налазе у власништву њихових потомака. Побуни су претходила два скупа бjелопавлићких учитеља у Даниловграду, на коjима jе дошло до неслагања око начина отпора (иступањем из службе).

ПОБУНА У УЛЦИЊУ

У jуну 1916. интернирана jе и група учитеља из Улциња, коjи су се успротивили захтеву тамошњих муслимана и католика да се за њихову децу отвори посебна школа, што jе било у супротности са црногорским законом.
По том закону, коjи jе донесен у Народноj скупштини, а потврђен од стране краља Николе 1907.године, деца сталних држављана Црне Горе нису могла походити школе с туђим наставним jезиком, док не сврше српску народну школу.

Стариjи учитељи осим Илиjе Миjушковића нису се сагласили с пружањем било каквог отпора и прихватили су лоjално обавезе коjе су захтевале нова програмска правила, мотивишући то основном обавезом учитеља у описмењавању младих нараштаjа. Насупрот њима, четранаесторо младих и тек свршених учитеља, не желећи да служе неприjатељу, иако усамљени, чврсто одлучуjу да поднесу оставке.

Чиновник у команди био jе Србин из Воjводине. Покушао jе да одврати младе учитеље од оставке.

– Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и вашем народу желим добро. Бићете одмах стриjељани – рекао jе чиновник.

Међутим, учитељи су остали при своме. Одустаjање од побуне подразумевало jе сигурну егзистенциjу и, у условима окупациjе, чак и прилично удобан живот, односно сигурну државну службу и „специjалне легитимациjе“ коjе су их штитиле од интернациjе и обавезног рада.

– Ови се храбри људи одлучуjу на непристаjање, сматраjући да онаj ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља ни у каквим околностима заветне вредности своjих предака – ћирилицу и националну историjу – не сме довести у питање, наглашава наш саговорник. То видимо и из сведочења Сава Јововића:

„Примио сам се вршити дужности народоног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, веруjући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацуjе се ћирилица, српска историjа и певање националних песама. Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историjу значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности.

Част ми jе известити команду да са овим подносим оставку на своjу досадашњу дужност“. Слично jе и у запису Јакше Браjовића:

– Промењени су сви уџбеници, осим за веронауку и математику, а и они су штампани латиницом. Кад сам добио оваj акт, написао сам оставку и пошао у Даниловград да jе предам у месну команду. Био сам учитељ у Гостињу.

Спавали су на голом патосу без икакве постељине, непрестано под надзором и уз претњу да ће бити обешени. Након изрицања пресуде (учињено ноћу) пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у „Болдогасон“. Учитељ Браjовић jе три пута покушаво да побегне, али jе сваког пута био ухваћен.

Извор: СРБИН ИНФО

Везане виjести:

Слободан Реметић: Ћирилица поделила … – Jadovno 1941.

Драгољуб Збиљић: Оснивање нове српске националне …

Др. Фаjгељ – Осам заблуда о ћирилици – Jadovno 1941.

ДИСКРИМИНАЦИЈА ЋИРИЛИЦЕ – Jadovno 1941.