Чланице НАТО не воле да се сећају интервенција

Препоручивање држава „нове Европе” да се претворе у америчке војне базе окренуте ка Русији могло би поново да се испостави као грешка

Приликом обележавања 20-годишњице уласка Пољске, Мађарске и Чешке у НАТО и 15-годишњице уласка Словачке ове недеље у Прагу високе званице су се присетиле како су се пријемом у ову војну алијансу спасиле од руског напада. Тог 12. марта 1999, када се у Индепенденсу у Мисурију догодило историјско ратификовање споразума о приступању поменутих трију бивших чланица Варшавског пакта НАТО-у, СР Југославију је делило само 12 дана од почетка бомбардовања. Као што је познато, Србију 24. марта 1999. није напала Руска Федерација него НАТО. Тако су ове, тада новопридошле, чланице учествовале у противправној агресији на државу чланицу УН.

Свечано потписивање пре 20 година је обављено у родном граду америчког председника Харија Трумана, који је био председник када је отпочео хладни рат. Улазак ове три државе у Северноатлантску алијансу у Трумановом родном месту био је симболичан потез закуцавања последњег ексера у ковчег растуреног Варшавског пакта и совјетског политичко-војног утицаја у источној Европи.

Опасност од руских провокација ове 2019. године у Прагу је била у фокусу конференције „Наша безбедност се не подразумева”. Неки од лидера данашње Вишеградске групе, председник Пољске Анджеј Дуда и Словачке Андреј Киска, оштро су упозоравали на руску претњу и следили одлучност тадашње шефице америчке дипломатије Медлин Олбрајт која је и отворила конференцију у Прагу. Они су били сагласни и са њеном оценом да руски председник Владимир Путин има циљ да изазове поделе у Европи и ослаби НАТО.

Јанош Адер, председник Мађарске, која има пријатељски однос са Русијом, подсетио је да је Будимпешта солидарно увела санкције Москви иако трпи економску штету, да учествује у надзирању неба балтичких држава, иако и даље сматра да је неопходно водити дијалог. Чешки председник Милош Земан је био још искренији у покајању. Он је поновио став који је изнео још пре пет година, да је бомбардовање Југославије било грешка. Грижа савести је тим већа што је Земан те 1999. године био премијер чешке мањинске социјалдемократске владе и упркос оштрим протестима у својој странци одобрио је бомбардовање и дао сагласност да авиони НАТО-а прелећу преко Чешке. Он је признао да се данас нерадо сећа одлучивања чешке владе да као „новајлија у НАТО” одобри бомбардовање. „Могу да вам кажем да то са дистанце сматрам грешком и сматрам да је то био чин извесне ароганције моћи. Тадашњег одлучивања чешке владе се сећам веома нерадо.

Чешка је била последња земља која је дала сагласност за бомбардовање. И то и из тог разлога што смо били у НАТО три недеље и вероватно не би било потпуно нормално када би као ‘новајлија’ и као једина земља ставили вето на ту одлуку”, казао је Земан у интервјуу чешкој агенцији ЧТК. Земан је још 2014, када је постао председник, рекао да су га савезници убеђивали да ће бити бомбардовани искључиво војни циљеви у СР Југославији. „То њихово обећање није испуњено. Као што видите, обећањима неких политичара не можете потпуно да верујете.”

Данас, када су војне тензије све веће, источно крило НАТО-а постаје једна од потенцијалних кључних зона конфликта између САД и Русије. Изласком Вашингтона, а потом и Москве, из Споразума о ракетама средњег и кратког домета, улога бивших чланица Варшавског савеза постаје поново кључна.

Иако се Запад и даље прибојава политичких процеса у појединим посткомунистичким државама, сматрајући да би оне могле да буду „тројански коњ” Русије у ЕУ и НАТО, неке од ових држава истовремено предњаче у одлучности да се управо њихове територије претворе у војне базе на првој линији западног савеза, пред вратима Русије.

Познати термин бившег америчког државног секретара за одбрану Доналда Рамсфелда – „нова Европа” – поново је актуелан. То су државе које су биле бедем „руском експанзионизму”, земље централне и источне Европе које су одлучније подржале интервенцију САД у Ираку 2003, него неке од западних земаља, пре свега Француска и Немачка.

А Француска и Велика Британија су 1947. године потписале Денкеркски споразум као споразум о савезу и узајамној помоћи приликом могућег немачког или совјетског напада после Другог светског рата. Две године касније, у априлу 1949. године, придруживањем САД и других држава, потписан је Северноатлантски споразум. Када се НАТО-у прикључила и Немачка, Совјетски Савез је шест година после оснивања НАТО-а, дакле 1955. године, формирао Варшавски пакт – Споразум о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи, који је до 1991. године окупљао централноевропске и источноевропске социјалистичке државе.

Од оснивања НАТО-а Русија није напала ниједну њену чланицу, али је НАТО у међувремену извео интервенције у бројним државама.

Количина апсурда којом се оправдавају циљеви НАТО-а била је очигледна у речима пољског председника у Прагу иако је он само имао намеру да истакне улогу САД. Дуда је рекао да, с обзиром на историјско искуство Пољске, која је пред Други светски рат 1939. године била у савезу са Великом Британијом и Француском, а та два савезника јој нису притекла у помоћ када је напала Хитлерова Немачка, „за Пољаке је НАТО постао истинска гаранција безбедности тек кад су у Пољској размештени савезнички војници, пре свега амерички”.

Пољски предлог о спремности да уложи око две милијарде долара у формирање сталне америчке базе „Форт Трамп” је актуелно препоручивање „нове Европе” да поново буде у првим редовима интервенције. Уз ракетне системе у Румунији и подизање тензија у балтичким државама, као и одговору Русије да ће одмах узвратити на ракетне нападе, не само на територије са којих се испаљују ракете него и на центре одлучивања – показује да је још мало потеза преостало.

Само да се после свега не понови ситуација да неким политичарима није вредело веровати и да нека комисија поново установи да није постојала опасност због које је интервенција предузета. Ако се узме да је пољски министар спољних послова Броњислав Геремек пре 20 година заиста веровао у оно што је рекао, могло би се рећи да су бројне интервенције НАТО-а широм света сасвим демантовале његове речи да ће чланство Пољске у НАТО-у ојачати демократију, људска права и међународну солидарност.

Аутор: БИЉАНА МИТРИНОВИЋ

Извор: ПОЛИТИКА