Čitajte Mila Lompara

Nema, dakle, u srpskoj kulturi prostora za odanost srpskoj istoriji, uprkos toj istoriji

Duboko potresen neoprostivim izgredima i nasilnim napadima, izvršenim 1902. godine u Zagrebu protiv svega što je srpsko, Stojan Novaković je podneo ostavku na članstvo u Jugoslavenskoj akademiji u Zagrebu. Objasnio je svoj čin saznanjem da se protivi nastojanju po kojem „ceo svet, pa i Hrvati i Bugari, hoće od Srbije… koja je samo deo srpstva (po onome pars pro toto) da načine grob a ne ognjište srpstva.“ Zar nije strašno ovo osećanje usamljenosti?

Političari je mogu samo zatomiti neko vreme. Njihova sramota pripada svima, jer smo postigli jedinstvo na ideji nacionalne izdaje Intelektualci često igraju ulogu kontrolora istorijskog procesa: oni propuštaju neke ljude u javni prostor, dok neke ljude neprestano isključuju iz njega.

Posle tri izdanja „Duha samoporicanja“ – knjige koja je trajno promenila razumevanje srpske samosvesti posle skoro sto godina ideoloških lutanja, izašla je nova knjiga Mila Lompara, pod nazivom „Povratak srpskom stanovištu?“, (u izdanju Catene mundi), koja je ovom knjigom otvorila novu biblioteku, pod nazivom „Srpsko stanovište“.

Kao što je neugodno posmatrati sadašnje perjanice liberalizma i demokratije, a sećati se njihovih nekadašnjih komunističkih reči i postupaka, tako je neprijatno slušati šta govore današnji nosioci vlasti, jer ih znamo kao ljude koji su doskora govorili sasvim suprotne stvari – ocenjuje u intervjuu „Pečatu“ Milo Lompar, profesor Beogradskog univerziteta i pisac knjige „Duh samoporicanja“ koja je najuticajnije ovdašnje medije primorala da ponovo pribegnu čistoj cenzuri

Zašto je važno razviti svest o neophodnosti kulture pasivnog otpora? Kao kulturna zamisao, ideologija srbijanstva podrazumeva napuštanje integralne srpske kulturne politike. Jer, ona utire put instrumentalizovanom tumačenju čitavih vekova u skladu sa aktuelnim rasporedom istorijskih sila i u bitnoj nesaglasnosti sa osvedočenim istorijskim saznanjima. Ona omogućava da se iz srpske kulture ukloni ogroman broj istorijskih i kulturnih sadržaja

Beograd – Davno je bilo kada je Slobodan Jovanović napisao da ne postoji srpski kulturni obrazac. To je, dakle, fenomen dugog trajanja. On odslikava stoletni neuspeh da utvrdimo srpsku jezičku normu, da označimo mesto ćirilice u našoj javnoj svesti, da bez predrasuda i pouzdano sagledamo oblike srpske kulturne prošlosti, da sve to učinimo u skladu sa savremenim osećanjem nacionalne pripadnosti. Tako bismo interese srpske nacionalne egzistencije razložno doveli u vezu sa neporecivim činjenicama i evropskim nasleđem. Sve to izostaje usled vladajućeg rasporeda istorijskih i kulturnih sila.

To je signal – i kod Krleže, i kod Tita – da treba uzdrmati poverenje u kulturnu i emancipacijsku moć srpske kulturne i građanske tradicije

Celokupna srpska kulturna i građanska tradicija izvedena je na optuženičku klupu, osumnjičena je i u političkom i u naučnom vidu, u ime Krležine vizije jugoslovenstva.

Postoje dva politička pravca koja nadahnjuju nagativitet Krležine enciklopedijske arbitraže: unitarističko jugoslovenstvo i kritika hrvatske kulturne politike

Krležine intervencije nastaju u duhu državno-partijske ideologije, pa su vođene ciljanim izjednačavanjem srpskog i bugarskog prisustva u Makedoniji