Čedomir Antić: Puniša Račić

U selu Slatina u blizini Adrijevice bratstvo Račića podiglo je spomen ploču Puniši Račiću. Republika Hrvatska uložila je najoštriji protest, crnogorske vlasti smesta su se obavezale da taj „spomenik“ sruše.

Puniša Račić bio je učesnik ratova za oslobođenje i ujedinjenje, bio je radikalski prvak, Pašićev mladi saradnik, narodni poslanik, bio je i zloglasan kao korupcionaš, tvrdokoran i prek čovek. Puniša Račić je u istoriju ušao kao atentator u skupštini. Posle mnogo dana teških skupštinskih debata i svađa tražio je od hrvatskih poslanika da „povuku reč“. Pogibiju trojice i ranjavanje dvojice hrvatskih poslanika retko ko je u srpskim zemljama tog vremena video kao junačko delo. Bilo da je „branio svoj obraz“ kako su tvrdili Hrvati (od optužbi da je pljačkao begove po raškom kraju) ili dostojanstvo srpskog naroda od nepristojne ponude da bude plaćena krv sa Kajmakčalana pa da Hrvati više ne moraju da se sećaju ko im je doneo makar demokratiju i pravo na jezik ako ne i slobodu – Račić je delovao sam i na svoju ruku. Naneo je nesreću svojim žrtvama i njihovim porodicama. Doneo je propast sebi zato što će za taj zločin biti dva puta kažnjen. Nakon što je krajem 1944. tada mladi Dobrovoje Vidić (kasnije srpski komunista sa najdužim stažom u CK) sa govornice na sednici skupštine koja je proglasila osnivanje Narodne Republike Srbije, usred Beograda, rekao da su zločini koje su pretrpeli Srbi u Hrvatskoj i Bosni samo kazna za predratnu velikosrpsku hegemoniju, izvesno je da je ovaj zločin sa stanovništa fašizma, komunizma ili hrvatske nacionalne ideologije bio jedno od opravdanja za genocid u kom je ubijeno najmanje pola miliona Srba.

Puniša Račić bio je za svoj zločin osuđen na maksimalnu kaznu zatvora predviđenu u Kraljevini SHS. Pritvor je izdržao u zloglasnoj Glavnjači. Imovina mu je bila zaplenjena. Oslobođen je tek 1941. godine zbog izbijanja rata. Okupaciju je preživeo mirno u Beogradu, ne mešajući se u ratna zbivanja. Odmah po oslobođenju komunističke vlasti su ga odvele od kuće i pogubile. Njegova tačna sudbina nije poznata i ne zna se gde mu je grob. Ubrzo je u miru, bez suda ubijen i njegov sin. Veliki istoričar i poluludi čovek, Vladimir Dedijer, je u jednoj istoriji naroda Jugoslavije zabeležio kako oni koji su uhapsili i ubili Punišu Račića „nisu vodili računa o istorijskoj istini“ jer trebalo ga je pre pogubljenja ispitati (mučiti) da prizna ono što je dijalektičko-materijalistički već odavno jasno, a to je da je „iza ubistva stajao kralj Aleksandar“…

Čitam tekst Andreja Nikolaidisa o spomen obeležju Punišu Račiću. Očekivano… Malo rasizma: bratsvo (Račića koje je sprovelo izgradnju spomen-ploče) je prema Nikolaidisu „diluvijalno-pećinski naziv“ koji skriva navodno „progresivnu agendu“. Bilo bi za sve korisno da negde u civilizovanom svetu pokuša da tako napiše o škotskim klanovima, iračkim ili afričkim plemenima… Malo renesansnog (ne)znanja, koje kao da je stečeno u Sarajevu na najstarijem univerzitetu, drevnijem od pećinske Altamire, pa se utvrdio iza citata prema kome se Bombaška afera zbila 1903. godine, „Ujedinjenje ili smrt“ bilo četničko udruženje, srpska obaveštajna služba vrbovala mlade Crnogorce… Račić, Dragoljub Mihailović, Mile Budak i Husein Ef. Đozo za Nikolaidisa su isto. Isto su dakle oni koji ratuju uz Ruzvelta, sa onima koji vojuju za Hitlera. Isto je i spomenik koji podiže hrvatska država – u prisustvu jednog ministra, međunarodnom teroristi koji je osuđen u velikosrpskoj Kraljevini Švedskoj – i spomen ploča koju bez znanja države i podrške opštine podiže jedno bratstvo… Ali šta reći o Nikolaidisu, pa ni njemu ideja o rešavanju političkih problema eksplozivno–oružanim metodama nije ni strana ni daleka, mada treba priznati do sada u načelu i preko kolumne… Istakao se mudrim, čovekoljubivim i plemenitim mislima koje je povratio na papir, nakon što je u banjalučkoj hali „Borik“, uoči dolaska najviših zvaničnika Srbije i Srpske, pronađeno nekakvo oružje.

Puniša Račić je deo istorije srpskog naroda, pa time i Crne Gore. On je bio narodni vođa i poslanik, borac za slobodu. On je bio i osuđeni zločinac i korupcionaš. Da su Hrvati, Dukljani i Albanci tako striktno i pravdeno kažnjavali svoje vođe mi verovatno ne bi doživeli ni 10% ratova i žrtava koji su tokom mnogih decenija opteretili ovdašnje odnose. Privatno podignuta spomen ploča svakako nije spomenik. Pažljivo sam pročitao natpis, sve uklesano je tačno. Od antičkih vremena pravo na grob i obeležje je neprikosnoveno. Kršili su ga totalitarni režimi i razni fanatici. Prošetajte malo austrijskim gradićima – u velikom broju njih je spomenik vojniku Vermahta i u kamenu uklesan spisak građana poginulih u ratu protiv Čovečanstva. U Zagrebu i Podgorici, moćnici opterećeni očuvanjem svojih slabašnih i ruševnih identiteta, to ne razumeju. Istorijske ličnosti ne umiru. Njihov zagrobni život definišu kako prijatelji tako i neprijatelji. Politika koju vode iz Zagreba, Sarajeva i Podgorice sve više daje za pravo jednom oštrom, prekom i ograničenom čoveku, kakav je bio Puniša Račić. Svako zaslužuje spomen ploču sa istinitim natpisom. Mi smo u Srbiji dozvolili da fašista odlikovan od strane Hitlera ima spomen ploču u Novom Pazaru. Spomen ploča mađarskim fašističkim honvedima podignuta je u crkvi na severu zemlje. Decenijama posle rata u Hrvatskoj – koja je ostvarila sve svoje nacionalne ciljeve – tokom prethodne godine je svakog dana zabeležen po jedan šovinistički motivisan incident, čije su mete bili Srbi. U Crnoj Gori država sistematski zatire srpsku kulturu kojoj, čak i prema falisifikovanom popisu iz 2011., pripada većina građana. Zato, kako vreme prolazi, Račić će steći kapacitet i za spomenik i moram da kažem da će na njega imati pravo.

Autor: Čedomir Antić

Izvor: Napredni klub

Vezane vijesti:

U Crnoj Gori otkriven spomenik Puniši Račiću, osude iz Hrvatske

Čedomir Antić za „Blic“ o Danu državnosti i Sretenju …

Antić za „Pravoslavlje“: Vidovdan je simbol vaskrsa srpskog …

Čedomir Antić: „Davladine“ organizacije | Jadovno 1941.