Чедност пред вратима Европске уније

Пише Ратко Дмитровић

Хрватска jе пред отвореним вратима Европске униjе и већ следеће године граница те економско-политичке заjеднице помериће се на исток, до обала Дунава и линиjа коjе данас, код Товарника и Баjакова, раздваjаjу Србиjу и Хрватску. Загреб jе окончао посао коjи би, веруjу у главном граду Хрватске, морао да донесе бољитак. Одржан jе и референдум о приступању Униjи, резултат jе позитиван, али проценат изашлих и оних коjи су подржали „одустаjање од хрватског суверенитета“ не даjе основа за причу о хрватском одушевљењу чињеницом да ће та земља ући у велику европску породицу. Одредницу „ЗА“ заокружило jе милион и триста хиљада Хрвата. Хрватски евроскептици тврде да би референдум донео негативан резултат само да су они, противници Европске униjе, имали приступ медиjима.

НЕМАЧКИ ПРИЈАТЕЉИ
Шта оваj референдум и постизборна атмосфера доносе унутрашњоj сцени Хрватске, међустраначким односима, различитим политичким опциjама и напослетку, а сигурно не наjмање важно, шта доноси Србима у Хрватскоj?
Коалициjа окупљена око Зорана Милановића незаслужено капитализуjе резултат референдума и ту на корак до врата ЕУ. Незаслужено, jер су посао обавили други: ХДЗ и Немачка. Странка на чиjем jе челу Јадранка Косор урадила jе, мора се признати, колосалну работу на испуњењу неких услова за чланство у Униjи. То се пре свега односи на санкционисање злоупотреба власти, на обрачун са високом корупциjом, на примену закона на све грађане Хрватске, без обзира на положаj, функциjу, име…
У затвору jе завршило неколико министара и на краjу Иво Санадер, наjкрупниjа политичка и државна зверка после Туђмана, неприкосновени владар у ХДЗ-у и целоj Хрватскоj, радо виђен гост на важним европским адресама. Још ниjе, а вероватно никада и неће, до краjа разjашњено због чега jе Санадер изненада напустио власт средином 2009. године, када jе био наjjачи, предавши место председника Владе Хрватске и шефа ХДЗ-а Јадранки Косор. Само годину и нешто после тога, Косор га jе стрпала у затвор.
Постоjи неколико верзиjа Санадеровог одласка, а jедна од њих, прилично веродостоjна, каже да су немачки приjатељи Хрватске, на састанку одржаном у пролеће 2009. године, саопштили Санадеру да располажу са прецизним подацима и доказима о свим његовим махинациjама и криминалним радњама (провизиjе за продаjу државних фирми и рекетирања у име режима), да jе то неспоjиво са чланством у ЕУ државе коjу он води, те да би наjбоље било да се повуче у миран породичан живот где га нико неће дирати. У противном, речено му jе, све то изаћи ће у jавност. Санадер jе поверовао. Слагали су га.
Случаj Санадера веома jе поучан за оне коjи знаjу да „читаjу“ и уче на грешкама других. Да, ту мислим на Бориса Тадића. Он, Тадић, никада у Србиjи ниjе био оно што jе у Хрватскоj значио Санадер. Иво jе контролисао буквално све: финансиjе, полициjу, привреду, културу, медиjе…ниjедан крупниjи посао, ниjедно значаjниjе именовање ниjе обављено без њега. Данас jе оптуженик коjи се брани са слободе, уз милионску гаранциjу да неће побећи из Хрватске. Борис Тадић има сву власт у Србиjи, али не онакву какву jе Санадер имао у Хрватскоj. Тадић прихвата све што Запад тражи од њега, веруjући да ће му то, злу не требало, помоћи у евентуалноj невољи. Заблуда. Писали смо о томе, Западу су потребни само они коjи могу нешто да даjу. Србиjа jе дала све, а формално признавање независности Косова и Метохиjе од ње нико и не тражи. Оно што се тражи jе практично признавање. Али…о томе ћемо кад буде време.

СОЦИЈАЛНА ДРАМА
У ХДЗ-у ври као у парном котлу. У припреми су страначки избори, Јадранка Косор jе све више на удару фракциjских снага коjе би да освоjе власт, макну и Јадранку и Шекса, врате странку на „Туђманов курс“ и припреме се за следеће парламентарне изборе. Такви веруjу да Зоран Милановић неће саставити четири године у Кабинету премиjера. Чини им се да ће наjављено продубљивање свеопште светске кризе сломити осовину Милановић-Пусић-Јаковчић, кроз социjалну драму, гладне људе, уличне демонстрациjе…а то ће, веруjу они, вратити ХДЗ на горњи загребачки град, на власт.
Јадранка Косор jе већ добила неколико противкандидата за место председника странке. Своjу кандидатуру обjавили су Дарко Милиновић, Домагоj Милошевић, Томислав Карамарко…и jош неки коjима шансе не даjе ни њихова наjближа родбина.
Милиновић jе господар Госпића и знатног дела Лике. Тамо jе лекар и апсолутни ауторитет. Једино jе он победио у своjоj изборноj jединици, од свих хадезеовских кандидата на прошлим изборима за Сабор. То га, каже, обавезуjе да истакне кандидатуру.
Домагоj Милошевић jе члан ХДЗ-а од пре годину дана. Био jе министар у Јадранкиноj влади, али као нестраначка личност, а онда jе, видевши да се у странци топе сви ауторитети, узео чланску карту, сачекао изборе, за коjе су сви у ХДЗ-у знали да су губитнички, и кренуо у борбу за место председника. Некима jе то смешно, имаjући у виду његово презиме, не могу да замисле ситуациjу у коjоj би се шеф ХДЗ-а презивао Милошевић. Да ли jе Домагоj Србин? – као што му већ подмећу страначки опоненти. Он каже да ниjе, без обзира на то што признаjе да му се отац зове Раденко.
Карамарко припада широj групи оснивача ХДЗ-а, годинама jе деловао изван странке, бавио се приватним пословима, фигурирао у самом врху обавештаjних структура хрватске државе, а онда га jе Јадранка Косор, као нестраначку личност, после убиства новинара Иве Пуканића, замолила да преузме Министарство унутрашњих послова. Три месеца уочи последњих избора Карамарко jе jавно потписао чланску карту ХДЗ-а, а ових дана лобира за преузимање прве позициjе у странки.
Какве шансе имаjу ова троjица у надметању са Јадранком? Готово никакве. Косор на изборе, истина, иде са поразом на парламентарним изборима, али са биографиjом коjа jе прилично чиста. Са хрватског становишта – готово без мрље. А онаj стан коjи jе отела од браће Дробац, загребачких Срба? То jоj у хадезеовскоj машинериjи ниjе минус, ни мана. Напротив.

ТРАДИЦИЈА УСТАШТВА
Може ли се jош jедном поцепати странка коjа jе Хрватима подарила независну државу? Ниjе искључено, посебно у случаjу извесних пораза Милиновића и Карамарка. Овог првог ће – хаjде да мало спекулишемо – после пораза у странки маргинализовати и он ће да оснуjе регионалну партиjу, нешто слично ономе што jе своjевремено урадио Главаш, чиjа jе Хрватска странка Славониjе и Барање, настала издваjањем групе чланова ХДЗ-а, на последњим изборима, у источном делу Хрватске, узела шест мандата за Сабор. Лика jе неразвиjена региjа, пука сиротиња, али Милиновић тамо може до jедног или два мандата, са потпуном контролом Госпића, Перушића, можда и Оточца. Њему сасвим доста.
У редовима хрватске деснице влада потпуно расуло и хаос; смењуjу се, туку, мењаjу браве на вратима, наjављуjу нове партиjе. Некада снажна „Хрватска странка права“, основана са jасном идеjом да настави традициjу усташтва, своjевремено са врло jаким посланичким клубом у Сабору, распала се на три партиjе, а бирачи су их на децембарским изборима казнили избацивањем из Сабора. Председник ХСП-а jе извесни Даниjел Срб (писао сам у „Печату“ о његовом пореклу из племена Лужичких Срба), али странку и даље води почасни председник Анте Ђапић. То jе, кажу хрватски аналитичари, и дотукло праваше.
Значи ли све ово да у Хрватскоj десница слаби, да се топе и бледе циљеви праваша осмишљени у другоj половини 19. века, за живота родоначелника праваштва и мржње према Србима, Анте Старчевића. Одговор jе потврдан. Праваштво као идеjа готово да jе изгубило снагу у савременоj Хрватскоj из разлога што су остварени сви постављени циљеви; Хрватска jе независна, међународно призната држава, из те државе протерани су Срби, а оно мало што их jе остало претапа се, за историjске релациjе муњевитом брзином, у Хрвате. Додуше, ниjе реализован програм усисавања босанскохерцеговачког териториjа, излазак Хрватске на Дрину, али то jе сада већ немогуће и хрватски праваши то знаjу. Оно што се може подвести под савремену хрватску десницу сакупљено jе испод крила ХДЗ-а, мада и та политика има проблем са старим програмским одредницама и новим профилом. Управо због остварења гореспоменутих циљева.
Као што се могло очекивати, а то смо у „Печату“ и предвидели, Милорад Пупавац jе претрчао на другу страну; напустио jе савез са ХДЗ-ом и отишао на поклоњење Милановићу и госпођи Пусић. Они су му обећали да неће дирати његове људе инсталиране на нижим нивоима досадашње власти (секретари, помоћници министара), а заузврат Пуповац им jе ставио на располагање три мандата његове Самосталне демократске српске странке.
Шта ће то донети Србима у Хрватскоj? Ништа. У самом финишу процеса уласка те државе у ЕУ Загреб мора да испуни jош неке мање значаjне услове. Све што jе могло да их укочи на том путу, а у вези jе са Србима, повратком њихове имовине, људским и политичким правима, отклонили су Милорад Пуповац и београдски режими. Уз неприметну, али ефикасну помоћ Немачке.
Хрватска, дакле, улази у Европску униjу као држава утемељена на антифашизму, са пуним поштовањем права националних и других мањина, држава са пуним демократским капацитетом, слободна и са истим шансама за све своjе грађане. Знам, ви тврдите да то ниjе тачно, али вас нико не пита. Ову оцену подржаваjу и бране: Немачка, Милорад Пуповац и служени Београд. Сасвим довољно за чланство у Европскоj униjи.