Цавтат град Срба католика

Срби католици  били су већина у Цавтату, коjи jе због тога био познат као  „мали Београд”. Због тога су били у сталном сукобу са хрватским националистима. Др. Франо Кулишић, секретар  Матице Српске у Дубровнику и потстароста  дубровачког Српског Сокола „Душан Силни” примио се посла да уреди Богишићеву библиотеку у Цавтату. У писму Милану Решетару Кулишић jе писао о сукобима у Цавтату 1910. : „На Свисвете у вечер вратили се (дубровачки) праваши из Чилипа, те преко Цавтата заударали Старћевићеву. Били су обећали да ће jе заударати, па изишли живи или мртви, те приjе се ниjесу упутили него ли им jе дошла жандармериjа коjу су послали звати. Кад су ударали и пролазили, сасула се на њих киша jаjа.”. (1)

Мариjа Богишић, удата Пол, наследила jе свог брата Валтазара Богишића, дала jе пренети из Париза у Цавтат библиотеку и купила зграду за смештаj библиотеке. Основала jе музеj. Уложила jе много новца за изградњу водовода за Цавтат из села Обода, поправила плочнике, цркве, гробље и подигла брату споменик на обали.  Библиотеку и културно-историске збирке оставила jе Цавтату „као темељни камен подизању родног мjеста и на вjечиту успомену свог брата“.Идеjу за оснивање Богишићевог музеjа изнео jе Лука Зоре након што jе Богишић обjавио збирку словенских инкунабула у календару Дубровник. Музеj jе отворен после Богишићеве смрти,  у септембру 1909. у његовоj кући. (2)

Група  српских  сокола из  Воjводине, Србиjе и Старе Србиjе предвођена  др Лазом  Поповићем,  старешином  Фрушкогорске  Жупе,  на  пароброду „Соко“ посетила  jе 17 августа 1911.  Цавтат.   Град  jе  био  искићен  заставама,  а  соколе  jе  дочекала  општинска  музика  и  грување  прангиjа. На  гробу  Валтазара  Богишића  положио  jе  др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац са  српском  тробоjницом. После разгледања градића, Богишићевог  музеjа, књижнице и  слика Влаха Буковца у цркви   соколи  су  се  вратили  у  Дубровник.

Становници Цавтата сматрали  су да jе уjедињењем са Србиjом и стварањем Југославиjе 1918.  њихова борба за уjедињење завршена. У листу „Дубровник” 1922. обjављен jе чланак из Цавтата „Куда ћемо овако ?” у коме се наводи : „Док у нашим разним надлештвима имамо у изобиљу чиновника, коjи сниjеваjу о Карлу или Радићевоj републици, коjи се надаjу jош jеднако прошлом земану, дотле оно мало исправног чиновништва стрепи пред разним изненађењима, коjа се … и дешаваjу. Тако jе ето из наше средине премjештен, негдjе чак у албанске краjеве, Илиjа Ћурувиjа, финансиjски постаjни поглавица. Таj  jе човjек код нас познат као патриот коjи међу финансиjском стражом прави ону познату изнимку риjетких, коjи воле ову данашњу државу и коjи jе с тога и скруполозно предан своjоj служби, ето таj човjек и такав држављанин баца се у пусте краjеве а остављаjу се други, да на овом нашем дому, плаћени од државе, раде проти своjоj хранитељици. Е, па куда ћемо овако ?!”(3)

У „Раду Соколске жупе Мостар у години 1933” за Соколско друштво у Цавтату се истиче да jе према прошлоj години рада друштво у 1933. показало видан напредак, у приливу чланства и соколске деце. У друштву Цавтат било jе на дан  31. 12.1932. 158 чланова а на дан 31.12.1933. било jе 197  чланова. Чланови друштвене управе су се старали да према своjим могућностима и датим средствима удовоље захтевима соколске организациjе. У друштву Цавтат било jе 18  предњака без испита. Друштвена управа jе ради образовања предњачког кадра, своjе вежбаче слала на жупске течаjеве.  У Управи Соколског друштва Цавтат 1934. били су : старешина Иво П. Кушељ, заменик старешине Тодор Бернарди, таjник Перо П. Петрић, начелник Никша Ђ. Враголов, начелница Мариjа А. Миљан, благаjник Мисо М. Маргаретић, просветар Петар Маркони, прочелник штедње Даница В. Миљан, прочелник трезвености Нико Кушељ, лекар др.Влахо Новаковић. У Суду части били су : др. Божо Раше, Божо Н. Враголов, др. Стефи Рачић, Марин Луциjановић, Луко Пекас. Заjедно са прославом Госпе од сњега 1934. соколи су приредили свечани благослов своjе заставе. Око 9 сати кренули су соколи са своjом заставом,предвођени  Цавтатском Дилетантском Музиком у цркву св. Николе, гдjе jе у присуству власти и окупљеног народа декан Дум Иво Дагониг благословио соколску заставу. Застави jе кумовала заслужна пропагатељица народног веза и дугогодишња предсjедница Женске Удруге у Цавтату Јелка Миш, коjу jе на свечаности замењивала учитељица везилачке школе у Цавтату Љубица Рачић. Застава jе израђена у овоj школи, коjа jе допринела упознавању и пропаганди конавоског веза. Цавтаћани и окупљени народ са весељем су поздравили  заставу соколског друштва. Соколи и соколски подмладак су послеподне извели jавни час жупских и слетских вjежби и одбоjку. Рад сокола у Цавтату пратила jе ,,Дубровачка трибуна”  у рубрици ,,Глас Конавала”.  (4)

Соколско друштво у Цавтату одржало jе 30. jануара 1938. своjу седму редовну главну скупштину, коjоj jе од стране жупске управе био присутан Буквић, директор дубровачке учитељске школе. Буквић jе у свом говору истакао да jе Цавтат увиjек високо носио своj национални барjак и предњачио у националном раду и дjеловању. Наглашаваjући важност соколства, чиjа ће улога престати jедино нестанком Југославиjе, позвао jе све присутне да у будуће своj рад подвоструче, jер jе то од њих и свих сокола захтиjевао свети завjет коjег су положили до навршења Соколске Петрове Петољетке. У листу ,,Дубровник” истакнуто jе : ,,Ја желим да ваше друштво, драги Цавтаћани, принесе 6 септембра 1941 пред Престоље нашег младог Краља достоjан дар, коjи ће вам бити на част … иако ниjесам Цавтаћанин, ваше мjесто волим и у срцу носим можда jеднако колико и ви сами…”. Члан Савезног Просветног Одбора Савеза Сокола професор Богољуб Креjчик провео jе 1938. летњи одмор у Цавтату. Понео jе са собом проjектор, те jе у  три маха на тргу у Цавтату приредио 3 филмске претставе. Ове претставе пратили су соколи из Цавтата, грађани и туристи из свих краjева Југославиjе. На оваj начин jе близу 600 особа видело десетак соколских филмова. (5)

Смрт Стефи Рачића потресла jе Дубровчане а поготово Србе католике.  Пароброди ,,Куманово” и ,,Стон” превезли су велики броj грађана из Дубровника, коjи су желели да присуствуjу спроводу у Цавтату. Капетани Дубровачке пловидбе сниjели су са  ,,Куманова” мртвачки ковчег и сврстали се у непрегледну поворку коjа jе испатила леш до гробља. У капели Маузолеjа извршено jе опиjело, ком jе присуствовала удовица гђа Паве. По свршеном црквеном обреду изниjели су Цавтаћани ковчег и положили пред врата Маузолеjа. Ту jе одржано седам опроштаjних говора. Приликом сахране др. Стефи Рачића у Цавтату 17. марта 1937. Дубровачко Српско Пjевачко Друштво „Слога” отпевало jе „Днес свjат” и „Вjечнаjа памjат” од Мокрањца, а дубровачка соколска музика отсвирала jе посмртни марш. Био jе ожењен ћерком Николе Пашића.У листу ,,Дубровник” истакнуто jе : ,,По свом националном освjедочењу био jе у редовима српске дубровачке омладине, те се jе као такав увиjек и са поносом истицао, а у сваком моменту, кад jе народна ствар од Срба Дубровчана, нарочито од Срба католика, тражила било какву жртву, пок. Стефи био jе у првим редовима.”   Помен  др. Стефи Рачићу, директору Дубровачке пловидбе и прваку националног Цавтата одржан jе 13. марта 1938. Цавтатска општина одржала jе комеморативну седницу на коjоj jе говорио  Нико Враголов. У свом говору истакао jе : ,,У националном погледу госпар Стефи jош као младић истицао се своjим радом, …да jе jош приjе рата, за вриjеме Аустриjе, госпар Стефи као младић ходио у Београд и тражио од српске Владе да се дубровачки бродови ставе под Српску заставу. … За вриjеме рата госпар Стефи се jе налазио у Лондону гдjе jе одмах прве дане формирања Југославенског Одбора, ступио у његове редове … Наjплодниjи рад госпара Стефи огледа се у поморству, а наjвише у Дубровачкоj паропловидби,  … да jе он био мозак и душа  Дубровачке паропловидбе. … Особито му морамо бити захвални што jе он покренуо акциjу за добиjање наше самосталне општине. Он jе први подузео кораке да Цавтат добиjе своjу опћину …”. након комеморативне седнице Цавтатска Општина jе одала пошту покоjнику, називаjући обалу пред његовим кућама ,,Обала Др. Стефи Рачића”. Општинска управа са цавтатским виjенцем и грађанством вароши Цавтат присуствовала jе  помену, коjи jе приредила госпођа Пава Рачић-Пашић свом супругу и оцу у маузолеjу и на гробу. Помену су присуствовали и истакнути приjатељи Стефи Рачића из Дубровника, чланови дубровачког мjесног одбора ЈРЗ, уредник ,,Дубровника” и Дубровачка Грађанска Музика. На гробу  jе говорио Нико Враголов, као председник мjесног одбора ЈРЗ, и од стране Цавтатске општине и Одбора ЈРЗ, положио ловорове виjенце. Такође положили су ловорове вjенце Соколско друштво Цавтат, као свом првом старешини и Цавтатска дилетанска музика, као свом дугогодишњем предсjеднику.(6)

Поводом смрти Андре кап. Бенића, резервног официра и добровољца, у листу „Дубровник” истакнуто jе : „Спроводу jе судjеловала Соколска музика на челу са соколским чланством; чета морнара ратне морнарице; … велико мноштво грађанства. Мртви остаци пренесени су у дубровачкоj луци на лађу Цавтат, да се пренесу у обитељску гробницу у Цавтату. Кад jе лиjес положен на пароброд, чета маринаца испалила jе, као послиjедни : с Богом!, почасну посмртну салву. У Цавтату jе спроводу, уз дубровачко грађанство, узео учешћа готово цио Цавтат. Са покоjником се опростио, пред Соколским домом, брат Нино Шутић у име националног Дубровника. На гробу jе одржао посмртни говор г. Враголов у име Цавтата а г. И. кап. Хаџиjа у име поморских капетана.” Капетан Бенић се за време Првог светског рата одрекао аустриjског поданства и отишао као добровољац у Солун. Поверена му jе команда торпиљера „Србиjа”. Лист „Дубровник” jе истакао: „И баш jе у томе значаj ове повjерене му части, што jе њему, сину териториjа дубровачког, католику и Србину, предата у аманет ова jедина преставница Србиjе на мору.” После рата вратио се на своjу дужност пилота Суецког канала до 1931. када jе пензионисан. Остатак живота провео jе у Дубровнику.

У Цавтат jе 1. маjа 1937. стигла ђачка ескурзиjа. О ономе што се дешавало у листу „Дубровник” jе наведено : „Приjе него су дошли у Цавтат, сигурно их jе неко извjестио, да jе у овоме мjесту чисто национални елеменат, што значи исто што и српски. Стога кад су дошли на Обод, упиташе тамошњу чељад : колико jош има пута до влашког Цавтата ? Па  кад дођоше у Цавтат, сврсташе се три и три, са хармоником на челу, па у друштву њихова фратра ударили у класичну музику : Марjане ! Марjане ! Да им jе био циљ провоцирати то jе свак одмах увидио, те их се лиjепо, преко фратра, опоменуло, да буду пристоjниjи и да поштуjу мjесто у коjе су дошли. Видећи да им ниjе успjело „освоjити” ово „влашко мjесто”, покуњише се, али кад стигоше на пароброд да отпутуjу за Дубровник, онда се поново разjуначише и дадоше у извађање високе класичне музике. Оваково њихово изазовно понашање изазвало jе у циjелом мjесту огорчење те их jе и старо и младо отпратило онако како су тражили и заслужили.” (7)

У Цавтату jе 1937. прослављен Видовдан уз учешће представника свих уреда, националних и културних установа, школа и многоброjног грађанства. Поворка сокола, школа и грађанства предвођена Цавтатском дилетанском музиком кренула jе испред соколане у 9 сати у цркву св. Николе, гдjе jе Дон Иво Дагоник, одржао тиху мису а затим молитву за пале Косовске jунаке. Пjевао jе хор цавтатских омладинаца. У цркви jе био лепо удешени катафалк, а представници уреда, школа и сокола били су на своjим мjестима. Задушницама jе био присутан воjни делегат на аеродрому Груда, ваздухопловни капетан I класе, извиђач Павле Благоjевић. После помена у цркви формирана jе jош већа поворка, у коjоj су узели учешћа скоро сви, коjи су се у цркви налазили, предвођени  Цавтатском дилетанском музиком, и коjа jе кренула у соколану. У соколани jе Никола Миjушковић, управитељ мjесне основне школе, и просветар соколског друштва, одржао пригодан говор, попраћен клицањем краљу, Југославиjи и Видовданским хероjима. Музика jе интонирала химну. После тога су рецитоване националне пjесме од деце из школе и припадника соколског друштва. Свечаност jе завршена свирањем Славенске химне. После химне прочитан jе од стране учитељице гђе Миjушковић, коjа jе била у црногорскоj ношњи, и учитеља Н. Миjушковића, годишњи успjех дjеце у школи, коjи jе био много бољи од прошлих година.  Пред соколаном у пола девет формирана jе манифестациона поворка на челу са  Цавтатском дилетанском музиком и бакљадом у коjоj jе учествовало преко 300 грађана Цавтата. Бурно поздрављена поворка jе два пута прошла мjестом, непрестано кличући краљу, Југославиjи, jугославенскоj воjсци, jугославенском Цавтату и соколству, пjеваjући уз то националне пjесме. Цавтатска дилетанска музика одржала jе концерат под дириговањем учитеља Ива Троjковића. Сваки комад, сваки марш, праћен jе дугим аплаузом. Како коментарише извештач листа „Дубровника” : „Ово jе био доказ, да се све може само кад се хоће.”(8)

Пред Соколским домом 5.9.1937. свечаним паљењем завjетне бакље отворен  jе улазак у другу годину Соколске Петрове Петољетке. Куће Б. Банца, Рачића као и свих осталих биле су украшене и осветљене. Мjесто искићено заставама и зеленилом пратило jе поворку сокола, воjске и грађанства предвођену са Цавтатском Дилетантском Музиком до цркве Св. Николе, гдjе jе одржано свечано благодарење. У соколани jе затим одржана свечана седница соколског друштва уз присуство свих преставника власти и школа, друштава и установа. Рођендан краља Петра II прославили су соколи 1937. у Цавтату, Опузену, Суђурђу на Шипану (9). Дан Уjедињења у Цавтату 1937. прослављен jе свечано. У цркви св. Николе жупник jе одржао благодарење у присуству свих националних друштава, претставника власти и установа а затим одржана jе свечана седница у Соколани. У вече приредило jе соколско друштво у своjоj дворани академиjу. Дилетанти соколске секциjе одиграли су Нушићев „Свет”. Публику jе забављала Цавтатска дилетанска музика. У програму jе била заступљена и Цавтатска Удруга са рецитациjом изабраном од националне раднице Јелке Миш : „Дошли наши ….”. У међуратном периоду у Цавтату jе уз соколско друштво деловало  Коло српских сестара и  Повjереништво Јадранске страже. (10)

На изборима у Цавтату  19 децембра 1937. већину jе добила национална листа Ника Враголова. Раниjе су Конавли са Цавтатом сачињавали jедну општину, а од 1937. Цавтат са Ободом био jе jедна, а сва конављанска села друга општина. ХСС jе настоjала да разним начинима и под притиском отказа радњама повећа  своj броj гласова. Али нису ништа могли постићи пред националном свести Цавтаћана. Министар Социjалне политике и Народног здравља Драгиша Цветковић посетио jе дан после одржаних избора Цавтат. Новоизабрано опћинско представништво на челу са председником Ником Враголовим било jе примљено од министра у стану гђе Рачић. Нико Враголов поздравио jе министра, а Цветковић jе честитао на избору, зажелео им срећу у раду за напредак Цавтата. Овом приликом одредио jе за сиромашне грађане Цавтата помоћ од 10.000 динара.

Након обављене заклетве новоизабраног одбора истакнута jе на општини државна застава уз пуцање мужара, звоњењем звона на црквама, кићењем циjелог мjеста са државним заставама и свирањем музике, коjа jе интонирала државну химну. Након тога jе општински одбор пошао корпоративно у цркву на благодарење. У чланку „Из Цавтата” штампаном у листу „Дубровник”  истиче се да се Цавтаћани осjећаjу 70% као Срби, а 95 % су jугословенски опредељени. ХСС jе против њих водио кампању и како каже писац чланка:  „да нас у нашем дому вриjеђаjу и да показуjу своjу снагу власима Цавтаћанима” (11)

Дан св. Саве, заштитника народне цркве и школе прослављен jе у Цавтату 1938. Пре подне одржано jе у свим школама предавање са пригодним декламациjама, нарочито успjешно у мjесноj основноj школи. Увече у соколани приређена jе од полудржавне женске занатске школе академиjа са усjелим програмом што jе заслуга вриjедног учитељства и спреме ученица ове школе. Забава jе траjала до 2 часа после поноћи. Чисти приход ове приредбе ишао jе у фонд сиромашних ученица.

Антун Рачић, унук Николе Пашића, сазвао jе скупштину за оснивање Омладинског одбора ЈРЗ у Цавтату. На Ускрсни понедељак 1938. у просториjама мjесне Музике на скупштини изабрана jе  управа Омладинског одбора : Рачић Антун, председник;  Враголов Ђ. Никша подпредседник; Сукно Иво, благаjник; Краљ Иво, секретар и одборници  Кварантото Иво, Леле Антун и Кушељ Перо. На скупштини jе био присутан Мjесни одбор ЈРЗ, чиjи jе председник Н. Враголов поздравио присутне омладинце зажелевши им успиjех у раду. Оснивањем цавтатске општине дошло jе до напретка : путеви су били уређениjи, паркови очишћени и уређени, тротоар се поправљао и обнављао. Планирани су радови на водоводу. Цавтат jе посетио са паробродом „Шумадиjа”  15.априла 1938. пољски министар саобраћаjа. Прегледао jе Мештровићев маузолеj, Буковчеву галериjу слика и  „гроб господинов” коjи jе био изложен тога дана у цркви матици, те jе био усхићен овим маjсторским дjелом Буковца.

Андриjа Радовић, бивши председник црногорске владе и члан управе народне банке посjетио jе 19. априла 1938.  Цавтат, ради одавања поште Валтазару Богишићу. Радовић jе своjедобно са своjим оцем помагао Богишићу на изради црногорског Законика. Посjетио jе његов гроб, библиотеку и музеj, а за прославу тридесетогодишњице смрти ступио jе у контакт са Одбором за  комеморациjу 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића. Посетио jе госпођу Ђурђину Пашић и Паву Рачић. У Цавтату jе 24.априла 1938. отворен новосаграђени дом, ,,Дом Св. Николе”. Позорницу jе израдио цавтаћанин Нико Миљан, ученик Буковца. Цавтаћани су честитали Мсг. Дон Иву Дагонигу како на градњи дома тако и на новим оргуљама. У ,,Дому Св. Николе” отворена jе 17 jула 1938. перманентна изложба старих црквених слика. Међу њима jе био  ,,Гроб Исукрстов” од Влаха Буковца.

Прослављаjући Видовдан 1938. Цавтат jе нарочито свечано одао пошту палим борцима за слободу. У листу ,,Дубровник” истакнуто jе : ,,образовањем самосталне цавтатске опћине дух патриотских цавтаћана сjедињен општом и жарком љубави према свему што служи Краљу и Отаџбини.” Цавтат jе на Видовдан освануо у мору застава, jер jе општина окитила заставама обалу, а народ своjе куће и радње. У 9 сати цавтатска музика jе пред соколаном повела соколе и школе на благодарење у цркву-матицу св. Николе, гдjе су цавтатски омладинци отпевали Реквиjем за упокоj душа палих за краља и отаџбину. После тога са музиком и мноштвом народа обављен jе опход мjестом, уз бурне патриотске поклике. Увече у 8 сати формирана jе свечана поворка са опћинским функционерима, музиком соколима и мноштвом народа. Мjесто jе било расветљено, а особито вила Банца. Поворка се зауставила на сред Цавтата, гдjе jе Никша Враголов одржао говор. Уз клицање палим борцима за слободу, краљу и Југославиjи, поворка jе обишла мjесто.  (12)

Цавтаћани су сарађивали са дубровачким националним друштвима. Инициjативом Дубровачког Радничког Друштва и уредништва „Дубровника” октобра 1937. одржан jе помен  на гробу Антуна Фабриса, поводом 33-годишњице његове смрти. Пред Домом Дубровачког Радничког Друштва окупила се поворка. Поворку jе предводила Дубровачка грађанска музика иза коjе су ношена четири венца : „Дубровачког Радничког Друштва”, листа „Дубровник”, „Мjесног одбора Југословенске радикалне заjеднице” и „Националног Цавтата”.   Дум Андро Мурат прекадио jе гроб у коме jе почивао Фабрис заjедно са дум Иваном каноником Стоjановићем.  После тога  Д.С.П.Д. „Слога” отпjевала jе Мокрањчев „Дњест свjат”. Следили су говори : Ива Шуберта, предсjедника Дубровачког Радничког Друштва, Ника Враголова у име националног Цавтата, Божа Хопе у име листа „Дубровник” и Руђера Вучетића коjи се захвалио у име родбине. Омладинска национална организациjа Нова Југославиjа jе  9 jануара 1938. развила своj барjак у Дубровнику.  У листу „Дубровник” истакнуто jе : „ …У недељу у jутро стигла jе из нашег дичног националног Цавтата делегациjа са Цавтатском Музиком“. Два пароброда Дубровачке пловидбе превезла су првог маjа 1938. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са дубровачком „Матицом Српском“  да походе и положе виjенце на гроб  и споменик  Валтазара Богишића. Председник општине Нико Враголов упутио jе 22 априла 1938. проглас Цавтаћанима у коме се позиваjу да присуствуjу поклону  гробу и споменику пионира Славенског братства. У прогласу се истиче : „Окитите своjе домове, да Цавтат у свечаном руху дочека оваj значаjни дан и дођите братски дочекати поштоваоце драгог нам Богишића коjи ће доћи оваj спомен увеличати. Будимо горди и поносни на велике синове наше славне прошлости и на њиховим примjерима изграђуjмо себи сигурну и сретну будућност”. Дубровачка друштва и установе дочекали су Цавтаћани.

На вест о смрти Луко Боне 14 фебруара 1940. сва национална друштва у Дубровнику у знак жалости извjестила су црне заставе, издала су осмртнице и корпоративно преко чланова управа изразила ожалошћеноj родбини своjе саучешће. Сахрана Луко Боне била jе манифестациjа поштовања, признања и захвалности Дубровчана  према личности коjа jе своj град у многоме задужио. У тужноj поворци био jе командант места М. Кнежевић, представник Српског културног клуба из Београда, цео одбор мjесне радикалне странке, преставници из Цавтата са начелником Ником Враголовим, те преставници свих мjесних националних установа. На гробу говорили су : адвокат др. Нино Свилокос у име Дубровчана; Иво Шуберт у име Дубр. Радн. Друштва; Анте Анић у име талаца; Ј. Милославић у име Народне одбране; Нико Враголов у име Цавтаћана и Мелко Станковић, нотар у име нотара.(13).

Лист ,,Дубровник” пренео jе из ,,Времена” краj чланка др. Обрада Симића о Цавтату : ,,…стигосмо наjзад у лиjепи, тихи и идеални Цавтат, у то прекрасно мjесто на нашем бисер Јадрану, гдjе се сваки Београђанин и Србин одмах осjети као код своjе куће, а поготову jа, коjи сам му са наjвећим задовољством вjеран већ 15 година … .” О посети председника владе Цавтату у листу ,,Дубровник” : ,,Један делириjум одушевљења и радости Цавтаћана дочекао jе г. др. Стоjадиновића”. У име Цавтата поздравио га jе начелник Нико Враголов, а у име Конављана Мато Ђуровић. Стоjадиновић jе праћен музикама кренуо до стана Паве Рачић-Пашић чиjи jе био гост.  Кнегиња Олга, њена маjка принцеза Јелисавета, кнежевићи Никола и Александар те воjвода и воjвоткиња од Кента су при одласку на jахту ,,Тиха” били срдачно поздрављени од Цавтаћана .(14)

Цавтат jе 1938. у правом делириуму одушевљења прославио рођендан краља Петра II, славећи истовремено улазак у прославу 20-годишњице ослобођења и уjедињења. Опћинска управа и соколско друштво издали су прогласе на мjештане. Већ 5. 9. 1938. Цавтат jе блистао искићен заставама а у 8 сати увече запливао jе у мору свећа и жаруља. На мjесноj централи дизао се високо у стотинама сиjалица велики монограм краља Петра II. Читав Цавтат  слегао се пред Соколану, где jе формирана поворка са бакљадом, коjа jе предвођена председником опћине и члановима одбора, управом соколског друштва и мjесних школа и установа, на челу са Цавтатском дилетанском Музиком обишла неколико пута мjесто, кличући краљу, Дому Карађорђевића, Југославиjи и jугославенскоj воjсци. Поклици су се мjешали са грмљавином мужара и ракета. Сутрадан 6. 9. 1938. кренула jе дуга поворка сокола и мjештана пут цркве св. Николе. Пред црквом построjене соколе обишао jе и поздравио командант аеродрома Груда капетан I класе Благоjевић, коjи jе као представник воjске овоj свечаности присуствовао. Маса jе присуствовала благодарењу коjе jе извршио Мсгр. Дон Иво Дагоник. После благодарења поворка jе прешла у соколану гдjе jе одржана свечана сjедница. У 9 часова приређена jе у соколани свечана академиjа, коjоj jе присуствовао министар Божидар Пурић са сином и две кћери, Паве Рачић Пашић, командант аеродрома Благоjевић, председница  Цавтатске Удруге гђица Јелка Миш са управом те делегациjе мjесних школа и установа. Академиjу jе отворио Нико Враголов, председник цавтатске опћине и подстарjешина  Соколског друштва.

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник jе одвоjен од Зетске  бановине  и   додељен  новоствореноj  Бановини  Хрватскоj. ХСС jе у Бановини Хрватскоj одмах почео са прогонима Срба католика, Југословена и сокола. Поводом забране прославе Дана Уjедињења 1 децембра 1939. у листу „Дубровник” jе обjављен чланак коjи jе потписан са Цавтатска омладина и у коме се истиче: „Ради тога свог вjеровања, jош под мрском Аустриjом тешко jе страдао изгнанством, таоштвом, мучеништвом у утамничењу, невољама у дезертерству и осталим многоброjним малтретирањима, коjа су  црножуте авети искаљивале на многим патриотима нашега родољубивог мjеста. …Али Југославиjа, … остати ће вjечно чиста и сjаjна као сунце, … А Ти, стара наша маjко, Србиjо као некоћ када су тебе ради очеви наши, браћа и сестре наше у изгнанству, у тамницама и прогонству, у мукама и патњама своj дух челичили; као онда, када су у Теби сва слободарска уздања била,  обраћа се Цавтат твоj и моли те и преклиње : Устаj Србине, сложи се, не клони – правда те зове, на ово наше сиње Јадранско море! “. (15)

Становници Цавтата били су 1940. изложени полициjским претресима  и то „наjвећим диjелом баш истих оних, код коjих су се 1914 вршили исти претреси и тражиле слике … Краља Петра, Краља Александра и Краља Николе, те српске тробоjнице и ине националне светиње са намjером, да би их се под вjешала довело. …  у свакоj кући без разлике, мjеште паклених машина, бомби митраљеза и екразита, нађено само на наjистакнутиjим мjестима мноштво слика, сличица, књига, посвета и споменара, коjи су остали на своме мjесту, да чуваjу свете традициjе Цавтата, да свjедоче о прошлости …  у коjима се уз стару пjесму jаворових гусала, одгаjаjу здрави и свиjесни нараштаjи, коjи ће и у будуће само чувати и градити а никада отуђивати и рушити ! … ту ћемо остати без обзира  „на чуђење читаве хрватске jавности” (како то за Цавтат пише Обзор од 23 II).” (16).

Соколско друштво Цавтат одржало jе 25 фебруара 1940. у своjим просториjама девету главну годишњу скупштину, коjоj jе присуствовало цjелокупно чланство, нараштаj и нацинално грађанство Цавтата. Рад скупштине био jе прекидан честим одушевљеним манифестациjама Југославиjи, краљу и соколству. У чланку о скупштини коjи jе писао Никша Ђ. Враголов истакнуто jе : ,,Соколима jе политика jединства, народа и отаџбине наjсветиjа и jедина и њима jе  jеднако, сваки режим, коjи се у своме раду том паролом руководи, без обзира управљао њиме Стоjадиновић, Мачек, Цвjетковић или ма ко други, драг и близак и дужни су да га воле и помажу !…” На скупштини изабрана jе нова управа на челу са Влатком Миљаном. На Ускрс изведена jе у дому св. Николе под водством жупника мсгра. Дон Ива Дагоника а у режиjи Карла Булића драма ,,Расипни син”. Пространа дворана дома св. Николе била jе препуна свиjета. Драму су извели чланови сокола. Ови младићи били су десна рука жупнику преко читаве Велике седмице. По писцу Р.П. коjи jе писао о томе чланак у листу ,,Дубровнику” Цавтаћани су поред свог постоjаног национализма  били добри и исправни католици. На Ускрсни понедељак приредило jе соколско друштво Ускрсну академиjу. (17)

У чланку „Брисање српских општина” обjављеном 18. маjа 1940. у листу „Дубровник” коментарише  се  прикључење  опћине  Цавтат  конавоскоj   опћини  са  седиштем  у  Груди : „Јер,  не  постоjи  никаквих  разлога,  да  се  опћина  Цавтат,  коjа  jе  показала  способност  свог  самоуправљања,  брише  просто  с  тога,  што  тиме  хоће  да  се  утврди,  како  код  нас  не  постоjи  српских  опћина,  и  према  томе  ни  Срба” (18).  Лист „Дубровник” jе фебруара 1941.  пренео изjаву  jеднога  из  воћства ХСС  изречену  на  седници  у  Дубровнику : „Ми добро знамо да jе то за  Цавтат пропаст, али нека пропада, исто ниjе наш!”(19).

Све што се догађало у Дубровнику и околини  у Бановини Хрватскоj  било  jе увод у  све  оно  што  се   дешавало  у НДХ. Усташки прогони нису сломили Србе католике. У Дубровнику деловао jе „Покраjински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске воjске у Отаџбини, под командом резервног капетана др.Нина Свилокоса. У Дубровачкоj бригади били су : Иван (Нино) Свилокос, Вељко Бурић, Воjо Чеjовић, Ђуро Змаjић, Стеван Какариџи, браћа Митровићи, браћа Цигановићи, Кулишићи, Милишићи, Враголови и други. Начелник штаба бригаде био jе Нино Бурић. Дубровник и Цавтат су у току целог рата важили као значаjно упориште Југословенске воjске у Отаџбини. У Дубровнику главни представници Југословенске воjске у Отаџбини били су Франо Бона, Тоша Перовић, Коља Славковић, маjор Ђовановић, Данило Митрановић, Веселин Змаjић, Милан Бранђолица. У Конавлима су се истицали:  Перо Коцељ, Нико, Ђуро и Перо Враголов. Нина Свилокоса су Италиjани  интернирали као таоца на Мамули у Боки Которскоj. Хрватске усташе вршиле су „контроле свих jугонационалиста, без обзира на вjероисповест” и сматрали да су спремни да „се прикључе партизанима, а ако ови не побjеде, онда српским четницима”. До краjа новембра 1942. у „регрутне књиге jугославенске воjске у отаџбини на атару дубровачке општине” уписано jе „345 воjних обвезника”.  Петар Враголов jе у току рата био ађутант краљице Мариjе. У Цавтату су са радио-станицом одржавали везу са Каиром и издавали лист „Равногорац”. Пуковник Свилокос jе из Цавтата пребачен у Каиро код jугословенске владе. (20)  Група америчких и енглеских официра код ЈВуО на чиjем челу jе био пуковник Беjли jе преко Ива Скурић Бановића, из старе српске католичке куће из Ћилипа пребачена фебруара 1944. из Главске у Конавле. Договорен  jе сусрет са подморницом подно Конаволских стиjена недалеко од Ћилипа. Због лошег времена нису могли да дођу до подморнице. Група се вратила  из Конавла у Главску. Касниjе су евакуисани брзим чамцем. Са њима jе кренуо Петар Враголов, питомац поморске академиjе.(21)

На седници Председништва АВНОЈ-а 24.фебруара 1945. решено jе : „Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине” (22). Богишићев музеj припоjен jе Хисториjском институту ЈАЗУ и премештен у Кнежев двор у Цавтату. Музеj jе отворен 1958. (23)

После победе ХДЗ на изборима у Дубровнику настаjе покрет за аутономиjу „Дубровачка република“. Исписиване су пароле „Живjела Дубровачка република“. Инициjаторима покрета претило се телефоном „да се не играjу животом“.  Многе присталице покрета побегле су. У Цавтату jе 24. новембра 1991. одржан састанак покрета за аутономиjу Републике Дубровник коjи jе водио Александар Аполонио.(24)

Саша Недељковић

члан Научног друштва за здравствену историjу Србиjе

Цавтат-Cavtat

Напомене :

1. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 392; Милан Решетар, „Из писама пок. Франа Кулишића”, бр.48, „Дубровник”, 24 Децембар 1937, Дубровник, стр. 1;

2. Ј. „Мариjа Богишић, уд. Пол”, „Илустровани лист”, бр. 12, Год. I,  у Београду, 17. VII.- 2. VIII. 1920,   стр. 3; Мр Андреj Вуjновић, „Музеj у делу и животу Валтазара Богишића“, „Српска слободарска мисао“, бр. 5, Београд, септембар-октобар 2011, стр. 59; Др. В. Новаковић, „Цавтат и Конавле“, Цавтат 1954, стр. 26;

3. „Српски Соко”, бр. 11 и 12,  25 Октобар 1911, Сремски Карловци, стр. 182;

„Куда ћемо овако ?”, „Дубровник”, 30 Септембра 1922, бр. 77, Дубровник, стр. 3;

4. „Рад Соколске  жупе Мостар у години 1933”, Сараjево, 1934, стр. 16, 60, 61, 198; „Соколски зборник”, Год. I,   Београд 1934,   стр. LXI; ,,Прослава Госпе од сниjега и благослов соколског барjака у Цавтату”, ,,Дубровачка трибуна”, 26 септембра 1934, бр. 263, Дубровник;

5. Р.П., „Главна годишња скупштина”, „Дубровник”, бр. 6, Дубровник,  12 фебруара 1938, стр. 3;  „Пропаганда  путем  узаног филма приликом  летовања“, Соколска Просвета, бр.7, септембар 1938, Београд, стр.236;

6. „Др. Стефи Рачић”,  „Дубровник”, 20 марта 1937, бр. 7, Дубровник, стр. 2, 3; ,,Годишњица смрти великог родољуба и исправног Цавтаћанина др. Стефи Рачића”, „Дубровник”,  бр. 11, Дубровник,  19 марта 1938, стр. 1,2;

7. „Бенић кап. Андро”,  „Дубровник”, бр.14, Дубровник, 8 маj 1937, стр.3;

„Праве ли се за ово ђачке ескурзиjе ?”,  „Дубровник”, бр.14, Дубровник, 8 маj 1937, стр.3;

8. „Прослава Видовдана у Цавтату”, ,Дубровник”, бр.23, Дубровник, 3 Јули 1937, стр.3;

9.„Краљев рођендан у Цавтату”, „Дубровник”, бр.33, Дубровник , 11 септембар 1937, стр.2

10. „Дан Уjедињења”, „Дубровник”, бр.46, 11. Децембар 1937, Дубровник, стр. 3,4; Светозар Борак, „Срби католици“, Нови Сад,1998, стр.43; „Извештаj Главног одбора Јадранске страже за IV главну скупштину Љубљана, 6-8.9.1935“, стр. 11-12;

11. „Из Цавтата”, стр. 2, бр. 30, „Дубровник”, 21 август 1937; „Опћински избори у Цавтату”, „Министар Цвjетковић у Цавтату”, „Дубровник”, „Дубровник”, бр. 48, 24. Децембар 1937, стр. 4; „Наступ дужности нове опћине у Цавтату,  „Дубровник”, стр. 3, бр. 1,  6 jануара 1938, Дубровник;

12.  ,,Прослава св. Саве у Цавтату”,  „Дубровник”, бр.5,  Дубровник, 5 фебруара 1938, стр.4; ,,Разно из Цавтата”, „Дубровник”, бр.16,  Дубровник, 23 априла 1938, стр. 2,3; ,,Изложба у Цавтату”,  „Дубровник”, бр. 29, 23 jула 1938, стр. 3; ,,Прослава Видовдана у Цавтату”, „Дубровник”, бр. 26, Дубровник, 2 jула 1938, стр.3;

13. „Дубровчани на гробу пок. Антуна Фабриса”, бр.39, 23. октобар 1937, „Дубровник“, стр.1; „Свечаност развиjања барjака Нове Југославиjе”,  бр.2, „Дубровник”, 15 jануара 1938, стр.3-4; „Дубровачке виjести“, „ Цавтаћани !”, бр. 17, „Дубровник”, 30 април 1938, Дубровник, стр. 3; „Луко Боне”, „Дубровник”, 17 фебруара 1940, бр. 7, Дубровник, стр. 4;

14. ,,Цавтат као туристичко мjесто.”, „Дубровник”,  бр.27, Дубровник, 9 jула 1938, стр. 4;  ,Величанствени дочек др. Стоjадиновића у Дубровнику”, бр.30, „Дубровник”, 30 jула 1938, Дубровник, стр.4; ,,Одлазак Високих Гости”,  3 септембар 1938, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, стр.4;

15. „Прослава рођендана Њ. В. Краља Петра II”, „Дубровник”, бр. 37, 17 септембра 1938, Дубровник,стр. 3;  „Цавтат о дану Уjедињења”, бр. 50,  „Дубровник”, 16 децембра 1939, Дубровник, стр.4;

16. „Руши, пали …”, бр. 11, „Дубровник”,  16 марта 1940, Дубровник, стр.3;

17. Никша Ђ. Враголов, ,,Цавтат, 28-II-1940”, „Дубровник”, 9 марта 1940, бр. 10, Дубровник,  стр.2,3; Р.П., ,,Дjела, дjела ….”, „Дубровник”, 30 марта 1940, бр. 13, Дубровник, стр. 4;

18. „Брисање  српских  општина”,, бр.20, „Дубровник”, 18.маjа 1940, Дубровник, стр. 4;

19.  „Цавтаjске прилике”, бр.6, „Дубровник”, 8 фебруара 1941, Котор-Дубровник, стр.2-3;

20. Богдан Радоjичић, „Устанак у невесињском срезу”, „Споменица Организациjе српских четника „Равна Гора”, Крагуjевац, 2008, стр. 129,1.036, 1.037; „Дубровник у народноослободилачкоj борби и социjалистичкоj револуциjи 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 79, 80, 104, 481, 482, 487, 622, 1057, 1058, 1087;

21. Марко Ручнов, „Тако jе то било”, Београд 2009, стр. 20, 77, 78;

22. Коста Чавошки, „Згажени устав”, Београд 2003,  стр. 22;

23. Мр Андреj Вуjновић, , „Музеj у делу и животу Валтазара Богишића“, „Српска слободарска мисао“, бр. 5, Београд, септембар-октобар 2011, стр. 59;

24.  Вукоjе Васиљко, „Дубровник, адио …“, Београд 1995, стр. 6, 14, 41;