Усташки логори смрти – мјеста незапамћеног погрома

ПАШКИ ПАКАО

Аутори: Б.О. и М.С.

Слана jе камена пустиња на Пагу. Земље ни за шаку. Љети тамо сунце ужасно пржи, а нигдjе ни стабла ни грма. Тек понека травка. Нитко тамо ниjе никада становао, нити би пожелио. На жалост, тисуће заточеника тамошњег усташког логора – првог на подручjу тзв. Независне државе Хрватске – нису имале избора…

Проглашење тзв. Независне државе Хрватске – 10. травња 1941. године – уз помоћ и благослов окупаторских сила, означило jе почетак ненародне власти коjа се већ од првих дана исказала у нашоj повиjести дотад незапамћеним терором над недужним људима.

Битни фактори у остваривању концепциjе усташке државе биле су разрађене методе расне политике. Циљ jе био да се од Независне државе Хрватске створи »чисти хрватски животни простор« коjи ће омогућити самопостоjање »чисте хрватске нациjе«. Да би се, по усташком покрету, то остварило, требало jе, понаjприjе, уклонити Србе и Жидове, коjе су уjедно прогласили »наjвећим неприjатељима хрватског народа«, те да им зато »нема мjеста у Хрватскоj«.

Ради »унутрашњег пречишћавања« требало jе ликвидирати и оне Хрвате и Муслимане коjи су због свог »нехрватског понашања« означени као издаjници. Како се види, ситем усташког терора имао jе, с jедне стране, расну, а с друге стране политичку компоненту.

У пракси – то jе значило потпуно биолошко уништење и прогон жидовског и српског становништва и оних диjелова хрватског и муслиманског становништва коjи су се, без обзира на то у коjем облику, супротстављали усташком режиму. Том у повиjести незапамћеном прогону људи »Арена« посвећуjе оваj сериjал.

Већ у првим данима успостављања тзв. Независне државе Хрватске, осниваjу се »изванредни народни судови«, коjи су имали широке области и слободу понашања, те су тако ударени темељи крвавог и беспоштедног усташког терора коjему jе тешко наћи премца у повиjести. Ускоро затим оснивани су и »покретни приjеки судови« (липањ 1941) и »велики изванредни судови« коjи су постали основа цjелокупноj судскоj пракси усташког режима.

Стратегиjски циљ усташког покрета било jе масовно уништавање Жидова и Срба. Терор над Србима у Независноj држави Хрватскоj почео jе већ у травњу 1941. године, а масовни покољ српског становништва у Гудовцу покраj Бjеловара 27/28. травња 1941. године. У току свибња, липња и српња 1941. године, у броjним мjестима тзв. НДХ почињена су страшна злодjела над српским становништво, што се наставило слиjедећих мjесеци и година – све до слома фашизма и свршетка прошлог рата.

МОНСТРУОЗНА »САБИРАЛИШТА«

Уз масовна убиjања српског и жидовског становништва на подручjу тзв. Независне државе Хрватске, у љето 1941. године проводила су се и масовна исељавања недужних људи, а њихова jе имовина плиjењена.
У глобалном систему уништавања Срба, Жидова и Цигана (Рома), те свих политичких противника усташког режима, оснивани су затвори и логори коjи су постали основна средишта изолациjе људи и масовна стратишта за уништавање заточеника.

Оснивање логора и провођење надзора над њима било jе првенствено повjерено Усташкоj надзорноj служби (УНС), коjоj jе на челу био Дидо Кватерник. Унутар УНС-а постоjао jе посебан »Уред ИИИ«, коjи jе непосредно управљао логорима, а њиме jе руководио познати усташки крвник Миjо Бабић. Кад jе он убиjен, 3. српња 1941. године у Херцеговини, на његово jе мjесто дошао долични му замjеник – злогласни Вjекослав Мика Лубурић.

Усташке сабирне и концентрационе логоре осигуравала jе посебна воjна jединица, звана Усташка обрана, у коjу су бирани само »наjбољи«, што значи наjкрволочниjе усташе, коjи су били спремни у сваком тренутку на наjгнусниjе злочине.

АНДРИЈА АРТУКОВИЋ – КОМАНДАНТ СМРТИ

Мjесто министра унутрашњих послова поглавник Анте Павелић додиjелио jе у тренутку успостављања усташке власти свом блиском сураднику jош из времена предратне емиграциjе – Андриjи Артуковићу.

Тако jе Артуковић наjизравниjе одлучивао о оснивању усташких сабиралишних центара и концентрационих логора. Потписуjући наредбе, одлуке, примаjући извjештаjе и директно утjечући на систематско уништавање Срба, Жидова и свих оних коjи су били непоћудни усташком режиму, он jе дословно постао – командант смрти. Већ 22. травња 1941. у листу »Дие деутсцхе Зеитунг ин Кроатиен« изjавио jе да ће влада НДХ »ускоро риjешити жидовско питање на исти начин као што га jе риjешила њемачка влада«.

Осим тога посебно jе нагласио »да ће своjом строгошћу надзирати да се расни закон у наjскориjе вриjеме стриктно примиjени«. Послиjе тих риjечи слиjедила су страховита злодjела.

Потписуjући одлуку о оснивању концентрационог логора на отоку Пагу – на подручjу камените пустиње Слана и села Метаjна, Андриjа Артуковић, коjег су сами Ниjемци назвали »хрватским Химмлером«, учинио се одговорним за смрт тисућа и тисућа мушкараца, жена и дjеце коjи су изгубили живот на Велебиту, у мору – на путу од Карлобага до Пага – и у самоj Слани или Метаjни. Министар унутрашњих послова зациjело jе редовито примао извjештаjе своjих крвавих слугу, коjи су ревно испуњавали задатак истребљења Срба, Жидова и свих других, усташком режиму непоћудних, и издавао нове наредбе.

НИ ПТИЦЕ, НИ ЦВРЧКА

Пресудну улогу у избору мjеста концентрационог логора на отоку Пагу имао jе, несумњиво, Миjо Бабић, шеф »Уреда ИИИ«, коjи jе поткраj свибња или почетком липња 1941. дошао из Загреба на Паг. Према сачуваноj биљешци, у одређивању мjеста логора наПагу судjеловао jе и свећеник Јосо Фелициновић, заклети усташа и jедан од чланова Усташког стана у Пагу. Он jе Бабићу дао воjну географску карту на коjоj jе зликовац обиљежио подручjе Слане – за будући логор. Да су усташе врло добро знале да jе подручjе Слане наjприкладниjе мjесто за губилиште, у то нема никакве сумње. Своjа претходна сазнања они су само на Пагу – на »лицу мjеста« – провjерили.

У вриjеме доласка на Паг Миjо Бабић jе имао »долично« друштво – у особама инж. Миливоjа Сажунића, Миjе Бзика и Ивана Девчића Пивца, будућег кандидата логора Слана. Ускоро, након доласка те усташке извиднице, у Паг су бродови почели довлачити материjал за градњу концентрационог логора.

Према исказу свећеника Јосипа Фелициновића, први су логораши на Паг стигли 25. липња 1941. Од тада па до краjа коловоза исте године на отоку Пагу jе »радила« наjстрашниjа »творница смрти«, у седамдесетак дана убиjено jе више тисућа особа.

Слана – то jе дословно камена пустиња. Камен до камена, оштар да пробиjа ђон ципеле. Земље ни за jедну шаку. Љети ту сунце ужасно пече, а хлада нигдjе. Ниjедног стабла, ни оног наjмањег. Тек понегдjе нека травка. Ту нема ни птица, ни цврчка, толико карактеристичних за приморски краj. Усред љета, кад сунце жеже, ту се на сунцу може испећи jаjе.

Слана jе ненасељени дио отока Пага. Ту никада нитко ниjе живио и нитко, вjероjатно, никада неће пожељети да се ту настани. На том подручjу зна пухати бура с Велебита – од Карлобага – и брже од стотину километара на сат. Кад бура запуше, Слана се нађе у магли густих капљица распршеног мора. Пошто се бура смири, све jе камење слано од наталожене соли.

Због тога jе таj дио отока Пага – нешто даље од села Метаjне до Фурнаже, према Рту Криштофору, и названо Сланом. Ту ни воде нема, осим неколико мањих извора уз саму обалу. Али и та слатка вода често jе због плиме и миjешања с морем – слана.

Сви ти разлози – удаљеност од људских насеља, камена пустиња, бура, сол, недостатак воде и силна жега – наjизравниjе су утjецали да усташе управо ту створе концентрациони логор и масовно стратиште. Због своjих природних карактеристика Слана jе била »идеално« губилиште.

ИГРАЛИШТЕ УСРЕД ЛОГОРА

Концентрациони логор Слана диjелио се на два диjела – сjеверни и jужни. Између њих налазила се мала узвисина што jе на врху била испланирана и усташама jе служила као ногометно игралиште! На положаjима коjи доминираjу сjеверним и jужним диjелом логора биле су постављене страже и пушкарнице – дjеломично импровизоване од камена – као сухозиди.

Кршевита котлина у коjоj jе био сjеверни дио логора има површину од око 200 пута 150 метара, до jе jужни дио нешто мањи. У сjеверном диjелу логора биле су подигнуте три дрвене бараке. Изнад тих барака, од Увале Доња Слана (на jугу) до Башке Слане (на сjеверу) логораши су саградили камени пут широк око три метра, коjи jе служио за долазак логораша у логор. У његову jужном диjелу налазиле су се такођер дрвене бараке намиjењене заточеницима. Било их jе укупно десет – у два реда. Све су бараке биле ограђене бодљикавом жицом.

Логорска управа била jе у дрвеноj бараки, изнад Увале Доња Слана, с jужне стране. Ту дрвену настамбу управе логора требала jе замиjенити каменом зидана већа зграда. Њу су градили логораши, али jе нису довршили до ликвидациjе логора.

МЕТАЈНА – ПОМОЋНИ ЛОГО

Главни дио усташког концентрационог логора на Пагу био jе на подручjу Слане, а помоћни логор усташе су организирале у оближњем селу Метаjни. Тамо су логораши били смjештени у двиjе зграде – у ненастањеним кућама Дра Хвале и дра Триплата. Једно краће вриjеме заточеници су били смjештени и у ненастањеноj кући Јеролима Курилића.

Организирање концентрационог усташког логора у Слани и у Метаjни униjело jе велик немир у пашка барбатска села – Зубовиће, Кустиће и Метаjну. Усташе су jавно говориле да ће та села била расељена у Лику, што jе њихове житеље веома узнемирило и уплашило. Они су били свjесни што би за њих значило исељење. Смирили су се тек након што jе – послиjе преузимања власти од талиjанских окупациjских снага – логор у Метаjни и на Слани ликвидиран.

У Метаjни су биле заточене маjке с дjецом и дjевоjке. Ту jе заправо био прихватни центар за логораше на Пагу. Одатле jе пут водио у Слану или према Карлобагу, што jе значило – на губилиште.

УСТАШЕ – ЕМИГРАНТИ- РУКОВОДИОЦ

За руководиоце у логору Слана и Метаjна усташке су власти поставиле »људе – звиjери«, све саме усташе емигранте што су кољачки занат изучили у Италиjи, коjа им jе свесрдно пружила гостопримство приjе рата. Тамо су и положили усташку заклетву.

За команданта логора Слана био jе постављен – на његову властиту жељу – злогласни Иван Девчић Пивац из Лукова Шугарjа, коjи jе у Италиjу емигрирао 29. листопада 1932. и имао у усташким jединицама у емиграциjи чин заставника. У вриjеме док jе био заповjедник логора на Пагу имао jе чин сатника. »Радно мjесто« била му jе Слана, а становао jе у Карлобагу.

Замjеник команданта огора Слана био jе, такођер усташа – емигрант, Павао Девчић Жила, занимањем морнар, такођер из Лукова Шугарjа. Он jе стално боравио на Слани. У договору с командантом Пивцем доносио jе одлуке о терору над логорашима и њиховом масовном убиjању.

Руководилац помоћног логора у Метаjни био jе Макс Очић, коjег су звали и Ћорави Макс jер ниjе имао jедно око. Према казивањима броjних Метаjнараца, он jе био jедан од наjвећих мучитеља интернираца. Често се причало да jе заточенике клао и тиме се поносио.

ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ

Логораша jе у Слани било много више него што jе било мjеста у баракама. Због тога су многи и дан и ноћ боравили под ведрим небом, извргнути свим оним што доноси жега на ужареном камењару и спавање на голом камену.

Храна jе била слаба, ако се уопће може назвати храном оно што су логораши на Слани добивали. Интернирци су често jели травке што би их пронашли у камењу, а копали су и кориjење.

Пакети с храном коjе jе логорашима слала родбина никада нису стизали у руке насловника. Усташе су их задржавале за себе.
Нужника или бар нечег сличног њима ниjе било. Лиjечничка њега у логору jе била непозната.

Логораши у Слани и Метаjни били су добро чувани. Логор jе осигуравала jедна усташка сатниjа од 100 до 200 усташа. Биле су то претежно усташе с подручjа карлобашког котара, коjи су претходно (већим диjелом) завршили експресну кољачку »школу« у Загребу.

Око логора Слана било jе 13 стражарских мjеста, и стражарило се даноноћно. Управа логора подузимала jе све како би се заташкало биjедно стање у њему, мучење и убиjање логораша. Ниjедан мjештанин Пага ниjе се смио приближитиСлани ближе од 500 метара. Становницима Метаjне било jе пак забрањено свако кретање мjестом од заласка сунца до сванућа, те свако контактирање са заточеницима.

ГОСПИЋ – САБИРНИ ЦЕНТАР

Главни сабирни центар за концентрациони усташки логор на Пагу био jе – Госпић. Иако jе дио заточеника до тога града допреман камионима, основно средство приjевоза интернираца била jе жељезница (сточни вагони), jер jе то био наjсигурниjи, наjбржи и »наjприкладниjи« транспорт људи осуђених на смрт. Логораши допремани до Госпића били су хапшени у Загребу, Грубишном пољу, Дарувару, Бањоj Луци, Трибљу (код Стариграда), Карловцу, Копривници…

Један крак смрти водио jе логораше до Јадовна, а други до Пага. Судећи према ономе што jе досад утврђено, у Јадовном jе ликвидирано око 35.000 мушкараца, жена и дjеце, а на Пагу нешто више од шест тисућа.

Из Госпића су затвореници превожени до Карлобага камионима, а затим бродовима (трабакулима и леутима) до Слане и Метаjне. Како jе интернираца било кудикамо више него камиона, многи су своj посљедњи пут што jе водио у смрт – прошли пjешке.

Одлазак у Слану за тисуће ухапшених значио jе краj живота. Таj пакао у каменоj пустињи риjетки су преживjели. Њихова стравична свjедочења изузетно су тешке оптужбе против усташког режима, усташа – поjединаца – наjокрутниjих злочинаца и, дакако, оптужба против Андриjе Артуковића, злогласног министра унутрашњих послова у тзв. Независноj држави Хрватскоj, особе криве за смрт стотина тисућа недужних мушкараца, жена и дjеце.

СИЛОВАЛИ ПА УБИЈАЛИ

У Бариjу, у Италиjи, године 1944. своj исказ о злочинима у концентрационом логору на Пагу дала jе партизанским jединицама Нада Феуереисен, jедна од риjетких преживjелих логорашица »творнице смрти« Слана – Метаjна.

– Кад смо стигли у Метаjну, први пут смо срели шефа логора Слана Ивана Девчића Пивца. Прехрана jе била минимална. За ручак и вечеру примали смо грах, скухан без зачина, и десет деграма круха. Након нашег доласка почеле су стизати и групе Српкиња. Међу њима познавала сам госпођу Милинов, затим супругу суца Бањанина, њихову кћер и пуницу.

У групи Српкиња била jе и jедна млада чиновница с поште, именом Соња. Све су нас ухапсили у Загребу и преко Госпића транспортирали на Паг. Једне вечери усташе су извеле Соњу из куће у коjоj смо били смjештени у Метаjни, силовали jе, и након што су се сви изредали – убили jе и бацили у море.