Бура под Велебитом

Постоји један дугачак оток под Велебитом. Најдужи на Јадрану. Бијел и гол по брдима, озеленио виноградима у уском појасу при мору. Стрепи само пред бурама. И то не оним зимским. На њих је навикао покоран редовном годишњем злу.

Мада га осољавају тонама морске соли подигнутим из пјене подвелебитског канала, буре му за сијечња и убојите вељаче не могу много нашкодити: вино је од јесени у коноби, овца се није још ојагњила а пуп лозе спава још свој зимски сан у ситном вунастом покривачу. Иако се тресу и кровови и зидови, урлају димњаци, свирају и лете захваћени цријепови – пред зимском се буром не стрепи. Навикли на своју осамљеност у тим данима, на пресјечене све везе са свијетом, житељи отока живе свој живот као у некој повишеној стварности гдје су се помирили с оним што су одабрали за своју судбину.

Они, заправо, стрепе само пред бурама али пред онима у прољећу и љети. Кад се свијетлим зеленилом из пупа лозе извије њежна младица, кад задрхти гроздићем и раствори сићушне бијеле латице цвјетића а удари их бура, за само два сата читава километарска простирка обрађених површина уз море и по угнијезденим доцима претвара се у црну тугу од које поцрне и лица и очи и женама и мужевима, мученицима свог труда којег је побрала бура.

Бурна олуја ударила је сред тишина. Поломила је и попасла, нестала. Опет је тишина. Тишина с проклетством.

Оваква не наиђе сваке године. Нити сваког десетљећа. Ону најгрђу, најпохаранију, каквој се увијек надају кад се зацрни над Велебитом, понекад не виде ни десетљећима, или је забораве те почну вјеровати у оно што желе, како је њихов оток тих, препуштен свом природном миру, зла великога неће и не може бити! На осунчаним километрима камењара и пјесковитим ланцима земље живјело се и проживјело вијек за вијеком. Из самоће у нову самоћу прелазило се надом да се у далеком домаћем миру може наставити макар се и овдје чује за ратове који негдје далеко тутње: и њима врате понеког њиховог домаћег у сандуку с попратном партом како је пао за домовину.

Све то стоји тамо негдје у рукама моћних а они на отоку пожале један другога; свакоме сви одлазе на спроводе, скупно моле за свакога. Код тих људи, понајвећима у опанцима властите израде, достојанство је расло са сваким од њих. Достигнуће, које им није нарушено вијековима. И кад су различитим странкама припадали, потукли се нису (осим с »толомашима«, аутономашима). Свакако да су Богу били дубоко захвални ако их је бура мимоишла!

Али, те несретне године априлског рата, бура их није мимоишла. Почело је управо за априлских тишина послије пропасти Краљевине којој су се послије Првог свјетског рата надали и веселили а у коју су се разочарали и против чије су политике посљедњих година сложили јаке редове. Крај пропале државе, расуте војске, окупљени су око своје оточке опћинске управе; њу су рушили неки нови људи, на капе пришили слово »У« убацили се у опћинске канцеларије и почели пријетити. Није их било ни колико прстију на објема рукама али им је силу давала новостворена тзв. држава која их је увјеравала да је независна иако су видјели да с њом тврдо господаре војске Хитлера и Мусолинија за које су и пред рат чули а сада их, подвлаштени, боље упознавали.

Управо, 17. травња, ушетала је једна окупацијска чета талијанске војске на оток, у град. »Нова власт«- »представници« оточана, дочекали су је букетом цвијећа на самом мостићу. Талијанска војска у пратњи својих домаћина ушла је у град Јурја Далматинца; пришли су стијегу на којем се вијала застава новостворене творевине, скинули је и подигли своју, талијанску…

Настала је као забуна, усташе су били изненађени, разочарани… међутим, након неколико дана све је »пријатељски« изглађено, сређено: оток ће остати уз Независну Државу Хрватску, једини од свих отока, власт ће на њему вршити усташе.

»Тебе Бога хвалимо« ће се одржати на недељу Духова. Повјереник министарства Јуре Црљенко је у име народа послао слиједећи брзојав:

„У великом повјесном часу кад сам у Ваше име преузео заповијед на отоком Пагом да буде дио драге нам Хрватске пресретно пучанство харно Вам заваљује на великом дјелу ослобођења и изразује вјечну своју љубав и оданост! Повјереник Црљенко.“

»Недеља« 24. свибња 1941. год. Јофе.

Предговор          САДРЖАЈ         Преузимање власти