Бранко Граонић

Рођен 23. новембра 1939. године у селу Велика Жуљевица, Босански Нови

Казује:

Рођен сам у бројном домаћинству, а били смо и прилично имућни за наше сеоске прили­ке. Имали смо кућу, помоћне објекте, доста обра­диве земље и домаћих животиња.

Отац је био запослен у Руднику лигнита „Ље­шљани“ који се налазио недалеко од наше ку­ће. Остали укућани су радили на имању и чували сто­ку.

У прољеће 1941. године почео је напад хрватске и њемачке војске на српска села у Пот­козарју. Због тога је наш народ избјегао у пла­нину Козару. У том збјегу били су и чланови на­шег домаћинства: дјед, баба, два стрица, мајка, брат, четири сестре и ја. У збјегу су била, поред осталих, и сва домаћинства Граонића. Ту нас је похватала хрватска војска, као и оне друге срп­ске цивиле и отјерала у логор Јасеновац. Војници су нас гонили у колонама пјешке, тако да су многа дјеца и одрасли добили озледе по ногама, јер им се на том дугом путу до логора поде­рала обућа и траг за нама је био крвав.

У то време логор је био пренатрпан при­падницима српског народа, па су нас смјестили на отвореном простору, гдје смо били, поред свих мука, изложени и временским непогодама. Након краћег времена нашег дједа Петра и стри­ца Владу стражари су одвојили од нас и вјероватно одмах побили. Нас су и даље држали на отворе­ном простору без хране и воде. Ја сам био то­лико исцрпљен и измучен да више нисам могао ни да ходам. Јако сам измршавио, па сам услед прљавштине добио и красте по цијелом телу.

Једнога дана се прочуло да у логор долази нека страна делегација. Касније смо сазнали да је то делегација Црвеног крста која ће обићи ло­гор. Зато су логорске власти све нас покупиле са отвореног простора, а то смо, углавном, ми дје­ца, жене и старије особе. Отерали су нас на жељезничку станицу и ту затворили у теретне ваго­не, у којима се, углавном превози стока.

На изласку из логорског круга, пошто нисам могао да ходам, мене је у наручју носио мој брат Рајко, који је тада имао 13 година. Пришао нам је један хрватски стражар, мене је зграбио и ба­цио на земљу, а брату наредио да се врати у ко­лону. Када се стражар мало удаљио, брат ме је подигао са земље и потрчао за мајком и оста­лима. А онда су друга двојица стражара то прими­јетила, па су сустигли брата, мене зграбили из бра­тових руку и бацили у канал поред пута. Брата су тукли ногама и пушком и вратили натраг у логор. Касније смо дознали да је у логору била и нека пећ у којој су логорске власти спаљивале људе. Ми смо, онда, помишљали да је, можда, и наш Рајко окончао свој живот у ватри. Мајка се по­вра­тила и мене узела из канала и понела.

У теретним вагонима на жељезничкој стани­ци Јасеновац држали су нас дан и ноћ, без воде и хране. Нису отварали врата вагона, па смо ну­жду вршили гдје је ко стигао. Од смрада и загу­шљивости нека су дјеца, а и одрасли ту умирали. Тај плач дјеце и јауци жена и данас ми одјекују у глави и то никада нећу заборавити. Нису нас стра­жари вратили натраг у логор, већ су нас одвезли у Славонију, искрцали у Пакрацу и разделили по сели­ма, а онда по кућама мјештана. Ту су жене и старија дјеца радили на пољопривредним имањима сељака, а мања дјеца су чувала стоку. Мајка, ја и сестра Чеданка смјештени смо код једног сељака у шталу. Мајка ме хранила млијеком и ускоро сам се опоравио и поново почео ходати.

У касну јесен, мислим да је то била 1944, нашли смо се поново у нашем селу. Наша кућа и сви други објекти били су попаљени, а прије тога, вероватно, опљачкани, а стока отерана. Ту смо направили неко привремено склониште и уз помоћ других мјештана некако зиму презимили. Пред сам крај рата мајка нам се разбољела и умрла. Највјероватније од последица патње и мучења.

Остале су ми сестре: Десанка, Роса, Вуко­са­ва, Чеданка и ја. Живјели смо са нашом ба­ком. Послије завршетка рата нове власти су нас смјестиле у домове за ратну сирочад. Поред све­га тога, успио сам да завршим средњу и Вишу школу за социјалне раднике.

Сада живим као пензионер у Приједору. По­следице ратне патње на мене су оставиле дубоке трагове.

<Даница Праштало                                                            Садржај                                                                  Миле Вукеља>