Браћа Маљковићи

Они коjи су се љета господњег 1941. године из било коjих разлога и под било каквим околностима затекли далеко од Ливна и Ливањског поља, коjи се ниjесу нашли у овоj долини крви и суза, у овом паклу мржње и безумља, много касниjе су схватили како их jе Бог имао на уму и како им jе срећа била наклоњена.

Радован Маљковић jе, тако, као воjни заробљеник, доспио у Баварску, у лагер Сталаг 13 Б. Оставио у Ливну пуну кућу, оставио браћу и сестре да чезну и тугуjу за њим.

С прољећа 1942. године, на адресу Радованове сестре Даринке стигло jе писмо. Робиjшко, али у њему радосна виjест: Радован жив, ниjе гроб како су мислили, већ роб, а то jе ипак зрачак наде — робом икад, гробом никад…

На жалост, за сестру Даринку писмо jе стигло прекасно. Она jе и за Радованом већ била пониjела жалост у гроб, баш као и за осталом четворицом браће коjи су завршили на усташким губилиштима.

Писмо jе примила сестра Мара и одмах на повратници, у одjељку резервисаном „за ближе сроднике заробљеника“, поред осталог написала и ово:

„Сва наша родбина jе код куће, осим наше драге браће чиjу судбину вjечито оплакуjем…“

Писмо jе датирано 7. маjа 1942. године, а Мара Маљковић, сестра безбратница, годину дана касниjе jе, као партизанка, и сама завршила у паклу Сутjеске, не дочекавши брата Радована да jоj се макар он жив врати из ропства, да му исприча трагедиjу остале браће, да му исприча о судбини Милана, Ранка, Илиjе и Славка коjе jе тог првог ратног љета помела гвоздена усташка рука, а да им се не зна ни гроба ни мрамора…

Кад су му дjеца пристасала за школу, Сава Маљковић, шумар и угледни и омиљени домаћин jе 1925. године преселио из Црног Луга у Ливно. Желио jе да му дjеца не „плету котац гдjе им jе и отац“, да заврше школе и постану људи од угледа. Због тога су га приjатељи и познаници посебно уважавали и подржавали.

Наjстариjи Милан се опредиjелио за учитељски позив. Уписао се у учитељску школу у Дервенти, али се убрзо уз школу почео занимати и за комунистичке идеjе. Ниjе то остало незапажено, нашао се ко ће то обзнанити гдjе треба и Милан се обрео на улици. Ниjе ипак баталио школовање, а његовим путем jе кренуо и наjмлађи брат Славко, па су у кући Саве Маљковића убрзо стасала два учитеља, што jе у оно вриjеме била права рjеткост.

Сава jе умро неколико година приjе рата, али су синови наставили његовим стопама. Посебно jе предњачио наjмлађи Славко. Плиjенио jе своjом духовном љепотом и племенитошћу са коjом jе у складу била и његова физичка љепота. Био jе склон музици, бавио се фотографиjом, био врстан спортиста, страствен риболовац. Изванредно jе свирао на виолини али био и ненадмашан у бацању камена с рамена. У његовоj руци jе у свакоj прилици сиjевао фото-апарат, а био jе jедан од наjактивниjих у културно-умjетничком друштву „Сундечић“. Био jе тих и мелеман човjек, увиjек одмjерен и разложан насупрот стариjем брату Милану коjи jе био сасвим други темперамент, бунтовник и говорџиjа.

Као млади учитељ, са само двадесет и jедном годином, Славко Маљковић jе 1936. године, по завршетку учитељске школе у Мостару, започео своj учитељски позив у Челебићу. Остао jе ту три године, а потом jе до рата радио у Лопатинцу надомак Ливна.

Ратни вртлог jе захватио и браћу Маљковиће. Први ропства допао Радован. Милан се разболио, доспио у болницу. И њему се ту траг замео и никад се ниjе сазнало како jе и на коjем усташком губилишту завршио.
Ранка и Илиjу jе задесила судбина осталих ливањских Срба чиjи се „пут у Себиjу“ завршавао на неком од стратишта од Пролога до Купрешких врата.

Наjжалосниjа jе, ипак, била судбина наjмлађег Славка. Некако тачно уочи наjжешће усташке хаjке на српски живаљ и ниховог наjагресивниjег дивљања, Славко jе озбиљниjе повриjедио у ногу, напарао се на ексер и морао jе у болницу. Усташки кољачи коjи су упали и у болницу у потрази за Србима, ниjесу ни њега поштедjели. Извукли су га из болничког кревета и заклали у дворишту болнице…

Кад се мало стишала крвава усташка оргиjа, оjађена сестра Мара jе кренула у Лопатинац у нади да ће наћи какву успомену од наjмлађег брата. Школа jе зврjала празна и опљачкана — усташе су одниjеле све што се одниjети може. На скровитом мjесту испод стрехе пронашла jе само Славков прут за пецање са коjим jе сваки слободни тренутак проводио на обали студене Стурбе…

Од петоро браће Маљковића из ратног вихора jе изашао само Радован. Но, ни он се никада више ниjе вратио у родно Ливно. Када jе на jедино робиjашко писмо некако ипак добио одговор од сестре Маре и сазнао за судбину породице, да више нема браће, ниjе желио да се врати у празну кућу ни кад jе гранула слобода. Ниjе желио чак ни у Европи да остане. Станио се чак у Аустралиjи…

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци