Božićna poslanica Srpske Pravoslavne Crkve 2010. godine

Datum objave: sreda, 2 februara, 2011
Veličina slova: A- A+

Patrijarh poslanica

Mir Božji, Hristos se rodi!

Blaga i najradosnija vest, braćo i sestre u Hristu Gospodu, počinje rečima svetog Jevanđelja po Mateju: „Rodoslov Isusa Hrista, sina Davidova, Avramova sina” (Mt. 1, 1). Ta vest otkriva i svedoči nama i svima, nebu i zemlji, svim vidljivim i nevidljivim svetovima, dvojedinu tajnu i istinu.

Svedoči nam istinu o jedinstvenom dvojednom Rodoslovu u istoriji roda ljudskog. Svaki rodoslov navodi pretke i potomke po jednoj, čovečjoj liniji. Jedino ovaj Rodoslov čini neponovljivi izuzetak. On predstavlja ne samo Rodoslov čovečji nego i Božji. U njemu je sadržan rodoslov Sina Božjeg i Sina Čovečjeg, tojest Bogočoveka Hrista. Ovaj Potomak carske Davidove loze, iznikao iz svetog Avramovog korena, imenuje se imenom Isus, tojest Spasitelj, i imenom Hristos, što znači Pomazanik Božji, izabranom Narodu Božjem i svemu rodu ljudskom od Boga obećani Mesija, Iskupitelj i Izbavitelj od greha, smrti i demonskih sila. Ovo je, dakle, istovremeno Rodoslov Jedinorodnog Sina Božjeg i Sina Čovečjeg, Rođenog od Duha Svetog i Presvete Djeve Bogorodice.

Tako nam se u Isusu iz Nazareta javlja i daruje savršeni Bog i savršeni Čovek. Otuda, ko Njega voli, ispunjava prvu zapovest Božju, zapovest o ljubavi prema Bogu svim srcem i svom dušom, ali ispunjava i onu drugu Njegovu zapovest o ljubavi prema bližnjem. Jer, On je Bog i Gospod naš, On je i najbliži bližnji naš. U Njemu prepoznajemo istinskog Boga, ali i istinskog Čoveka i uz to istinsku svečovečnost: saznajemo šta i kako da volimo u svakom ljudskom biću, nosiocu jedne i jedinstvene bogolike čovečanske prirode.

U Njemu, Bogočoveku, utemeljuju se i daruju tri osnovne svetinje ljudskog života: svetinja oca i očinstva, svetinja majke i materinstva, svetinja deteta i detinje bezazlenosti i čistote. Upravo zato naš blagočestivi narod posvećuje tim svetinjama tri nedelje uoči Božića pod nazivomDetinci, Materice i Oci. Prvo, Rođenjem Jedinorodnog Sina Božjeg otkriva nam se tajna večnog Oca i nebeskog očinstva. „Ko vidi mene”, kaže Gospod, „vidi Oca koji me je poslao”, a na drugom mestu u Jevanđelju dodaje: „Ja i Otac jedno smo”. Istovremeno, On nas uči Molitvom Gospodnjom da Njegov Otac jeste i naš Otac: „Oče naš koji si na nebesima…” Prema tome, zemaljsko očinstvo, samo kad je ukorenjeno u tom večnom nebeskom očinstvu, zadobija smisao, postaje svetinja: bez njega ne bismo imali pravo da na zemlji nazivamo ocem bilo koga. Samo Rođenjem Jedinorodnog Sina Božjeg u večnosti i u vremenu rađanje od oca na zemlji postaje rađanje za večnost, a ne za prolaznost i ništavilo.

Drugo, proslavljajući Materice, proslavljamo svetinju materinstva, osveštanu bogomaterinstvom Presvete Bogorodice. Njenim rađanjem „predvečnog Boga” kao „Deteta mladog” osvećuje se i osmišljuje svako rođenje: „Srce svake majke”, po pesniku, „postaje srce Bogomajke”. Šta na zemlji ima svetije od majke i uzvišenije od materinstva? Toliko je ono sveto i uzvišeno da je i Sâm Bog zaželeo da se rodi od Bogomajke i da njenu utrobu učini „širom od nebesa”!

Treće, dete kao plod očinske i materinske ljubavi, rađano silom iskonskog Božjeg blagoslova, predstavlja sažetak i vrhunac svih dobrota i lepota kojima je Bog obdario svekoliku Svoju tvorevinu.

Tako nam se, sa jedne strane, Hristovim Rođenjem otkriva i daruje veličanstvena i nadumna tajna Boga kao večne Ljubavi u Ocu, Sinu i Svetome Duhu, a sa druge strane, njime se u Crkvi kao bogočovečanskoj zajednici i u porodici kao jezgru ove zajednice ostvaruje nebozemna punoća svetotrojične Tajne ljubavi.

Kada se porekne, zaboravi i pomrači ta nebeska svetotrojična Tajna Boga kao Ljubavi, onda se neminovno gubi smisao porodice i dolazi do njenog raspada u ravni zemnog javljanja i ostvarenja božanske ljubavi, kao i do raspada ljudskog zajedništva uopšte. Što je manje Boga i Božje ljubavi u ljudima, to je manje ljubavi u ljudskim odnosima; to je manje istinske ljubavi u braku, porodici, društvu, između oca, majke i dece, i uopšte među ljudima. Bez Boga kao Ljubavi, čovečja ljubav gubi svoje merilo i svoju meru. Ona se svodi na biološku ravan, na samoživost, na obogotvorenje telesne pohote; hedonizam postaje vrhovna ljudska vrednost.

Ljudi našeg doba upravo su na tom putu obogotvoravanja pohote tela i telesnog mudrovanja, telesne pameti. A kad god je neko ljudsko društvo u istoriji kretalo tim putem, ono se neminovno nalazilo u predvorju svoje katastrofe i pred propašću svoje civilizacije.

Jedno zlo u društvu prate hiljadu drugih zala i poremećaja. Tako, naprimer, stavljanje hedonizma na pijedestal božanstva – a upravo to se događa u naše vreme – postaje uzrok masovnog čedomorstva i njegovog ozakonjenja, nezapamćenog u istoriji čovečanstva. Ne predstavlja li ozakonjenje abortusa zapravo obogotvorenje samoživosti i egoizma koje, u krajnjoj liniji, vodi raščovečenju čoveka, čovekovom stremljenju smrti i ništavilu? Ko ubija Boga u sebi i dete u majčinoj utrobi, uništava samoga sebe, ugrožava samo najdublje tkanje i neprolazni smisao života.

Šta je drugo sida, ta strašna bolest i pošast našeg vremena, ako ne, u najviše slučajeva, posledica obesvećenja svetinje braka i zloupotreba polnosti i polne ljubavi, a veoma često i posledica njihove protivprirodne upotrebe? Kao što zloupotreba bogodanih psihofizičkih sila izaziva mnogobrojna čovekova oboljenja, isto tako i zloupotreba prirode i prirodnih dobara oko nas, čovekova nezajažljivost i pohlepa, ugrožavaju samu prirodu, zagađuju vazduh i vodu, biljni i životinjski svet, a time i samog čoveka, koji živi i diše u takvom, zagađenom svetu.

Mnogi su i divni darovi kojima je Bog obdario čoveka. Čovek je prizvan da te darove upotrebljava na pravi način, ne da ih zloupotrebljava. Plod tih Božjih darova i stvaralačkih sposobnosti datih čoveku jesu i savremeni čovekovi izumi – naprimer sredstva masovne komunikacije: elektrika, radio, film, televizija, novine, internet. Ta i mnoga druga moderna sredstva opštenja među ljudima i prenošenja duhovnih, naučnih, životno praktičnih, moralnih, estetskih, kulturnih i drugih vrednosti i svečovečanskih iskustava, pored ne malih dobara koja donose čoveku i čovečanstvu, takođe mogu biti i bivaju zloupotrebljena. Korišćenjem reči, slike, igre i melodije ova dragocena sredstva doprinose čovekovom prosvećenju, duhovnom i moralnom preobražaju, negovanju i usavršavanju zajedničkog življenja ljudi, njihovom objedinjavanju i svečovečanskom sazrevanju u slobodi i u dobru, u vrlinskom uzrastanju prema bogodanoj bezmernoj meri čovekovog dostojanstva.

Ali, ako se ti darovi i sredstva zloupotrebe, kao i sve drugo u čoveku i oko čoveka kada se zloupotrebi, u opasnosti su da se pretvore u izvor čovekovog pomračenja i propasti. Namesto da budu izvor čovekovog prosvetljenja, preobraženja i ozdravljenja, u opasnosti su da se pretvore u pomračilište i trovačnicu ljudske svesti i savesti. Svođenje čoveka na nagonsko, raspaljivanje slikom, rečju, igrom i muzikom čovekovih slepih instikata, propagiranje nasilja, zla i surovosti, ne vodi li sve to porobljavanju čoveka umesto njegovoj slobodi, umnožavanju zločina među ljudima umesto umnožavanju dobra i dobrote, jačanju samoljublja umesto istinske ljubavi? Tu se sve podređuje beslovesnom nagonu i profitu, trgovini; sve postaje roba za prodaju: Bog i čovek, otac i majka, očinstvo i materinstvo, dete i otadžbina!

Propagiranje razvrata i bestidnosti, koje preko tih sredstava danas dopire do najskrivenijeg kutka zemljinog šara, ne postaje li uzrok obesmišljenja bračne i porodične ljubavi, izvorište svakakvih perverzija, zločina i nasilja?

Zaista, ljudska sloboda i čovekova prava su neograničeni. Sve je čoveku slobodno i sve spada u oblast njegovih prava – tako ga je Bog stvorio. No da li je svaka sloboda istinska sloboda i da li je sve ono na šta čovek misli da ima prirodno pravo – istinsko i čoveka dostojno pravo? Dva su puta pred čovekom: put života i put smrti. Da li sloboda kojom čovek sebe i bližnjeg svog čini robom smrti i ništavila jeste istinska sloboda? Čovek je slobodan da izvrši samoubistvo i zločin svake vrste. Po meri naopako shvaćene slobode, čovek može da postane ljudožder, ubica, krvopija… No sloboda koja svojim nasiljem lišava bližnjeg slobode i način upražnjavanja svoga prava putem nasilja nad drugima, lišavajući ih njihovih prava i pravde – pretvaraju se u tiraniju i bezakonje. Jedno odstupanje sa puta dobra i života, rađa bezbroj zala, smrti i nepravdi.

Tako, naprimer, u dobra svojstva savremenog čoveka i čovečanstva spada istrajna borba za ljudska prava i slobode. Ono, međutim, što pri tome nije dobro jeste mešanje dobra i zla, svetlosti i tame, greha i vrline, ljubavi i mržnje. Pogotovu nije dobro, u ime pravâ i slobodâ, poistovećivati zloupotrebu prirodnih i bogodanih sila čovekovih i njihovu upotrebu, saglasnu sa bogodanim ustrojstvom i ciljem čovekova bitisanja. Samo oni koji su obasjani svetlošću Hristovog Rođenja znaju da razlikuju upotrebu i zloupotrebu, lažnu slobodu od prave slobode, samoubilačko ljudsko pravo od njegovog upražnjavanja na način dostojan čoveka i ljudske zajednice, na graditeljski i životodavni način.

Preziranje zdravih, Bogom danih zakona ljudske prirode, preobraženih Hristovim Rođenjem u bezmernu „meru rasta visine Hristove”, i obogotvorenje neprirodnog bluda i preljube ne mogu, po samoj prirodi i moralnom poretku stvari, a da ne završe demonizacijom i razaranjem čovečnosti u samoj njenoj srži.

Ne možemo i ne smemo, braćo i sestre, kao svedoci Hristove istine o Bogu, čoveku i svetu, svesni svog večnog i bogočovečnog zvanja pred Bogom, da ne ukažemo na ove i druge opasnosti koje danas prete čoveku i ugrožavaju njegovu istinsku slobodu i autentična prava, skrnaveći njegovo bogoliko dostojanstvo. Pored individualnih prava i sloboda postoje, kao što znamo, i kolektivna ili korporativna prava i slobode – prava Crkve, bilo koje zajednice, prava naroda i slično. Ni ona prva danas se ne poštuju, a šta tek reći o ovim drugima? Najteži primer jeste, nažalost, odnos mnogih i premnogih moćnika prema pravu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji na život, slobodu i budućnost. Pored svega ostaloga, strašni zločin trgovanja organima nevinih srpskih žrtava mržnje i terora odvijao se uz ledeno, ravnodušno, u mnogim slučajevima saučesničko ćutanje predstavnikâ međunarodne zajednice, ma šta taj izraz značio, a oni su itekako znali šta se stvarno dešava „na terenu”. Štaviše, uključili su se u građenje nečije navodne nezavisnosti upravo na takvim temeljima! Ali istina i Božja pravda uvek imaju poslednju reč. To nam jemči Rođenje Hristovo, to već osećamo i znamo.

Božić je praznik mira i ljubavi, praštanja i mirenja, sloge i jedinstva. U ime tih božićnih, bogočovečanskih duhovnih darova i vrednosti pozivamo sve vas, draga naša deco duhovna, da živite i delate u duhu nepokolebive vernosti svojoj Majci Crkvi, njenom jedinstvu, vekovnom poretku i odlukama njenih najviših i jedino nadležnih jerarhijskih tela. Nemojte dozvoliti da ikog od vas zbunjuju neistine i zavode grube klevete pojedinaca i grupica koje, vođene svojim sektaškim zabludama, svesno ili nesvesno služeći neprijateljima Crkve i vere Hristove, pokušavaju da ospore duhovni autoritet Crkve i njene zakonite jerarhije i da ga zamene lažnim autoritetom samoproglašenih vođa. U isto vreme, svima nama je sveta dužnost da se molimo Bogodetetu Hristu, Suncu Pravde, za pokajanje i prosvećenje svih zabludelih i za život i spasenje svega sveta.

Na kraju, radujući se Bogu i Božiću i proslavljajući Hrista Bogomladenca kao „jedino novo pod suncem”, zapevajmo svi, jednim srcem i jednom dušom, pesmu pastirâ i anđelâ:

„Slava na visini Bogu, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja!”

MIR BOŽJI – HRISTOS SE RODI!

Dano u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu o Božiću 2010 godine.

Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i
Patrijarh srpski IRINEJ
Mitropolit zagrebačko-ljubljanski JOVAN
Mitropolit crnogorsko-primorski AMFILOHIJE
Mitropolit dabrobosanski NIKOLAJ
Episkop šabački LAVRENTIJE
Episkop zvorničko-tuzlanski VASILIJE
Episkop sremski VASILIJE
Episkop banjalučki JEFREM
Episkop budimski LUKIJAN
Episkop kanadski GEORGIJE
Episkop banatski NIKANOR
Episkop novogračaničko-srednjezapadnoamerički LONGIN
Episkop istočnoamerički MITROFAN
Episkop žički HRIZOSTOM
Episkop bački IRINEJ
Episkop britansko-skandinavski DOSITEJ
Episkop bihaćko-petrovački HRIZOSTOM
Episkop osečko-poljski i baranjski LUKIJAN
Episkop srednjoevropski KONSTANTIN
Episkop zapadnoevropski LUKA
Episkop timočki JUSTIN
Episkop vranjski PAHOMIJE
Episkop šumadijski JOVAN
Episkop slavonski SAVA
Episkop braničevski IGNjATIJE
Episkop mileševski FILARET
Episkop dalmatinski FOTIJE
Episkop budimljansko-nikšićki JOANIKIJE
Episkop zahumsko-hercegovački GRIGORIJE
Episkop valjevski MILUTIN
Episkop raško-prizrenski TEODOSIJE
Episkop zapadnoamerički MAKSIM
Episkop gornjokarlovački GERASIM
Episkop australijsko-novozelandski IRINEJ
Episkop umirovljeni zahumsko-hercegovački ATANASIJE
Vikarni Episkop hvostanski ATANASIJE
Vikarni Episkop jegarski PORFIRIJE
Vikarni Episkop dioklijski JOVAN
Vikarni Episkop moravički ANTONIJE

PRAVOSLAVNA OHRIDSKA ARHIEPISKOPIJA:

Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski JOVAN
Episkop pološko-kumanovski JOAKIM
Episkop bregalnički i mjestobljustitelj
Eparhije bitoljske MARKO
Vikarni Episkop stobiski DAVID

Izvor: SVEŠTENA EPISKOPIJA GORNjOKARLOVAČKA

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top