Бошњачка хајка на Добрицу

„Књига jе монструозна“, „збирка скандалозних гнусоба“, „колекциjа измишљотина и обмана“, а „аутор jе гениjе зла“, „ратни хушкач и идеjни творац злочина“, „сиjач мржње“, „кобни отац нациjе“, „гњида од човjека“. По форми, садржаjу и нивоу ових квалификациjа коjе су обjављене последњих дана читалац ће лако препознати да се ради о сараjевским медиjима, о Добрици Ћосићу и књизи „Босански рат“

„Аваз“ и „Слободна Босна“ нису имали стрпљења да сачекаjу домаћу прошлонедељну промоциjу у препуноj Народноj библиотеци РС у Бањалуци, jер су већ били прокључали на ону претходну, инострану, у Београду. Ваљда као jош jедан израз већ помало комичног колективног уверења да им све невоље долазе из „агресорске“ Србиjе и да би, да нема Ћосића, и Додик „зачепио уста“, а овдашњи Срби већ одавно легли на руду и навиjали за jединствену Босну.

И док „Аваз“, пошто jе дневни, сем паушалних згражавања и сажетих израза мржње ништа не казуjе о садржаjу књиге, „Сл. Босна” као недељник даjе доста опширан колаж цитата, али, зачудо, сем покоjе кратке и успутне псовке, без икаквих коментара. Зашто? Па зато што jе бошњачкоj публици одавно утувљена у главу jедна jедина непротивречна истина о рату као српскоj па и хрватскоj агресиjи, о њиховоj апсолутноj невиности, о томе како су они jедине жртве, а комшиjе све сами већи или мањи зликовци. Таква годинама и систематски обликована свест реагуjе готово инстинктивно: све што се не уклапа без остатка у бошњачку верзиjу рата без размишљања се одбиjа као пука „измишљотина, обмана и лаж”.

На пример, без коментара се наводе Ћосићеве речи: „Рат у Сараjеву jе започео 16. априла 1992, а започели су га факини из сараjевског подземља, убиjаjући Србе ‘четнике’… Срби беже из Сараjева…“ А зар уистину ниjе било тако? Зар као прва жртва рата у граду ниjе убиjен српски сват Гардовић пред Старом православном црквом на Башчаршиjи? Зар се ниjе одмах незванично знало да jе убица био Рамиз Делалић Ћело? Зар поменути у гангстерском обрачуну убиjени Делалић ниjе имао дебео криминални досиjе, као и многи првоборци и команданти Зелених беретки и Патриотске лиге, попут Јуке, Цаце, Деде, Пушке, Крушке и др.? Зар нису сви одреда били муслимани, зар Срби нису бежали из Сараjева?

А онда, опет без коментара, следе друге Ћосићеве реченице: „Мора да се зна да се 1943. године преко 20.000 муслимана добровољно приjавило у Ханџар дивизиjу да ратуjе за Хитлерову Немачку…“ А зар ниjе било тако? Зар jе „Сл. Босна” те чињенице о масовноj муслиманскоj фашистичкоj колаборациjи и партиципациjи не само у СС него jош и више у усташким хордама требало да откриjе у Ћосићевоj „збирци измишљотина“, када jе то jош пре рата документовано описао тузлански књижевник Дервиш Сушић у делу „Парергон“.

Па поново из Ћосићеве књиге и, такође, без коментара: „Не сме да се заборави да jе од седамдесетих година Босном господарила хрватско-муслиманска коалициjа Микулић-Поздерац, коjа jе БиХ учинила републиком с наjмање слободе…“ Зар и то ниjе било баш тако? Зар индикативно анегдотско читање акронима СР БиХ као „Самостална Радња Бранка и Хамдиjе” ниjе потекло из Сараjева, него можда опет из Београда, Србиjе, САНУ или од Добрице лично? Зар у то време сами сараjевски интелектуалци због дефицита слободе jавног изражавања нису Босну називали „тамни вилаjет” и одлазили пут либералниjих средина – Београда (В. Лубарда, Б. Јакшић, Р. Ного, Н. Петковић, В. Шешељ и др.) и Загреба (М. Чалдаревић, В. Сутлић, И. Фохт, А. Пажанин и др.).

Да нема већ поменутих, успутних, кратких и малициозних напомена, чланак у сараjевском недељнику готово да би деловао као непристрасно компонован мозаик Ћосићевих аутентичних размишљања о рату у БиХ. Али код сараjевске публике те ствари jедноставно функционишу: довољно jе на почетку чланка написати „Маjку ли му четничку!“, па се даље подразумева и мржња, и клање, и геноцид и босноцид. Умишљена бошњачка „невиност без заштите” настала jе вероватно jош краjем османског периода, када нису могли ни да се са окупатором повуку у Турску као своjу нову домовину, нити да као њени колаборанти остану и придруже се побуњеноj хришћанскоj раjи у Босни. И, опет, у Сараjеву живе у наивноj илузиjи да „друга Србиjа” критикуjе РС и Додика само да би заштитила бошњачку „невиност без заштите“, а ради се заправо о баналним унутрашњим страначким надметањима у Србиjи у коjима временом постаjе неизбежан комплексниjи однос према политичком наслеђу од пре 2000. године.

Добрица Ћосић, међутим, сем недуге епизоде на челу краткотраjне Треће Југославиjе ниjе био у оперативноj политици да би некоме могао нанети зло, а своjим књижевним делом већ одавно jе стекао и славу и егзистенциjалну независност да би имао потребу да тактизира, манипулише и обмањуjе. Можда jе то чинио само онда када jе и сам несвесно упадао у заблуде па их jе као политички писац делио с другима, али ни тада ниjе оклевао да се упусти у jавна и немилосрдна критичка самопреиспитивања. Ишли су код њега да упитаjу за мишљење сви лидери Србиjе у последњих више од пола века, од П. Стамболића, преко С. Милошевића до З. Ђинђића и сада Б. Тадића, па мора бити да се од Добрице ипак нешто паметно може чути. Зато би и Бошњацима било паметно да пажљиво, без псовања и пљувања, прочитаjу Ћосићев „Босански рат”, слагали се – не слагали с оним што тамо пише. А тамо, између осталог, пише и да jе „Србима, Хрватима и Бошњацима неопходно историjско помирење засновано на суочавању са истинама ратова деведесетих година”.

Да jе Добрица лишен националних предрасуда према Бошњацима могу посведочити Изетбеговићи. Помоћ за своjевремено утамниченог Алиjу његова деца нису тражила ни од реиса Хаџиабдића, ни од националног борца Мухамеда Туње Филиповића, ни од политичара Хамдиjе Поздерца у Сараjеву, него од Добрице у Београду, где их jе срдачно угостио у кући на Дедињу и као председник Одбора за слободу мисли и изражавања писао протестна писма властима БиХ и СФРЈ. Чудно jе да Бакир, Сабина и Леjла сада о томе ћуте, док „Аваз” и „Слободна Босна“ пjене о Ћосићевом шовинизму и да не напишу, бар у писмима читалаца, да jе, ето, бар њима и њиховом рахметли баби нешто ваљао.

Извор: