Jedan od hiljadu

Datum objave: nedelja, 14 decembra, 2014
Objavljeno u Ostalo
Veličina slova: A- A+

Pre tri dana, u Srbiji i Bosni i Hercegovini – videli smo krajičkom oka u novinama kratku vest – uhapšeno je petnaest ljudi odgovornih za ratni zločin u istočnoj BiH pre gotovo dvadeset dve godine, kad su pripadnici srpske paravojske zaustavili voz iz Beograda, izveli iz njega sve muslimane, pa ih nakon okrutnog mučenja hladnokrvno likvidirali i bacili u Drinu. Bilo je predavno da bismo pamtili, bilo je predaleko da bismo znali.

E<span>kshumacija iz jezera Perućac</span>

Bila je to, naime, posve interna stvar između Srba i Bošnjaka, kao što je njihova i danas, kad tužilaštva Srbije i BiH novinarima daju izjave o spektakularnoj zajedničkoj akciji, sugrađani i porodice zločinaca u Republici Srpskoj protestuju zbog hapšenja, a porodice davnih bošnjačkih žrtava pristižu na tužan doček pravde.

Kao što su se na uzaludnim dočecima okupljali svih ovih godina, u malom gradu Prijepolju na jugu Srbije, dokle devetnaest ubijenih nikad nije stiglo. I poslednjeg februara, na godišnjicu otmice, okupili su se tamo uglednici bošnjačkih udruženja i članovi porodica, izmolili fatihu za svoje očeve, braću i sinove, i – kao svake godine – bacili u Drinu osamnaest ruža.

Da, bilo je osamnaest ruža za devetnaest žrtava: za jednu od njih nije bilo ni ruže ni molitve.
Tomo Buzov bio je, naime, statistički Hrvat, iz Rudina u Kaštel Novom, od velikog i poznatog roda Buzovih. Tamo ga, međutim, slabo pamte: kao kapetan prve klase u onoj vojsci, u Novom Beogradu je dočekao i penziju i rat.

Imao je pedeset tri godine i sina Darka na odsluženju vojnog roka u Crnoj Gori, u Podgorici. Tamo se i bio uputio, da poseti sina, kad je u subotu 27. februara 1993. u deset ujutro seo u voz 671, popularni „Lovćen” na liniji Beograd–Bar.

Već u polasku voz je kasnio sat vremena, jer su se stanicom i vagonima muvali policajci i naoružani neki muškarci u maskirnim uniformama. Sledećih nekoliko sati policajci su obilazili kupee zajedno s kondukterom, koji je od svakog od hiljadu putnika, koliko ih je bilo u vozu, tražio putnu kartu i ličnu kartu.

Nikad to nije bilo, da se uz putnu kartu traži i legitimacija – šapatom su se čudili putnici, a policija ih je smirivala objašnjenjem kako se „pojavio neki šverc”.

Koji minut pre četiri posle podne voz se uz škripu zaustavio u Štrpcima. Mala je to stanica, nikad se tu „Lovćen” zaustavio nije, pa su nelagoda i strah brzo ispunili zagušljive kupee. Onda su se iz daljih vagona začuli žamor i glasna zapomaganja i nije prošlo dugo pre nego su putnici u vozu shvatili što se događa.

Hiljadu putnika uplašeno je gledalo u vlastite blatnjave cipele, bojeći se i proviriti kroz prozore na stanicu, gde su izvedene Bošnjake postrojavali pored kamiona sa zelenom ceradom. Mogao je oćutati i penzionisani oficir, Kaštelanin Tomo Buzov.

Samo da je ćutao, da se udubio u novine ili se pravio da drema, da je gledao vlastita posla – a imao je svojih, važnijih poslova, imao je na jednom kraju pruge suprugu, a na drugom sina – trgnula bi ga nekoliko minuta kasnije lokomotiva i mala stanica Štrpci zauvek bi ostala iza zaleđenog stakla na prozoru kupea. Samo, eto, da je ćutao. Ali nije mogao. Ustao je konačno sa svog sedišta i glasno uzviknuo: „Stanite, ljudi, šta to radite!? Ima li u ovoj zemlji zakona?”

Nije to bio prkosni, herojski gest: samo ljudski, dakle suludi i besmisleni. Znao je i on, kao i ostalih hiljadu putnika, da ne može ništa sprečiti, ništa promeniti i nikoga spasiti. Tako se Kaštelanin Tomo Buzov, umesto na porti podgoričkog garnizona, u posetu sinu Darku, te subote našao u kamionu s osamnaest Bošnjaka, koje su pripadnici paravojne grupe „Osvetnici” iz Višegrada odveli u selo Prelovo kraj Višegrada.

U gimnastičkoj dvorani osnovne škole okrutno je mučen i premlaćen, pre nego što je i na njega došao red da uđe u jednu garažu, gde je čekao vođa „Osvetnika” Milan Lukić.

Supruga Koviljka i sin Darko nikad nisu pokopali Tomu. Od devetnaest žrtava otmice u Štrpcima, identifikovane su i sahranjene samo tri, pronađene kasnije u jezeru Perućac.

Sve ostale, međutim, u komemoracijama u Prijepolju imaju svoju množinu, kao što svoju množinu na demonstracijama u Višegradu imaju i ubice, i kao što je svoju množinu u vozu 671 imalo hiljadu putnika zagledanih u vlastite blatnjave cipele.

Samo Tomo Buzov nema množine i nikoga se ne tiče. Pamti ga, eto, samo poneki od hiljadu saputnika iz voza 671 na liniji Beograd–Bar, svedoka koji su se na sudu setili čoveka koji nije mogao ćutati.

Jednog od hiljadu.

Piše: Boris Dežulović

 

Izvor: SLOBODNA DALMACIJA

 

Vezane vijesti:

BORIS DEŽULOVIĆ: Hrvatska voli zločince  – Jadovno 1941.

BORIS DEŽULOVIĆ Moj Dilane, pobratime mio: – Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top