Боримо се за сваки дах, за сваки дан

МЕДАК – Тишину села подно Велебита, уочи великог православног празника Ивањдана, пресјекло је хушкање локалних личких портала о наводном четниковању у Госпићу. ‘Страх’ који се раширио по личким порталима потекао је ни мање ни више него од народног збора који се снагом своје традиције успио издићи изнад старачке самоће и пустоши Метка и околних села. 

Сваке године пуста села око Госпића – Дивосело, Читлук, Почитељ и Медак, угошћују људе добре воље у црквеном дворишту св. Јована Крститеља. Чест гост Ивањдана у Метку је и београдско Културно-умјетничко друштво ‘Крајина’ које води њихов земљак Милорад Загорац. КУД изводи изворне крајишке пјесме, познатије као ојкаче, иначе под заштитом УНЕСЦО-а. Међутим, ове године је морало бити другачије. Дан прије Ивањдана, традиционални народни збор дошао је на корак до отказивања због притиска и пријетњи разних бранитељских удруга и појединаца ‘забринутих’ за сигурност Госпића. Срећом, добро обављеним послом Полицијске управе у Госпићу народни збор, коме је присуствовало око 400 људи, протекао је као и сваки досадашњи.

Иза завјеса националистичких пријетњи и намјерног подгријавања међунационалних тензија стоји сурова стварност у којој се група људи задњим атомима снаге покушава изборити за живот у опустјелом простору, без особите наде у боље сутра. Крај који је познат по страдањима 1991., као и војној операцији Хрватске војске ‘Медачки џеп’ из 1993., данас броји своје задње становнике сакривене у изолираним селима: потпуно празном Дивоселу, Почитељу с три старије женске особе, Читлуку с три обитељи и Метку гдје још увијек повремено празним простором накратко одјекују звукови трактора и балирки, блејање оваца и довикивање ријетких људских гласова. Медак, једино село које још има педесетак људи, још увијек показује знакове некаквог живота.

Задњи пут је екипа „Портала Новости“ посјетила села Медачког џепа прије осам година, такођер поводом Ивањдана. И тада су се путеви до људи почели сужавати. Каква је ситуација осам година послије најбоље говори то што с главне државне цесте која води до Госпића из неколико покушаја нисмо успјели погодити споредни пут који води до центра Метка. Набујало и високо раслиње толико покрива простор да се не види ни звоник цркве која је од главне цесте удаљена само 400 метара.

Мирко Загорац предсједник је мјесне заједнице Медак и вијећник СДСС-а у Жупанијској скупштини Личко-сењске жупаније. О медачкој свакодневици рећи ће да је ријеткост видјети човјека.

– По попису становништва, овдје нас је два и по посто, али сада смо пали испод један посто. И сада нека кажу да није направљено никакво етничко чишћење. Ово је пут слонова. Све су овдје приче дуге и тешке. Људи се јако муче. Водимо сурову борбу за сваки дах, за сваки дан. Умиремо без достојанства и осјећамо да овдје нема живота. Само смрт долази. Ја сам рецимо од млађих, седамдесет и трећа ми је. Оно што ме највише погађа је да сам једини и посљедњи од Радуча до Почитеља који одрађује све што треба, од воде, канализације, разноразних поправака стројева. Ауто је овдје основно средство преживљавања. Неки пут се упитам: Што ако останем задњи, који ће ме враг сахранити? – рећи ће Мирко Загорац.

Признат ће да данас више нема великих проблема, оних реалних, лако дефинираних.

– Када одемо у Госпић, све је уреду. Сватко ради свој посао. Немамо проблема када виде одакле смо. На имену и презимену то се одмах види. Загорац, Љуштина, не можеш промашити да нисмо српске националности. Али сви су љубазни. Нас је овдје остало толико мало, шака јада да би нам нетко загорчавао живот. Знају да овдје нема будућности. Морам похвалити Хитну помоћ да у наша села долази за десет минута, да зими служба сваки дан одржава путеве. Али ја Госпић не осјећам као свој град. Некако су се ту нашли људи странци које не познајем, с којима нисам растао – говори Мирко.

– Да, нека се зна да су овдје некада живјели људи и да су нељудски умирали. Јако се тешко човјек бори са самоћом, али најтежи је осјећај немоћи. На самоћу смо скоро и навикнути. Нити се више има снаге, нити се види да нешто иде напријед. Најтеже је што сваки дан гледамо одласке. Погледа у сутра нема. Без обзира на то што је све око нас мртво, без циља и без излаза, имам дјецу која воле ту доћи. Мој је циљ да учиним да њима буде угодније када сутра дођу овдје на годишњи одмор. Не могу ја размишљати што Метка неће бити за десет година. То је апсолутно готова ствар с којом се морамо помирити, а ми који живимо овдје помирили смо се с много тешких ствари – откива Мирко психологију људи у селима подно Велебита.

– Најтеже је зими. Прве комшије су ми удаљене километар. И онда ја изађем у тој пустињи као вук, урличем. Заборавиш и говорити, једноставно немаш с киме комуницирати. Псујем сам себе. Ту у дворишту, без људи – наводи Мирко.

– Све ове воћке посађене су када су се моја дјеца родила. И та прва генерација моје дјеце има своје коријење овдје. Али мој унук је имао само двије године када је отишао одавде. Он се једва тога сјећа. И та веза одлази унеповрат. Многе су слике и код нас већ изблиједјеле. Људи у својој борби и самоћи немају времена ни снаге размишљати о узроцима и тако полако заборављају и сам почетак своје невоље – признаје Загорац.

У самом центру Метка, у јединој обновљеној згради живи некадашња учитељица Манда Јурасовић. Таман јој је кћерка с дјецом у посјети. Разлози су познати: уз Ивањдан мора мајци нацијепати дрва за огрјев. И поред повремених долазака дјеце, 76-годишња Манда се врло тешко прилагодила на самоћу.

– Дођу ми дјеца. Искрено, теже ми је када одлазе него да не долазе. Када одлазе, ухвати ме носталгија. С времена на вријеме видим се с једном колегицом. Тема имамо напретек. Највећи проблем је набавка намирница и одлазак доктору. Некада је ишла покретна трговина, али су је укинули. Нема људи. Телефон ми је све: једини спас, веза с Госпићем и дјецом, канал којим артикулирам да сам још увијек жива. Ничег се не бојим… једино се бојим кревета – прича о својим страховима и свакидашњим проблемима разборита Манда из које проговара некадашњи глас учитељице.

– Ето, толико смо близу смрти. Гледамо је у очи. Милица је јучер плијевила по башти, а гле данас… По овим осамљеним кућама међусобно смо удаљени једни од других и по неколико километара. Самотњачке дане и ноћи испуњава нам страх од неизвјесности, зиме, незгода које се могу догодити на сваком старачком кораку. Срећом, сви смо повезани мобителима. Имамо све бројеве. Мислимо једни на друге – рећи ће Милева и скренути причу на нешто ведрију страну Велебита.

– Најљепше је ту гдје смо рођени, иако се овдје нитко више неће родити, али чује се барем пјев птица. Навечер се чује вика срндаћа. Сурова је реалност наших мјеста. Тко ће овај пут направити? Знам ја да од тога нема ништа, али ја им кажем. Реците и ви тамо негдје, али нема од тога користи – беспомоћно ће Милева, која ни сама не вјерује у одјек своје изречене молбе.

Дугом, личком калдрмом између израслих поља одлазимо у Читлук, гдје нас у кући Љубомира Крајновића дочекује веће друштво, пријатељи из сусједног хрватског села Орница. Одмах примјећујемо да тамо гдје је више људи на окупу, терет тешког живота постаје лакши. Љубомир живи са супругом и два сина.

– У Читлуку живе три фамилије, а ја сам једини Србин. Вратили смо се из Србије без ичије помоћи. Питам вас, када је нетко од политичара дошао овдје нас видјети? Сналазимо се како знамо и умијемо, као и сви људи који живе крај мене. Није лако живјети овдје, али наша борба има смисла. Нигдје не могу бити сретан као овдје. Ту сам се играо, провео дјетињство, ишао у школу, заљубљивао, играо фудбал. Борим се јер сам борац. Човјек сам који се знао сналазити кроз тешку неимаштину и биједу. То ме рушило, дизало и сада ме опет руши, али ја се не дам – говори Љубомир, тврдоглаво, али разборито, свјестан да су димензије његове борбе далеко од проблема просјечних грађана Хрватске и Србије.

Послије Читлука требали бисмо до Дивосела. Међутим, савјетују нам да не идемо јер пут до Дивосела с медачке стране више не постоји. Кажу да се над путем проширило дрвеће и да не може ни човјек проћи. Пред очима нам је село у којем смо већ прије осам година свједочили густој буковој шуми која се издизала из остатака некадашњих огњишта, школе, друштвених домова и гробља. Одлазимо натраг за Загреб, у мислима и нади да ћемо опет, када сљедећи пут дођемо до овог заборављеног дијела свијета, гдје је смрт свакодневно присутна, ако ништа друго барем срести исте људе.

Аутор: Паулина Арбутина

(Портал новости)

Извор: Банија онлине

Везане вијести.

Гoри вaтрa

Подно Велебита Медак одолијева!

Српски херој: Бака Даница са митраљезом против усташа до последњег метка! (ВИДЕО)