Борба против унијаћења

Др. Ђоко Слиjепчевић

Римска куриjа ниjе никада престаjала са напорима да на цео православни Балкан прошири своj утицаj. Од политичких прилика на Балкану и од сопствене снаге, са коjом jе Римска куриjа располагала, зависила jе jачина њенога интересовања за ширење униjе на нашем простору. Она jе, сaсвим разумљиво, пре свега настоjала на томе да очува римокатоличке колониjе како на целоме Балкану тако исто и на нашем ужем простору, где jе, jош од давнина, било римокатоличких оаза.
Римокатолички прозелитизам код православних Срба ниjе био никада популаран: везе између представника Српске православне цркве и римокатоличких мисионара на подручjу Пећке патриjаршиjе биле су одраз политичког рада на ослобођењу народа од турског ропства, а не готовости да се прими униjа са Римом. Од краjа XVI века па све до укидања Пећке патриjаршиjе 1766. године долазило jе, повремено, до додира између представника Српске православне цркве и мисионара униjе, али до униjе, макар у мало ширем обиму, ниjе долазило.
Будући да jе Римска куриjа била траjно, иако некада jаче а некада слабиjе, jедан од главних заговарача борбе против Турака, морали су и представници Српске православне цркве, заинтересовани за исту борбу, ступати у додир са мисионарима и, понекада, и са римским папама. Типично jе за ове додире то, да су представници Српске православне цркве били увек подстицани политичким моментом док jе Римска куриjа оваj моменат покушавала да искористи за проширивање свога верског утицаjа на Српску православну цркву. У крилу ових покушаjа искристалисала се тежња Римске куриjе да Српску православну цркву придобиjе за униjу.
Унионистичка пропаганда на Балкану поjачана jе од године 1577. када jе папа Гргур XIII основао у Риму Collegium Graecum за спремање мисионара међу Грцима. За спремање мисионара униjе међу православним Србима и Бугарима био jе основан Collegium Illyricum. Прозелитска активност Римске куриjе у нашим краjевима поjачана jе после 1622. године када jе папа Гргур XV основао Congregatio de propaganda fide (Конгрегациjа за пропаганду вере), коjа jе подстицала и финансирала рад мисионара униjе. Ради спремања ових мисионара папа Урбан VIII основао jе 1627. године Collegium Illyricum Urbanum. У њега су довођени и ту школовани броjни младићи из наших краjева.
Историjа покушаjа спровођења униjе међу православним Србима дуга jе, веома сложена и врло интересантна. Никодим Милаш у своjоj Православноj Далмациjи и Јован Радонић у делу Римска куриjа и jугословенске земље од XVI до XIX века дали су исцрпан преглед ових покушаjа униjаћења.“ Ми ћемо само указати на главне моменте ове дуге, веома неравне и понекда доста крваве борбе. Трагика удеса правoславних Срба била jе у томе што су они, обраћаjући се представницима римокатоличког Запада за помоћ у борби за своjе ослобођење, били често злоупотребљавани и принуђавани да се одричу своjе вере због очувања коjе су се и дизали у борбу против Турака. И према Турцима, против коjих су устаjали, и према Западу, коме су се обраћали за помоћ, Срби су, силом околности, морали бити у ставу самоодбране: сву своjу снагу морали су да троше да би се могли верски и национално одржати. И прелажење на ислам и на римокатолицизам, било директно или посредством униjаћења, одводило jе однарођавању. У овоме моменту, веома мало уоченом, налази се таjна унутрашњег опредељења Срба за православну Русиjу, коjа их jе штитила и верски и национално.
Од времена патриjарха Јована Кантула сви ослободилачки покушаjи српског народа, на чиjем jе челу стаjало српско православно свештенство, наслањали су се на хришћански Запад не очекуjући да ће и са те стране бити угрожавана њихова вера. Бежећи испред Турака на млетачку и аустриjску териториjу, Срби су водили са собом и своjе свештенике и свуда тамо, где би се задржали, продужавали су своj црквени и национални живот. Док су они у Млетачкоj републици и у Аустроугарскоj, због своjих изванредних воjничких особина, били добродошли државним факторима, римокатоличко свештенство и домаћи сталеж нерадо су их гледали, jер њихову власт нису хтели признавати нити им давати дажбине. Уз оваj чисто материjални моменат почела се, према Србима, поjављивати и верска нетрпељивост, коjа jе, повремено, добиjала врло оштре облике и изражавала се кроз оштра физичка гоњења.
Иако jе циљ свих унионистичких покушаjа током XVII и XVIII века био исти, да се православни Срби приведу у покорност Римокатоличкоj цркви, нису били исти ни методи рада мисионара униjе ни фактори, коjи су иза тога рада стаjали. Алекса Ивић. jе тачно рекао, да су покушаjи униjаћења Срба у XVII веку били двоjаки: „У аустриским пределима ширили су униjу међу Србима бискупи загребачки и љубљански уз крепку помоћ државних власти; међу Србима под Турцима пропагирали су идеjу униjе католички мисионари, али без потпоре државне власти.“[1]
На подручjу Млетачке републике, уздуж целе Јадранске обале, униjу су, упорно и доследно, ширили за то нарочито спремљени мисионари, коjе су помагале државне власти, коjе су се, према тренутним приликама и околностима, морале обазриво држати према српским православним масама. Не само због тога што су Срби били одличан воjнички материjал, него и због сталне тежње млетачких власти да преко своjих православних поданика шире своj политички утицаj на Србе коjи су били под турском влашћу, морале су млетачке државне власти водити рачуна о томе у коjоj мери се смеjу jавно ангажовати за униjу.
Иза свих покушаjа ширења униjе међу православним Србима стаjала jе Римска куриjа, коjа jе покушавала да искористи воjничке походе и Млетака и Аустриjе против Турака. У свим овим воjничким походима узимали су учешћа и Срби. Отуда jе разумљиво да су српски православни патриjарси, залажући се за ослобођење народа од Турака, успостављали везе и са папама и тражили од њих помоћ и не слутећи да ту помоћ треба да искупе признавањем верске власти папа над Српском православном црквом. За патриjарха Јована, првог патриjарха коjи jе успоставио везе са папом Климентом VIII и, поред свих разочарења, остао дуго упоран на своjоj линиjи, рекао jе Јован Радонић: „С обзиром на тешку ситуациjу православних у Турскоj, патриjарх jе тражио од папе новчану помоћ, али се из папина држања jасно видело да се патриjарх тоj помоћи може надати само онда, ако буде пристао на униjу. Међутим, ни патриjарх ни епископи нису хтели прихватити униjу, али jе нису могли ни одбити отворено. Патриjарх Јован, у своjим односима са папом, истицао jе тежак положаj хришћанске цркве под Турцима, због чега jе помоћ Апостолске столице прека потреба. Папа, пак, чекао jе да се униjа изврши, па тек онда да даде обећану помоћ“.[2]
Патриjарх Јован ниjе могао ићи тако далеко да прими униjу. У jедном писму савоjском херцогу Карлу Емануилу, упућеном му са велике народне скупштине, одржане у манастиру Морачи 13. децембра 1608. године, вели се, да jе народ готов да га прими за свога краља и да га крунише „по закону Светога Саве и Светога Симеона и брата му првовенчанога светога краља Стефана“, али се додаjе, да ће они „увиjек бити за велику вjеру, зашто у наше стране нећемо ни jезуита ни никога другога, коjи би пук христиjански обраћао на закон римски, зашто после би могло бити велика скандала међу народом“[3].
За време управе патриjарха Паjсиjа, човека тиха и обазрива, оживео jе рад мисионара униjе на подручjу Пећке патриjаршиjе. На челу ове акциjе стаjао jе учени, вредни и истраjни Фране Леонарди (de Leonardis), коjи jе у jулу 1636. године дошао у Црногорско приморjе и одатле почео своj рад. Рођен у Трогиру и добро упознат са приликама у Пећкоj патриjаршиjи, Леонарди jе покушао да рад на ширењу униjе постави на ширу основу. За Леонардиjа се може рећи, да jе, прилично, веровао у обострану корисност униjе, али и да jе био свестан свих тешкоћа, коjе су стаjале на путу да се она оствари. Свесрдно помаган од Конгрегациjе за пропаганду вере, умешан и окретан и вешт да задобиjе поверење чак и неких православних калуђера, Леонарди jе успео да придобиjе за униjу и цетињског митрополита Мардариjа, човека вешта у лавирању и изложена тешкоћама[4]. Уз Мардариjа, се поjављуjе и његов архиђакон Висарион, коjи jе, исто као и Мардариjе, био под сталном платом Конгрегациjе за пропаганду вере[5]. Ревностан помагач Леонардиjев био jе и паштровићки калуђер Јосиф, коме jе Леонарди завештао 200 талира[6].
Леонардиjев план jе био следећи: учврстити униjу у Црногорском приморjу, где jе било изгледа на успех, па одатле захватити целу Црну Гору, чиjи jе митрополит већ био дао своjе исповедање вере и стално обећавао да ће и лично отићи на поклоњење папи у Рим. Када то буде постигнуто, онда jе требало захватити целу Пећку патриjаршиjу и за униjу задобити и самога патриjарха Паjсиjа, човека коjи jе, за своjе време, био добро и богословски и књижевно образован. Митрополиту Мардариjу била jе намењена улога да буде мост до патриjарха Паjсиjа, коjи ниjе избегавао контакт са Леонардиjем нити се, изгледа, устручавао да ступи у контакт са папом.
Митрополит Мардариjе ниjе смео да изађе патриjарху Паjсиjу на очи, него jе слао архиђакона Висариона, коjи jе био веома окретан и умешан човек. Сам Мардариjе, иако jе био дубоко загазио у воде униjе, ниjе имао куражи да учини наjважниjи корак: да оде у Рим, него jе целу ствар отезао док ниjе сасвим пропала. Глигор Станоjевић брани Мардариjев поступак и вели да га jе на то натерао тежак положаj цркве под Турцима. „Када испитамо, вели он, узроке ради коjих jе дошло до преговора са Римом о униjи, као и ток самих преговора, онда нам jе jасно да jе тежак положаj цркве под Турцима приморао цетињског владику да ослоном на Рим нађе излаз из тога положаjа. Оваj тежак положаj цркве у Црноj Гори пао jе у вриjеме када jе Римска куриjа развила велики рад у овим краjевима. Отуда и покушаj зближења између цетињског владике и Рима. Али, циљ jе био различит. Римска куриjа jе била заинтересована, свакако из политичко-вjерских разлога, за проширење свога утицаjа у овом диjелу Балкана. Она се надала да ће преко владике Мардариjа успjети да и патриjарха придобиjе за униjу. У том смислу Леонардо jе чинио сугестиjе владици Мардариjу[7].“
Леонардиjу jе требало шест година стрпљивог рада док му ниjе успело да се сусретне са патриjархом Паjсиjем. До састанка између њих двоjице дошло jе, према изворима Конгрегациjе за пропаганду вере, или краjем октобра или почетком новембра 1642. године. „Преговорима са Леонардиjем руководио jе лично патриjарх Паjсиjе, помогнут, можда, двама или трима епископима, наjближим члановима Синода, и придворним калуђерима. Из докумената види се и то да су патриjарх и његова ужа околина били доста спремни да у догматским питањима полемишу са ученим теологом Леонардиjем[8].“
Леонарди jе од овога састанка са патриjархом Паjсиjем очекивао ако не пристанак на униjу са Римом а оно, сигурно, бар jедно jасно формулисано исповедање вере, коjе би потписао патриjарх Паjсиjе и коjе би било доказ да се патриjарх одрекао разлика између православне и римокатоличке цркве. Паjсиjе то ниjе учинио, али ниjе ни прекинуо контакт, jер му jе „због тешких времена у коjима се тада налазила српска црква, нарочито стало било да из Рима добиjе материjалну помоћ“[9].
Све што jе Леонарди успео да постигне у Пећи било jе jедно синодско писмо папи Урбану VIII у коме се истиче, да се патриjарх Паjсиjе и српски епископи држе онога што им jе предато од светих апостола и од седам васељенских сабора. „Патриjарх са околином доказивао jе да додатка filioque нема у Символу вере како су га утврдили и признали првих седам васељенских сабора, чиjе jе одлуке признала и примила и Римска црква. За њих jе, тврдили су они, меродаван текст Символа вере, како jе он утврђен на другом Васељенском сабору у Цариграду 381. године[10].“
У складу са традициjом православне цркве патриjарх Паjсиjе jе био спреман да папи призна primatum honoris и као доказ своjе готовости за сарадњу jавља, да шаље са Леонардиjем своjа два калуђера, архимандрита Вићентиjа и еклисиjарха Јефтимиjа, коjи ће доћи у Рим. У писму патриjарх Паjсиjе моли папу да му одговори да ли jе добро оно „што држимо као предано нам од светих апостола и светих сабора … да би били jедно стадо и jедан пастир“[11]. „Као што се види, патриjарх Паjсиjе jе овим писмом оставио отворена врата за преговоре. Иако су у дубини душе, и он и околина му, дубоко били уверени и одлучни да никако не попуштаjу у догматским питањима, ипак су тражили даља обавештења из Рима, да би онде одржали добро расположење према себи, и, евентуално, добили тражену помоћ за пећки манастир[12].“
Из jеднога писма Конгрегациjе за пропаганду вере патриjарху Паjсиjу од 30. jуна 1645. године, види се да она ниjе била задовољна Паjсиjевим писмом па га упућуjе на барског надбискупа (Леонарди jе 23. маjа 1644. године постао барски надбискуп), коjи ће га умети обавестити о свему. Као барски надбискуп Леонарди jе имао титулу и primas Serviae, што jе само могло подићи његов углед код присталица униjе. „Конгрегациjа упорно истиче да jе православни Исток допао турског ропства што ниjе примио униjу с Римом, у погледу потреба Пећке патриjаршиjе не одговара ништа одређено. Она ће, поручуjе Конгрегациjа, повести рачуна у своjе време, тj. онда, када патриjаршиjа буде примила све захтеве Конгрегациjе, или онда када се буде потчинила Риму[13].“
Почетком септембра 1645. године умро jе надбискуп Леонарди, а патриjарх Паjсиjе jе, у октобру 1646, отишао на поклоњење у Јерусалим, а вратио се тек у jуну 1647. године[14]. У преговоре са Римом ниjе се више упуштао: умро jе 2. новембра 1647. године.
На сцени се поjављуjе патриjарх Гаврило Раjић, са српске стране, и Павлин Демски, униjат из Украjине, са римокатоличке. Демски jе требало да иде у Пећ и да тамо отвори латинску школу за спремање младих монаха, али од ове школе ниjе, изгледа, било ништа. Демски се, због страха од Турака, наjвише задржавао у Приморjу, одакле jе слао Конгрегациjи лажне извештаjе. За време Павлина Демског нису ни цетињски манастир ни Пећ били средишта унионистичке активности, него манастир Морача, коjи jе, према jедном мало веродостоjном извештаjу, тада имао „на стотине монаха и много села и поседа“[15].
Унионистичка активност Павлина Демскога везана jе за личност патриjарха Гаврила Раjића и за рад два сабора, коjи су, наводно, одржани у манастиру Морачи. Држи се да jе први од ова два сабора, одржан 1. фебруара 1648. године, аутентичан: са овога сабора послата jе jедна посланица папи[16]. Ова посланица има доста знакова неаутентичности. „Синодално писмо jе састављено веома невешто и доста збуњено. Има у њему израза коjе тешко да би могао употребити православни калуђер. Тако се место речи калуђер, монах, употребљава реч редовник, место речи милостиња лемозина, место митра, коруна jерискупска. Неке реченице, опет, чудно су стилизоване[17].“
Са овога сабора био jе послат будимљански епископ Паjсиjе у Рим, jер, наводно, патриjарх Гаврило, коjи jе изабран на овом сабору, ниjе могао да напусти земљу. Оваj Паjсиjе се помиње 1639. и 1645. године као будимљански митрополит[18]. Он би могао бити исто лице са Паjсиjем, кога Павлин Демски помиње у jедноме своме писму Конгрегациjи из 1654. године, коjе године jе требало да буде одржан Други морачки сабор, чиjа се аутентичност оспорава. Будимљански епископ Паjсиjе морао jе пострадати године 1648. Да ли су га Турци ухватили, или jе био потказан од jеднога свог калуђера, ниjе jасно[19].
У поменутом писму Павлин Демски вели, да jе патриjарх Гаврило, пред одлазак у Русиjу, наредио ваљевском митрополиту Јефтимиjу да сазове сабор у Морачи, коjи jе морао да одреди изасланике за Рим, „да онде изjаве да jе патриjарх с клиром спреман да изврши што папа буде наредио“[20]. Оваj сабор jе, наводно, одржан 1. децембра 1654. године. На сабору су изабрани игуман манастира Мораче Максим и калуђер Циртирион (?), да оду у Рим и папи изразе оданост. У саборскоj посланици се вели, да се патриjарх Гаврило не налази у земљи, али да „има жељу и љубав светоме вишереченоме престолу и да хоће да уместо себе пошаље свога епископа да се поклони и да узме благослов“[21].
И Никодим Милаш и Јован Радонић су утврдили, да jе оваj морачки сабор измислио Павлин Демски[22]. „Све то“, вели Радонић, „изведено jе, наравно, без знања патриjарха Гаврила, херцеговачког митрополита Василиjа Јовановића-Острошког и митрополита ваљевско-ужичког Јефтимиjа[23]“.
У вези са посланицом, послатом од стране првог морачког сабора, стоjи према истраживањима Душана Берића, и лажни царевић Јован Васиљевић-Шуjски под чиjим се именом скривао варалица Тимотеj Акундинов, звани Тимошка. Он jе, по Берићу, заjедно са Паштровићким калуђером Јосифом Бечићом, саставио синодско писмо. „Само пак писмо jасно нам говори да су Тимошка и Паштровићки калуђер Јосиф обманули братство манастира Мораче[24].“
Према изворима из архиве Congregatio de propaganda fide за униjу jе радио и епископ захумско-херцеговачки Василиjе Јовановић (1639-1671). Василиjе jе пре 1639. године био требињски епископ, а 1651. године добио jе од патриjарха Гаврила (27. новембра 1651) епархиjу, коjа се звала „Никшић, Плана, Колашиновићи и Морача“[25]. Доста опширан приказ живота и рада владике Василиjа дали смо jош 1940. године и томе би се данас имало мало шта додати. По нашим истраживањима не може се рећи, да jе владика Василиjе примио униjу са Римом, као што jе то, jош 1913. године, доказао Никодим Милаш[26].
На основу писма папе Александра VII владици Василиjу Јовановићу од 1661. године и Василиjева писма папи Клименту Х од 3. jануара 1671. извео jе Јанко Шимрак своjу тезу о униjатству св. Василиjа[27]. Шимракову тезу подвргао jе критици и Јован Радонић. Иако ниjе био тако резолутан као Милаш, Радонић jе оспорио униjатство св. Василиjа Острошког. Мотиве Василиjева ступања у везу са папом, Радонић, коjи веруjе у аутентичност поменутих писама, видео jе у настоjању да добиjе било какву материjалну помоћ. „Као и у раниjим случаjевима, митрополит Василиjе се, преко калуђера Ћирила, приближио Риму гоњен материjалном бедом и невољом[28].“
Писац књижице Римска пропаганда[29], где jе обjављен текст писма св. Василиjа папи Клименту Х од 3. jануара 1671. године, одриче могућност да jе св. Василиjе могао пристати на униjу. Св. Василиjе jе умро 28. априла 1671. године и као сигурно се може узети, да се он тада ниjе налазио у манастиру Св. Богородице у Требињу када jе ово писмо писано (а тако стоjи у писму)[30]. Од године 1651. св. Василиjе ниjе резидирао у манастиру Тврдошу, где jе, за оваj део Херцеговине, дошао за владику Арсениjе, а не Авакум, како то тврди Јанко Шимрак[31]. У време, о коме jе овде реч, св. Василиjе ниjе био требињски епископ[32].
За патриjарха Максима се зна, да се ниjе упуштао у везе са мисионарима униjе, него jе настоjао да и од римокатолика, коjи су били под турском влашћу, купи порез. Иако jе, због настале политичке ситуациjе, одржавао живе везе са Млецима, патриjарх Арсениjе III Црноjевић биће у пуноj мери суочен са опасностима од униjе тек после пресељења у земље северно од Саве и Дунава.
У земљама северно од Саве и Дунава, коjе су биле под аустро-угарском влашћу, наметање униjе православном српском живљу вршено jе много пре масовног пресељења Срба под патриjархом Арсениjем Ш Црноjевићем. На досељенике, коjи су се тамо настањивали jош од половине XVI века, вршен jе притисак да пређу или директно на католицизам или бар на униjу. Државне власти су биле ревносни помагачи при овоме послу. Од jесени 1625 године почео jе jак притисак на православне у Жумберку. У то време налазило се ту око 2000 Срба под оружjем, у Славониjи их jе било 6000 а у Приморскоj граници 1000. Сви су они били везани за своjу веру и власти су због тога морале водити рачуна да не пренагле у натурању униjе. Петар Љубић, ректор загребачке jезуитске колегиjе, предлагао jе, „да се у Загребу оснуjе jедан семинар на трошак доњоаустриских земаља и да се у таj семинар доводе жумберачка српска деца, сиромашна и без родитеља, да се тамо подуче католичкоj вери и церемониjама. Ова деца, кад сврше школу, имаће задатак, да своjе сународнике изведу из заблуде и приведу у крило католичке вере“[33].
Почетком XVII века примио jе униjу, иако под веома неjасним околностима, епископ Симеон, кога jе хиротонисао патриjарх Јован Кантул. Симеон jе, 12 децембра 1611 године, стигао у Рим, отуда се вратио, али његово држање према униjи ниjе касниjе било jасно. Упоришта православља у тим краjевима били су манастири Гомирjе, Марча и Лепавина, коjе су посећивали српски патриjарси. Око манастира Марче вођена jе дуга и оштра борба он jе одузиман од српских православних калуђера и поново им враћан. Било jе православних калуђера, коjи су привидно примали униjу, да би jе одбацили чим им се укаже погодна прилика[34].
Упоредо са ослобођењем краjева северно од Саве и Дунава од турске власти долазило jе и ширење униjе. „Кад jе после победе над Турцима код Харшања, 12 августа 1687, Барања била очишћена од Турака, почеле су jезуите веома жив рад на превођењу Срба у крило католичке цркве. По извештаjу Језуите Пренталера, броj тада покатоличених Срба износио jе 15 000 душа. Заузимањем другог Језуите, Фрање Равеса, извршен jе, 18 jануара 1690, у Печуjу свечан прелаз извесног броjа Срба на католицизам“[35].
За униjу jе радио Јов Раjић, игуман манастира Ораховице, брат Лонгина Раjића, кога jе, 30. марта 1688. године, цар Леополд I поставио за униjатског владику у Срему. После Раjићеве смрти цар jе, 31. марта 1694. године, поставио за његовог наследника Петрониjа Љубибратића, коjи jе раниjе био генерални викар београдско-сремског митрополита. Петрониjе jе био брат митрополита Симеона Љубибратића, коjи jе касниjе отишао у Боку Которску и тамо умро између 1696. и 1702. године[36]. Љубибратић jе, jедно време, живео у Сент-Андреjи, где су га католички кругови придобили за униjу. „Кад jе примио униjу, именовао га jе папа за сремског бискупа и поверио му задатак, да сузбиjе православну веру у Срему[37].“
И пре него што jе, присиљен неповољним развоjем догађаjа на ратиштима, прешао у земље северно од Саве и Дунава, патриjарх Арсениjе III jе морао да зна каква све опасност православним Србима прети од униjаћења. Због тога су патриjарх и народне старешине затражили од цара Леополда I привилегиjу, „коjом ће се нарочито заjемчити слобода православне вере и слобода избора патриjарха, и коjом ће бити обухваћен укупан православни живаљ с jедне и с друге стране Дунава и Саве“[38].
У привилегиjи цара Леополда I од 21. августа 1690. године садржане су биле све ове гаранциjе. Оне су биле поново потврђене и у царевоj привилегиjи од 4. марта 1695. године. У овоj се привилегиjи каже, да jе обећано, „да ће се не само старо уважење истога архиепископа и обред српскога народа неповређено одржати, него да ће им се и потпуна слобода духовне управе, шта више и у световним стварима ослобођење од свиjу терета и дажбина, наиме пак од десетка допустити“[39].
Стварност се, међутим, показала сасвим друкчиjом. Ј. Швикер jе имао право када jе рекао, да су ове „црквене привилегиjе биле католичком клеру па чак и неким световним државницима и верски ревносним аустриским воjсковођама оштар трн у оку па су Срби, убрзо после њиховог преласка, били узнемиравани унионистичким покушаjима, коjима су се они под вођством ратоборног патриjарха Црноjевића одлучно супротстављали из чега су настаjали сваковрсни немири, свађе па чак и побуне“[40].
Патриjарх Арсениjе III ниjе могао да спречи да на униjу пређе наречени епископ jегарски и великовардарски Јефрем Бањанин, кога jе кардинал Леополд Колонић задобио за униjу. Године 1698. Јефрем jе дао кардиналу Колонићу исповедање вере и обавезу да лично оде у Рим, где jе стигао у лето 1699. године. Јефрем jе, 13. jула 1699. године, поднео папи Иноћентиjу XII опширну представку на латинском jезику, коjу му jе други саставио. Јефрем ниjе био задовољан приjемом у Риму па се касниjе одрекао униjе, био ухапшен и ослобођен тамнице. Разочаран и онемогућен под управом патриjарха Арсениjа III, Јефрем jе прешао на подручjе, коjе jе било под Турцима, где га jе патриjарх Калиник I „примио врло радо и поставио за свога егзарха, па се епископ Јефрем, као такав, настанио у манастиру Павлици“[41]. Јефрем се ниjе, прелазећи на униjу, руководио неким дубљим верским убеђењем: када ниjе могао добити епархиjу коjа му jе била намењена, jер jу jе већ био заузео униjатски епископ Јован Јосиф, а ниjе хтео да буде траjно ни викарни епископ, Јефрем се одлучио да пређе на униjу, али се и ту разочарао.
Шта су саветници бечких царева, нарочито они из црквених кругова, мислили о привилегиjама коjе су били добили Срби, види се наjбоље из информациjе, коjу jе цару Јосифу дао кардинал Колонић о представци патриjарха Арсениjа III од марта 1706. године. Кардинал jе заступао мишљење, да су Срби погрешно схватили привилегиjе, коjе им jе дао цар Леополд и да их погрешно тумаче, „те изводе, да jе по гласу истих њима дозвољено не само да сада ,шизматици’ буду, већ да као такви, тj. одељени од католика и римске цркве, и даље остати могу. Но то им се не може никако допустити, jер не само, да то Света наша католичка вера забрањуjе, него jе одлучно противно и самом државном разлогу; па искуство нас довољно учи, шта jе све разлика у вери по Угарскоj починила у недавно прошла времена, а историjа нам казуjе шта jе све догађало се због тога и по другим краjевима света. Стога ваља настоjати, али без велике галаме и вређања, да се таj илирски или рашки народ помало сjедини са римском црквом, од коjе се, уосталом, и онако много не разликуjе“[42].
Цар Јосиф се морао руководити државним разлозима и ниjе усвоjио мишљење кардинала Колонића, него jе, 7. августа 1706. године, потврдио народне привилегиjе[43].
Униjа jе била помагана и у земљама jужно од Саве и Дунава, коjе су од 1718. до 1739. године били под аустроугаском влашћу. Ревносан помагач униjе, решио jе цар Карло VI jош 20. маjа 1718. године, да се у новозадобиjене краjеве пошаљу мисионари униjе и да им воjне власти мораjу у свему бити с руке[44]. Званични став државних власти био jе, да се православни само толеришу а католици да се помажу. „Православни су добиjали потпуну слободу вероисповести у селима и градовима, где становништво ниjе измешано са католицима, а где jе измешано, ту jе била слобода већ сужена. Инструкциjа jе нарочито наглашавала да треба радити нарочито на униjи православне и католичке цркве и то опрезно: не преоптерећивати свет сувишним броjем свештеника и мисионара, jер му jе то тешко издржати; а затим да треба из Турске привући што већи броj хришћана[45].“ Према царскоj Резолуциjи од 3. jануара 1726. године у Србиjи су се могли досељавати само католици за коjе jе те исте године била обновљена Смедеревска бискупиjа, али jе бискуп резидирао у Београду.
Јаком притиску да пређе на униjу био jе изложен и митрополит Моjсиjе Петровић. Из два писма принца Кантакузена, jедно од 31. децембра 1729. а друго од 17. jануара 1730. године, дознаjемо да jе митрополит због тога позиван и у Беч. У овим писмима, коjа су била показана и рускоj царици Ани, се jавља, „да су српског митрополита позивали у Беч и чине на њега страшан притисак, да би примио униjу. Међу осталим сретствима употребили су и ово: царев исповедник позвао jе Кантакузена, као jедноверца митрополитова, па захтевао од њега, да оде митрополиту и да му каже, како цезар жели видети га као униjата, после чега учиниће га кардиналом и сав српски народ биће срећан. Дали су Кантакузену и кардиналску капу, да би jе показао митрополиту“.[46] Митрополит Моjсиjе jе ову понуду одбио.
И митрополит Вићентиjе Јовановић имао jе да се носи са оштрим насртаjима униjе. Због насилног униjаћења избила jе 1735. године буна у Бихорскоj жупаниjи; у Великом Вараду тражио jе униjатски протопоп Мелетиjе да сахрањуjе православне мртваце, а бискуп jе хтео да узима десетак и од православних свештеника. Онима коjи неће да приме униjу узапћивана су имања и обећавано им jе да ће им се вратити ако приме униjу[47]. Тражило се од православних да празнуjу римокатоличке празнике. Епископима jе брањено да посећуjу своjе епархиjе. Године 1741. угарски сабор jе закључио да православни Срби не могу имати никаквих поседа у Хрватскоj и Славониjи, нити могу обнашати какве државне службе[48].
Последица овога насртања на верску слободу Срба у Монархиjи било jе масовно исељење Срба у Русиjу: од 1751. до 1753. иселило се око 100.000 Срба из Монархиjе што jе почело да озбиљно забрињава царицу Мариjу Терезиjу. Тек када jу jе митрополит Павле Ненадовић уверио колику jе велику штету Монархиjи нанело ово одсељавање Срба, царица jе попустила у своjоj унионистичкоj ревности[49].
Да би се предупредили епископи од евентуалног примања униjе, Синод Карловачке митрополиjе на своjоj седници од 3. jула 1750. године донео jе одлуку, да новоизабрани епископи, и сви они коjи касниjе буду бирани, „даjу реверсе, да ако по, ђаволскому савjету у униjу пређу, неће ничега покретнога или непокретнога од епархиjе и из резиденциjе тражити и да се неће без знања архиепископа и Синода задуживати, да неће месо jести нити ће то допуштати своjим млађима и монасима; да неће без благослова архиепископа и Синода тражити другу епископиjу, иначе да буду од сана и причешћа одлучени“.[50]
Све ово показуjе да jе Ј.X.Швикер имао право када jе рекао, да jе бечки двор био траjно заузет за превођење православних на униjу. Униjа jе, вели он, била „Lieblingsidee des Hofes“ и главни извор сталнога страха за слободу вере. Дворска Депутациjа израдила jе, 20. октобра 1753. године, jедан план за брже спровођење униjе међу Србима. План jе предвиђао поjачани надзор над православним свештенством, коjе jе требало одвоjити од народа. Митрополиту jе, 2. новембра 1753. године, наређено, да се ни он ни епископи ни православни свештеници не смеjу, било jавно било таjно, одупирати спровођењу униjе. Чињеница да jе митрополит већ 5. новембра послао епископима jедан распис о овоме показуjе сву тежину положаjа у коме се налазио и он и цео народ.[51]
Митрополит jе поново, 14. jула 1757. године, био опоменут под претњом наjстроже казне, да не сме ометати спровођење униjе… Од године 1769. почиње се ометати одлазак српских православних свештеника у Русиjу: пасош за одлазак у Русиjу могла jе издати само влада у Бечу. Године 1774. забрањено jе свако одлажење српског православног свештенства из Аустро-Угарске у Русиjу.[52]
Иринеj Фалковски, коjи jе као студент дуго времена провео међу Србима и Угарскоj, забележио jе 1781. године, да jош увек ниjе било престало принуђавање Срба да пређу на униjу. Због оштрих мера, вели Фалковски, било jе Срба коjи су, да би избегли гоњења, прелазили на униjу. „Много већи броj међу њима,“ вели он, „био jе готов да и крвљу посведочи своjу веру не плашећи се ни окова, ни тамнице, а ако примете да епископи њихови, изабрани општим пристанком, на било коjи начин, по царском савету, постаjу склони униjи, прете им да ће их побити камењем[53].“
Могућност да се тако што деси ниjе била искључена. У jедноj представци Срба из Будима 1706. године, упућеноj црквено-народном сабору, држаном у манастиру Крушедолу, стоjи у четвртоj тачки: „Ако би неко од нашега народа и црквеног клира или епископа или било какав други црквени човек постао униjатом римске цркве, такав да се одвоjи од нас и да буде лишен своjих функциjа, да не би стварао конфузиjу у народу као што се то до сада дешавало и чинило[54].“
Принуђавање православних да примаjу униjу попустило jе издавањем „Толеранц-Патента“, коjи jе обjавио цар Јосиф II 25. октобра 1781. године, а коjи jе у jесен 1782. године обjављен народу. Ово попуштање ниjе означавало и краj присилног униjаћења. Оно jе продужено и кроз цео XIX век у нашим краjевима, коjи су били под влашћу Монархиjе. Царски саветници, обично црквени људи, настоjали су на томе да се упражњене православне епархиjе не попуњаваjу као ни парохиjе, коjе остану без свештеника: на таj начин ће народ, лишен свештенства, лако моћи бити задобиjен за униjу.
Типичан пример за ово jе упутство, коjе jе jезуита Гаврило Хевенеши 1707. године поднео цару Јосифу I. За ово упутство рекао jе Јован Радонић да jе маjсторски састављено. „Предвиђена jе у њему свака могућност, коjа би могла наступити када се не би попунило достоjанство архиепископа, те се одмах означуjе и сретство, коjим би се незадовољни српски народ могао примирити и обманути… Тек са признањем римокатолицизма, или бар униjе, могли су се Срби сматрати као прирођени грађани у ћесаровини. Без тих услова важили су они као некултурни, сирови дошљаци и странци, као веома погодан материjал за ратовање, коjи треба експлоатисати, али коjима дане повластице ваља смањити и напокон укинути, jер се Србима као шизматицима апсолутно ниjе никада веровало[55].“

Историjа Спрске Православне Цркве, књ. I, ст. 385 – 339, Београд.
Припремљено за интернет листу „Светосавље“.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1.    Писмо Алексе Ивића од 14. октобра 1931. у Римска пропаганда. Пропали поку-шаjи прошлости у операциjама садашњости, Никшић 1932, ст. 43.
2.    Јован Радонић: Римска. куриjа. и jужнословенске земље од XVI до XIX века, ст. 10
3.    Јован Н Томић Пећински патриjарх Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву 1592-1614 Земун 1903, ст 117-118
4.    О личности и случаjу митрополита Мардариjа види Јован Радонић Римска куриjа и Јужнословенске земље од XVI до XIX века, ст 128, 130, 131, 137, 147, Јован Радонић „Рад на униjи Црногорског приморjа у првоj половини XVII века“ У Историски записи год VII, књ X, св 2, 1954, ст 305-309, и „О Македонцу Мардариду, владици цетињском у првоj половини XVII века“, у „Историски записи, год VII, књ X, св 2, 1954, ст 406-412“ Ристо Драгићевић „Митрополит Мардариjе ниjе Македонац, а штампар Пахомиjе ниjе – екавац“. У Историски записи, год. VIII, књ XI, св. 1-2, 1955, ст 243-252″.
5.    Јован Радонић: Римска Куриjа .. ., ст. 147.
6.    На истом месту, ст. 183.
7.    Глигор Станоjевић: „Црна Гора у доба Кандиског рата (1645-1669)“. У Исто риски гласник, св. 1-2, 1953, ст. 15.
8.    Јован Радонић: Римска Куриjа…, ст. 171.
9.    На истом месту.
10.    На истом месту, ст. 173-174.
11.    На истом месту, ст. 174-175.
12.    На истом месту, ст. 175; ср. ст. 181, 182.
13.    На истом месту, ст 182
14.    Ђоко Слиjепчевић Паjсиjе . .., ст. 17 (сепарат).
15.    Јован Радонић, Римска КуриЈа , ст 303
16.    Текст овога писма код Eusebius Fermendzin и „Starine jug akad znanosti i umjetnosti, knj XXV, 1892, st. 69-70 1 Dr Janko Simrak De relationibus Slavorum-гит meridionalium сит Sancta Sede Romana Apostolica, ст. 85-86.
17.    Јован Радонић: Римска Куриjа…, ст. 301.
18.    Љуб Стоjановић Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 340, броj 1325 и ст 353, броj 1397
19.    Јован Радонић Римска Куриjа, ст. 318.
20.    На истом месту, ст 318-319
21.    Старине, књ. XII, 1892, ст. 181.
22.    Никодим Милаш Свети Василиjе Острошки, Дубровник 1913, ст. 35.
23.    Јован Радонић Римска Куриjа, ст 320
24.    Душан П. Берић „Да ли jе одржан сабор у Морачи 1648 године“ (Историски записи, год XII, књ XV, св 2, 1959, ст. 571)
25.    Ђоко Слиjепчевић Хумско-херцеговачка епархиjа и епископи (митрополити) од 1219 до краjа XIX века, ст. 43
26.    Ср Свети Василие Острошки, Дубровник 1913
27.    Јанко Шимрак „Василиjе Јовановић-Острошки према папама Алексаидру VII и Клименту X“ (Нова Ревида, књ X, св 3-4, 1931)
28.    Јован Радонић Римска Куриjа, ст 351.
29.    Римска пропаганда, Никшић, 1932.
30.    На истом месту, ст 29
31.    Јанко Шимрак „Херцеговачки митрополит Авакум и манастир Завала према папи Клименту Х (1670-1676)“, (Нова Ревиjа, год XI, св 2, 1932)
32.    Ђоко Слиjепчевић „Хумско-херцеговачка епархиjа. .., ст. 44.
33.    Алекса Ивић Из прошлости Срба жумберчана, Суботица 1923, ст 29
34.    Алекса Ивић .Марчанска епископиjа (Братство друштва Св Саве XVIII 1924, ст 86-100)
35.    Јован Радонић Римска Куриjа, ст 406
36.    На истом месту, ст. 355, 437-438.
37.    Алекса Ивић Историjа Срба у Воjводини, ст. 322-323.
38.    Јован Радонић. Прилози за историjу Срба у Угарскоj у XVI, XVII и XVIII веку,ст. XXXII
39.    Јован Радонић и Мита Костић: Српске привилегиjе од 1690 до 1792, ст. 93.
40.    Ј. Н. Schwicker Politische Geschichte der Serben in Ungarn, st. 31.
41.    Јован Радонић Римска Куриjа, ст. 450
42.    Радослав Груjић Како се поступало са српским. молбама на двору ћесара авс-триског последње године живота патриjарха Арсениjа III Чарноjевића, Нови Сад 1906,ст 13 43 На истом месту, ст. 33-34
43.    На истом месту, ст. 33 -’34.
44.    Драг М Павловић. „Административна и црквена политика аустриска у Србиjи (од 1718-1739),“ (Глас СКА LXII, разред други 39, 1901, ст. 166).
45.    На истом месту, ст 167
46.    Стеван Димитриjевић. Грађа , ст 31.
47.    Милутин Јакшић. „Два српска сабора (1748 и 1749)“, (Богословски гласник, год. I, књ. I, 1902, ст. 93).
48.    Михаjло Соларић „Униjа у Великоj Писаници“ (Богословски гласник, год. IV, кљ IV, 1905, ст 339)
49.    Стеван Димитриjевић Грађа , ст 31-32.
50.    Милутин Јакшић Два српска сабора , ст. 320.
51.    Ј. Н Schwicker Politische Geschichte der Serben in Ungarn, 81 165, 166
52.    Стеван Димитриjевић Грађа. ., ст. 199.
53.    На истом месту, ст 14
54.    Радослав Груjић Како се поступало .., ст. 39.
55.    Јован Радонић. Прилози за историjу Срба у Угарскоj …, ст. 13..

Извор: svetosavlje.org

Везане виjести:

Грко-католици или историjска грешка