Бољи Нијемци, него усташе

Прође пар дана, кад у горњи крај из вароша прођоше два камиона и једна “марица”. Код нас је била Цвијета Поповића и њен син Живко. Сви гласно закључимо: „Сигурно ће нас купити“. Нама двојици кажу да бјежимо у ископану рупу у штагљу и да се никоме не одазивамо. Сијена је било мало, па смо се лако подвукли у простор кога су омеђавали високи и дебели подсјеци. Преко подсјека били су дуги комади дрвета, а унакрст преко њих краћи комад. Тако сијено није било на земљи иако је дијелом пропадало и висило између те “мреже”. Смјестили смо се у ту рупу која је била плитка можда пола метра. Недуго затим уђе у наше двориште “марица”. Уплашенима, постаде нам јасно да “купе”! Излазе из “марице” њемачки војници, износе некакве сандуке. Двојица вуку некакав конопац до ораха, а онда се један врати и донесе лотру. Прислони он лотру уз орах, а онај други се попе на орах и горе завеза тај канап. Некакву опрему носе у увоз штагља. Сад су ту крај нас на два-три корака. Говоре њемачки, дозивају се неки из “марице” са онима код ораха. Закључимо да они раде неки свој посао, да нас неће “купити”. Али, како сад изаћи ван испод штагља? У двориште уђоше још нека два мања аута, а путем пролазе камиони, а иду Нијемци и пјешице. Након неког времена, ето маме и тете Цвијете. Ту крај нас мало постајаше па мама рече да се припремимо да се извучемо кад нас зовне. Оне, као, одоше под орах по некаква дрва и по грање јер је ту дрвљаник. Кад Шваба није било близу (стално су у некаквом кретању) оне ту стадоше, заклоне нас од погледа и ми изађосмо. „Идите и ви па понесите дрва“, рекоше нам. Тако учинисмо и дођемо у кућу. На столу је некакав радио, крај њега сједе два војника, официра, обојица имају слушалице на глави. Мало причају, мало слушају. Има их и у гањку. Објаснише се са мамом и сестром, која из гимназије зна нешто њемачки, да ће они ту ноћити, а да ми спавамо у спаваћој соби. Кажу да ће преко ноћи ложити и да ће платити дрва. Није било никакве дрскости или неугодности. Мама је ујутро скухала чај и њима и нама, а они су дали шећер, којег је и остало. Одједном почеше да одвезују онај канап са ораха, пакују сандуке, уносе опрему у аута и у “марицу” и одоше. Ето, најприје смо се уплашили, а онда смо закључили да је штета што одоше јер су бољи него усташе.

Те Швабе су били предмет разговора неколико сљедећих дана. Трегнерови причају да су њима рекли да иду на руски фронт. Од наших коментара сјећам се да су Јованка и Тина запазиле да је онај Шваба, који је највише разговарао на слушалицама, био најљепши међу осталима, да је имао лијепе бијеле зубе и велики прстен са “оком”. Оставили су неколико хиљада куна за дрва која су попалили. Већ је лијепо топло, дани су дужи, трава се лијепо зелени, али краве не смију на пашу јер би добиле прољев. Још ћемо сачекати.

Доласком прољећа дани су све више испуњени пољским радовима. Радне снаге ја мало, особито у српским породицама. Ми то некако обављамо са кумом Драганом која је увијек при руци и у првом плану. Вријеме је већ да се мисли и на љетне радове – кошење јечма, пшенице, па онда сијено. Тко год долази да нешто ради, мора бити послужен ракијом. Неки неће да иду радити у куће гдје нема ракије! Има и таквих који за накнаду траже неку мјеру ракије. Има нешто мало шљивовице, али то се чува за посебне пригоде. Ови разни мајстори пију све, важно да је ракија, не питају од чега је. Тако је пала одлука да и ми у качицу од три стотине литара сложимо смјесу за ракију. Рецепт смо добили од Трегнера. Спремају и они такву смјесу, јер и они су у прилици да траже радну снагу – Славко и Вилим су у гестаповцима, тко зна гдје, Франто је болежљив са својим чиревима и није никад ништа озбиљно радио, па ни свој обућарски занат. Лојзо, син Анке и Славка, је дечко петнаест-шеснаест година који се са њиховим великим грунтом не може носити. Морају, дакле, имати ракије. Смјеса за ракију је од крумпира и посија (мекиња) у одређеном омјеру

< Тито забранио краљу Петру II повратак                                Садржај                          Ракија, срчаница и гестаповци >