Bol za Bojanom i Božinom sve snažniji

Sudbina Marije Tošović (36), iz Merdara, koja je u bombardovanju ostala

bez supruga i 11-mesečne kćerkice, a ona u sedmom mesecu trudnoće
ranjena: Bombe su pale u noći uoči krvavog Uskrsa koji ćemo u Merdaru svi
pamtiti, priča Marija

NEMA dana da se ne setim moje male Bojane, koja je imala samo
jedanaest meseci, i supruga Božine (29), kao ni noći da zaspim a da se
ne prisetim onog zlokobnog Uskrsa u kojem su mi poginuli – ovim rečima
dočekuje nas Marija Tošović (36), iz Merdara, koja je u bombardovanju
1999. godine ostala bez supruga i kćerke, a ona sama u sedmom mesecu
trudnoće bila teško povređena.

Kaže da joj ni danas nije jasno zašto je njihovo malo
selo Merdare bilo zasuto kontejnerima kasetnih bombi i raketama. Kome su
smetali meštani i njihove seoske kućice? I dalje traga za odgovorima na
ta pitanja, a bol za najdražima ne jenjava. Pogotovu što zna da tragedija
nije morala da se desi.

– Šta smo mi imali sa
politikom? Kome smo mi bili krivi? Kome smo smetali? – ređaju se pitanja
dok posmatra slike najmilijih na zidu.

Kao da time želi da odloži priču o svojoj ličnoj tragediji.

–
Desilo se to u noći između 10. i 11. aprila. Noć uoči Uskrsa – s teškom
mukom počinje priču ova žena. – Te noći legli smo nešto ranije, oko
deset sati. Bili smo u krevetu kada su oko jedanaest sati prve bombe
pale ka Podujevu. Osetili smo potres i onako uplašeni krenuli ka
podrumu. Sa Bojanom u naručju sišli smo u podrum, gde je Božina uzeo
devojčicu jer je smatrao da je jači i da će je lakše držati. Uvili smo
je u ćebe, spremni da tako dočekamo jutro, ali je odmah u temelj kuće
udarila prva bomba koja nas je gotovo zatrpala. Meni su bili slobodni
glava i leva ruka, a Božina je gotovo ceo bio pod ruševinama. Ipak, čula
sam ga kao kroz san da me doziva i govori mi da se ne plašim.

Marija se osvestila kada su otac Savo, brat Mirko i majka Zagorka stigli da ih izbave.

–
Otac je prvo uzeo Bojanu, ali je odmah dodao mami. Nisu mi rekli da je
već bila mrtva, a potom su uspeli da očiste Božinino lice i sklone sa
njega delove maltera i drugog meterijala, kako se ne bi ugušio. Sećam se
da je još bio živ i da su golim rukama uz teški napor pomerili ogroman
kamen isprečen između nas, a potom izvukli Božinu, pa mene. Pošto su
bombe i dalje padale na sve strane, krenuli smo do jednog propusta ispod
asfalta. Pošto Božina nije mogao da hoda, njega su položili na vrata koja
su skinuli sa kuće i tako ga nosili. Sećam se da mi je rekao da mu je
hladno. Skinula sam prsluk i pokrila ga njime, iako sam i sama osećala
jezu a po čitavom telu bile su mi modrice.

Tek pred zoru, kada su prestale bombe da pršte, Marija je po majčinim suzama shvatila da su joj suprug i devojčica mrtvi.

–
Tada nisam mogla da plačem. Nisam imala suza. Primetila sam samo Bojanu
zgrčenu pokraj Božininih nogu, koga sam dotakla i shvatila da je hladan
kao led. Iako sam jedva gledala od muke i bola, jedva sam prepoznala i
okolni reljef. Svuda okolo gore kuće, širi se dim, asfalt ka Kuršumliji
bio je zatrpan. Ništa nije bilo kao juče – priča Marija, čiji život od
toga dana nije isti.

Ekipa prvog kanala Ruske
televizije snimila je pre dva dana reportažu o Mariji, koju će emitovati
u nedelju uveče u udarnom terminu nacionalne televizije.

PRVI POKLONI ZA ANĐELKU

IAKO teško povređena u bombardovanju uoči Uskrsa, Marija je uspela da na svet donese zdravu i lepu devojčicu.

–
Sećam se da je bombardovanje naše zemlje okončano 12, a ja sam Anđelku
rodila 15. juna. Sećam se samo da smo prve poklone u bolnici, kolica,
pampers pelene i mnogo toga dobile upravo od „Novosti“, koje su prve
pisale o nama i prve nas posetile – priča Marija, koja radi kao matičar u
mesnoj zajednici Rudare u kuršumlijskoj opštini.

Izvor: Večernje Novosti