Бојанић: Зaшто се сами себе у толиком броју одричемо и покушавамо да постанемо оно што не можемо бити?

Увек ћу се питати шта се то десило са српским родом кроз дуг историјски период када су се Срби одрицали српства и корена и били веће зло своме роду од свих нападача и окупатора.

Реално гледано, ми смо сами себи начинили велико зло својом неслогом, лаковерношћу, одрицањем од свога и прихватањем свега туђег мислећи да је и боље. Ми и данас покушавамо да будемо оно што не можемо бити.

У прилог овој чињеници навешћу само неке примере. Срби католичке вероисповести у Хрватској су се одрекли својих српских корена а некада је Дубровник био српски град. Исто је са Србима из Македоније и Румуније (Темишвар је некада био српски град). Срби у Босни су прихватали ислам и нису се вратили својим коренима по ослобођењу од Турака. Данас на Косову има око 30% Срба који су пошиптарени. Данас је северни део Албаније препун албанизованих Срба. Срби у Црној Гори одричу се свог језика, историје и цркве. Сви се одрекоше матице и српства а нико да се врати својим коренима.

Жалосно је то што се људи и данас због вере (муслимани-Бошњаци и један део Срба православаца из Далмације и Славоније) и користи (милогорци-дудукљани) одричу своје богате историје и прошлости, али и језика. О овом проблему сви ћуте, а морамо то питање да покренемо.

Кривца можемо тражити на више страна и све ово сагледати из више углова. Морам рећи да је трагично оно што се десило 1918. и 1945. када смо из ратова изашли као победници, па пригрлили џелата који нас је клао и убијао. И временом као да смо променили улоге и улогу победника препустили другоме, који је сада у тој ЕУ, а нас гледају као да смо ми имали Јасеновац и као да смо ми Европу запрашили уранијумом. Где је кривац, бар је то сада на видику…

Али како поново да се окупимо и умножимо? Али не онако као кад заборависмо да смо Срби и постадосмо југословени, тај пелцер се примио само код Срба, па се и ми сами почесмо називати југословенима и своју државу Југославија, док су ту Југославију други искористили… а ми и данас патимо за том творевином.

Бар грешке да нам се не понављају више.

Чуди ме и то да нико не покрене питање уједињења са Републиком Српском. Дели нас граница а тамо и овамо су Срби. Ми границу имамо и са Црном Гором где су сви Срби… Зар то није трагично и чудно? У чему је ту проблем? Можда не знамо добро историју?

Да се вратимо мало у прошлост. Можда ту нађемо грешку?

Ми смо се историјски буквално одрекли Скадра, а био је престоница Србије, одрекли смо се и Скендербега, као и Србије пре Немањића. Пре Стефана Немање Србијом су владале три династије: Свевладовићи (од 490. до 641. године), Светимировићи (од 641. до 794. године) Оштривојевићи (од 724. до 1171. године). У том периоду имали смо око 40 краљева. Стефан Немањић Првовенчани је само први крунисани владар у династији Немањића, а никако први крунисани српски краљ Средњег века.

Зашто историјске корене започињемо од Немањића? Зашто слепо спроводимо дело Порфирогенита које нам је наметнуто, а постоји безброј супротних чињерница и дела античких писаца и хроничара? Кога ми штитимо тим приступпом или неко тако чува докторске титуле? Зашто се изоставља рад Олге Луковић Пјановић, која је истраживала античку историју Срба? У запећку је и дело Милоша С.Милојевића, Панте Срећковића, Симе Лукин Лазића, Јована Рајића, Жупанчића, Брановића? Где су радови др Милана Будимира, др Радивоја Пешића, др Радивоја Новаковића? Ко то и зашто оспорава њихов рад и дело?

Ослободимо се наметнутих стега! Једино ми сами себе можемо да ослободимо и вратимо чињенице. Ако ова питања не решимо што пре, неће бити добро по нас.

Све ово морамо знати из једног јединог разлога да нам се исто не понови по ко зна који пут. Ми смо трагичан народ због своје неслоге.У последњих сто година делили смо се на партизане, четнике, недићевце, љотићевце, звездаше, партизановце, комунисте, социјалисте, атеисте, монархисте, светосавце, православце, исламисте, католике… И тако заборављамо да смо сви ми само Срби и ништа друго.Спас можемо наћи само у уједињењу, братству и новом Начертнију, националном програму. Без тога нам нема спаса, без тога смо врло лак плен.

Гледајмо и чувајмо себе и своју државу. Љубимо српство и будимо Срби! Једино тако ћемо бити најјачи у окружењу у било ком погледу.

Аутор: ЂОРЂЕ БОЈАНИЋ

Извор: СРПСКА ИСТОРИЈА