Битка за Бинач – остају упркос свему

Иако признају да су сиромаси и да има дана када ни „голо парче хлеба немају“, ови горштаци тврде да припадају „најбогатијим српским породицама“

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

У селу Бинач на крајњем истоку Косова, у општини Косовска Витина, педесетак Срба, међу којима и њих двадесетак млађих од 18 година, чува српство пред криминалцима и лоповима.

Бинач је село којим су, како предање каже, водили путеви који западни дио Балкана, посебно онај ослоњен на трговачке путеве, спаја преко Македоније са Бугарском и Tурском.

У селу, чији су преци били чувари српско-турске границе пред најездом придошлица Албанаца из Македоније и Прешевске котлине, од повлачења српске Војске и полиције са Космета 1999. године траје терор.

Од пет стотина Срба остало је свега њих педесетак, и то оних који су и у бившем и у садашњем времену припадали најсиромашнијим слојевима друштва.

Иако признају да су сиромаси и да има дана када ни „голо парче хлеба немају“, ови горштаци тврде да припадају „најбогатијим српским породицама“.

Своје богатство мјере бројем деце због чега ће, како каже Срни Југослав Савић, остати упамћени као село са највећим прираштајем, у коме више нема продаје имања, иако криминалци односе и разносе.

„Живот у изолацији, у ишчекивању лопова и криминалаца и наоружаних разбојника, наше је проклетство, нешто са чиме су живеле генерације наших предака“, каже Савић.

Он подсјећа да је надомак села 1999. године, сутрадан, послије повлачења војске, порушен Манастир Светога Арханђела Михаила из 14. вијека, познат и као Манастир Бинач.

Ова српска светиња је, како је записано у црквеним књигама, у доба Tурака, 1867. године, опљачкана и опустошена.

Шиптари су заклали духовника Манастира, а у јуну 1999. године пред њима су једва живе главе спасиле монахиње.

Од тада до данас ова српска светиња чека на обнову, а преостали чувари границе за сваки свети дан обилазе зидине увјерени да ће из пепела васкрснути светиња, као што васкрсава живот у Бинчи.

У оживљавању села предњачи дванаесточлана породица Данке и Милосава Ђурића, чији најстарији син Слободан има 27 година, а најмлађи Дејан три године.

Живе скромно, надајући се да ће се држава Србија сјетити да им прослиједи бар мотокултиватор, да обраде врт и баште, како би имали кромпир, лук и паприку.

Милосав и Слободан планирају да, како кажу, „макар просили, направе фарму коза“.

„Без помоћи државе и људи добре воље, посебно без мотике и парчета сира, нема опстанка ни нама ни нашој држави на Космету“, причају Ђурићи.

Они су увјерени да ће, како вријеме одмиче, Албанци схватити да силом не могу протјерати оне који су трпљењем и одрицањем опстајали и опстају чувајући границу.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Исповест избеглице из Хрватске: После бекства са огњишта, као да не постојим!

У Девет Југовића остало девет Срба

Пећ, град закатанчен за једанаест Срба