Биљана Живковић: „Јадовно“

Јадовно, српско стратиште у НДХ, први логор за жене и децу у Европи у Другом светском рату

Велика хумка српског рода!

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 16. априла 2016. године.

Болна тескоба притиска човека, као да се туга мученика Јадовна увукла у напуштене стазе, у сваки камен, траву личку. Језива тама смрти и потмулост усташког злочина осећа се на сваком кораку у подножjу Велебита

Срби су народ коjи скупо плаћа заборав. Истребљењем!! Комплекс логора Jадовно jе прво српско стратиште у усташкоj држави, настало одмах после 10. априла 1941, након проглашења НДХ. Ту jе први концентрациони логор за жене и децу у Другом светском рату у покореноj Европи. У земљи смрти Независноj држави Хрватскоj са таквом бестиjалношћу и злочинима над коjима су се, како пише у историjским списима, немачким архивама, ужасавали сами италиjански окупатори па чак и Хитлерова солдатеска! Чинили су то некажњено суседи Хрвати из Госпића и многих других села и места НДХ. Бацали су Србе у jаме!

Концентрациони логори, сабирни логори смрти за српску децу и жене у Независноj Држави Хрватскоj jесу наjмонструозниjа места за уништавање младости и будућности jедног народа. Они ни по чему не заостаjу по ужасима коjе jе jевреjски народ претрпео у фашистичкоj Немачкоj широм Европе у току Другог светског рата. Холокауст jе страшна реч од коjег човека прође jеза!

Јадовно претеча Јасеновца

За врло кратко време осниваjну се први сабирни центри, и концентрациони логори, и то невероватном брзином, након проглашења НДХ, 10. априла 1941. Одредбу о подизању логора потписао jе тадашњи министар унутрашњих послова Андриjа Артуковић, касниjе назван „балканским Химлером”. На подручjу Независне државе Хрватске основана су 22 концентрациона и сабирна логора: „Даница” краj Копривнице, Јадовно (први сабирни логор на Велебиту, Слана, Метаjна на Пагу (логор за децу и жене), затим Керестинац краj Самобора, Госпић, Вировитица, Винковци, Ђаково, Горња Риjека, Костаjница, Тење краj Осиjека, Јасеновац, Карловац, Хрватска Дубица, Доњи Михољац, Јастребарско, Крушчица у близини Витеза, Лепоглава, Логор-град, Земун, Стара Градишка, Славонска Пожега, Сисак (циглана).

 Након проглашења НДХ кренуло jе хапшење Срба из шире околине Госпића, па jе, по злу позната, казниона Окружног госпићког суда постала претесна, иако jе у њоj муњевито смештено три хиљаде људи. Током маjа и jуна са целог подручjа НДХ довозе на десетине хиљаде мушкараца, жена, деце, стараца, а казниона крцата Србима. Зато jе усташко Министарство унутрашњих послова на челу са Артуковићем, у велебитскоj забити и на острву Пагу, основало Комплекс логора „Јадовно”. Сам логор Јадовно и помоћни логори налазили су се у велебитском шумама, коjе су пуне крашких дубоких jама. До сада jе на основу архивске грађе, документациjе и сведочења преживелих регистровано постоjање укупно 32  jаме „бездануше”, стратишта наших сународника, и Јевреjа. Предњачи „Шаранова” jама, Јарчjа jама, Бадањ, Близница, Киjевац, Вранзина jама, jама Јамина, Мацолина jама… Спелеолошки су истражене само Шаранова jама, jама Јамина изнад села Трибањ Крушчица и jама и Света Ана код Косиња.  

Јаме усташке су прогутале у ширем подручjу Велебита преко 72.000 људи. Ужасаваjућа jама „Шаранова”, иначе, наше одредиште, (са оближњим jамама), прогутала jе преко 35.000 мучениказа 132 дана колико jе логор смрти на Велебиту постоjао. То тврди Љубо Бобан, цитираjући званичне податке из Воjне енцикопедиjе Југославиjе.

Путуjићи према Јадовну

Полициjа Републике Хрватске улази у Трновцу краj Госпића у наше аутобусе коjи  су се запутили на Велебит! Легитимишу све нас! Више нас ништа не може изненадити, jер jе те ноћи на самом граничном прелазу из Србиjе у Хрватску, специjална екипа од 10 граничних полицаjаца и jедне полицаjке, „спремно”  чекала нас походнике из Србиjе. У три сата после поноћи, чило су нас претресали. Сви путници су морали да изађу из аутобуса. Тражили су хрватски полицаjци нешто по нама, у нама Србима, а онда, и у нашим стварима. И сви смо били детаљно претресени, проверавани као да смо зликовци. Те ноћи могло jе да дође до инцидента. Хрватским граничарима су сметале ћириличне српске маjице. Двоjица Срба били су избачени из аутобуса, под забраном да уђу у хрватску државу. Били су „окривљени” студенти Иван Раковић и његова маjица са грбом српске краљевине, и Ђорђе Ранковић, коjи jе на грудима носио  маjицу „Косово jе срце Србиjе”. На интервенциjу председника одбора Удружења „Јадовно 1941.” за Србиjу Милорада Милошевића, коjи jе предочио да аутобуси неће кренути без ове двоjице Срба и да гранична неприjатност може да постане инцидент, не српском кривицом, службеницима Хрватске државе ваљда jе прорадио осjећаj поштивања норми демокрациjе ЕУ. Настависмо нашим путем, у походе Јадовну, наjтужниjем и наjусамљениjем српском стратишту на свету.

Змиjе, jедини суседи у  садашњоj Лици!

Излазимо из, данас, етнички чистог Госпића, а потом и хрватског села Јадовно. На путу се испружио поскок. Дивљина! И обичан земљани пут, без асфалта. Шта ће мртвим Србима асфалт!! А, ако нема доброг пута, можда живи Срби неће ни долазити у Јадовно!! Гутамо прашину у беспућу. Овде, осим, српских костиjу у дну вртача, нема живих православаца, побила их jе воjска НДХ. Српска села су уништена! Оно што ниjе стигао усташки вођа Анте Павелић, довршио jе у недавном несрећном рату Фрањо Туђман. Пуста места. Пуста поља. Пусте шуме. Нигде човека.Али зато има змиjа!! Уместо православне личке песме и летњих радова живих Срба, отровнице немушто гамижу Велебитом и Ликом. Змиjе су сада  jедини – сусjеди!!! У Госпићу jе до недавног рата било око 50 одсто Срба, сада их има „превише”, чак петоро стараца. И нигде више у широj околини!

Језа човеку прође кроз тело оног момента када крочи на тле велебитско и jадовничко! Умирали су у Јадовну Срби и дечица њихова, поломљени, масакрирани, преклани, маљем ударани, или живи бацани у дубине од преко 40 метара. Јека, лелек, вапаj на српском и хебреjском долазио jе из утробе земље, све док мученици нису издахнули у наjвећим мукама. Потом су усташе камењем затрпавале крваво почивалиште, а онда, наjважниjи НДХ-овски посао, настављали. Неке велебитске jаме имаjу по пет слоjева, мртвих Срба и камења.

Нико се ниjе сетио jадовничких мученика, више од шест и по децениjа, сем др Душана Басташића. Др Басташић jе оснивач и председник Удружења „Јадовно”. Он од 2010. године покушава да исправи неопростиви немар према нашим мученицима коjи децениjама као народ носимо.

Паклена  jе jама „Шаранова”

Што се више приближавамо „Шарановоj” jами „бездануши”, где jе бачено преко тринаест хиљада Срба, све jе непроходниjе. Са нама jе наjвише младих Срба, средњошколаца, студената и младих стручњака. Неки су пореклом из Лике, Далмациjе, баш… из Хрватске. Срце их вуче завичаjу. Неко jе из централне Србиjе, неко из Воjводине. Пробиjамо се пешке кроз густу шуму. Високе смрче, jеле, брестови, жбунови. Кроз дебели слоj опалог лишћа ноге пропадаjу. Болна тескоба притиска човека. Као да се туга увукла у напуштене стазе, у сваки камен, траву личку.  Језива тама смрти и потмулост  усташког злочина осећа се на сваком кораку у подножjу Велебита.

Преживели Срби од 1941. нису више пили воду са велебитских извора и врела. Причали су да jе из вртача, jама отицала месецима крв мученика, тако да су зденци, и сама река Лика, у подножjу Велебита, од крви били црвени.

Пристиже 15 аутобуса са нашим сународницима из Пуле, Загреба, Риjеке, Горског Котара, Бањалуке…

Испред наше колоне jе младић из Вуковара, Милан Тадић. Милан носи Часни крст са коjим jе за Васкрс у Јерусалиму прошао Христов страдалачки пут. И сада Милан пролази страдалачки пут своjих сународника, корача страшним стазама Срба мученика Јадовна и оне малене престрашене Ане, коjа jе кољача усташког питала:„ Има ли, чико, живота, после смрти!?” Иду свештеници СПЦ, протоjереj Влатко Голић из Петровца на Млави, jереj Горан Мишановић, парох цркве у Реснику, отац Радивоj Панић, старешина Светосавке цркве на Врачару у Београду. Десетак jе свештеника из свих српских земаља. Парастос мученицима поред ограђене jаме служи великодостоjник СПЦ, владика Герасим горњокарловачки. Богу се сви моле. У шуми одjекуjу гласови православних молитвеника. У рукама свеће горе. И на камену jе пуно упаљених. Погледи упрти у jаму и у обновљену спомен-плочу са именима побиjених свештеника. Тежак тренутак! Лућано Прелевић, главни рабин у републици Хрватскоj, помолио се са своj пострадали jевреjски народ у Јадовну.

У званичном делу обележавања великог страдања личких Срба, испод прашњавог друма, и обновљеног споменика пострадалим жртвама Јадовна, смењивали су се политички говори. Милорад Пуповац, из Српског националног Виjећа, осврнуо се на ужас и мучеништво српског народа. Али, нико не помену реч злочин, а камо ли геноцид, нити ико изусти реч усташа. Ансамбл Хрватског казалишта отпева нам песму „Крв jе моjа и свjетлост и тама”!? Представници jевреjског народа др Огњен Краус, председник координациjе жидовских општина Хрватске и публициста Славко Голдштаjн на достоjан начин говорили су о jевреjским жртвама у усташкоj НДХ. Посматрамо црну „Шаранову” jаму са ужасом. Зjапи! Колико jе лудила и мржње било у главама звери коjе су невине људе бацали у jаме.

Срби нису смели да памте!

–Нисам у почетку знао ни делић истине о логорима Јадовно, као уосталом, броjне српске породице. Касниjе, 2006. када сам упознао проф. математике др Дениjа Новака, Американца jевреjског порекла, сазнао сам много тога. Др Новаку су на острву Пагу  усташе убиле баку, тетку… Са њим сам први пут посетио „Шаранову” jаму, а касниjе сам имао прилике са Новаком да идем и на острво Паг. Био jе то моj први сусрет са истином о jадовничком комплексу. Од тада не престаjем да се борим за њу. Већина људи мисли да jе Јадовно само jедна jама у коjоj су масовно страдали, пре свега, Срби. Сада се поуздано зна да jе у питању цео комплекс. Касниjе сам упознао др Ђуру Затезала, коjи jе 2007. завршавао своjу двотомну студиjу о Јадовну. Сазнао сам од њега много више информациjа о усташким логорима на подручjу Лике, на Пагу… Тако сам почео да прикупљам податке по архивама. Запрепастило ме jе да прородице пострадалих у комплексу логора Јадовно, укључуjући и моjу породицу, нису знале шта се догађало на овом страшном месту. Био сам шокиран када сам видео у каквом запуштеном стању су места на коjима су страдали наши сународници. Удружење jе регистровано jануара 2010. Иницирали смо да се одреди Дан сећања на Јадовно, 24. jуни.

Зашто 24. jуни?

Тог дана  1941.  логори Слана и Метаjна на острву Паг, добили су своjе прве заточенике.  Логор у Метаjни, био jе први логор за жене и децу у Другом светском рату. Тог дана, такође, логор на Велебиту достигао jе своjе коначне „границе”. Покренули смо у Удружењу инициjативу да се обнови порушена спомен плоча за 486 побиjених грубишнопољских Срба код „Шаранове” jаме, што jе и урађено. Обновили и смо и уништену спомен плочу за 8.020 мученика побиjених на Пагу али jе она поново уништена после само два дана. Уследило jе и обнављање мемориjалног споменика, уништеног у протеклом рату. Ваjар из Задра Ратко Петрић, коjи jе чуо зашто га контактирам, расплакао се и рекао да му jе то наjдражи споменик и да му ниjе jасно зашто jе срушен када на њему нема идеолошких обележjа. Направио jе макету, без икакве надокнаде, и касниjе jе урађена реплика споменика – говори нам оснивач  Удружења „Јадовно 1941.”.

Др Басташић упозорава да заборав наноси ненадокнадиву штету генерациjама коjе долазе и чини велику неправду према страдалницима.

–Сабирни логор Јадовно jе, након проширења, простора 200 x 100 метара ограђен двоструком бодљикавом жицом у висини од четири метра, без милости jе млео људске животе. Тог 24. jуна сабирни логор Јадовно на обронцима Велебита дефинитовно jе проширен. Тако формиран немилосрдно jе уништавао Србе. Ни у наjцрњим слутњама нисмо у стању да замислимо кроз какав су пакао, муке и ужас пролазили наши сународници, овде у Лици, на њиховоj родноj груди, и то од њихових суседа Хрвата. Монструозни, наоружани у то време наjсавремениjим наоружањем прогањали су усташки воjници, немилосрдно убиjали голоруке Србе, децу, жене. Комплекс логора Јадовно jе затворен 20. августа 1941. захваљуjући италиjанским окупаторима коjи су страховали од устанка Срба. Италиjанска воjска jе оставила богату документациjу и броjне историjски, документаристичке, драгоцене фотографиjе, jезивих призора мртвих жена, деце, мушкараца. То наше Удружење врло ревносно, одговорно сакупља, систематизуjе, чува! И обjављуjе! Јер истина о страдању нашег народа на подручjу Велебита мора да буде позната у свету. Има ли игде на Васељени оваквих ужасних jама, а на стотине их jе у Хрватскоj и БиХ?! Оне су препуне српских костиjу! Костиjу мученика коjи вапе за истином! И молитвом. Учинићемо у нашем Удружењу све да истина о Јадовну оде у свет- поручуjе др Басташић.

Напомиње да су jаме Јадовна отеле обоjицу његових дедова, стрица и jош десетак блиских рођака из Грубишног Поља.

На стратиштима Јадовна побиjено jе и 73 православних свештеника. На ширем подручjу Велебита погубљен jе сваки трећи свештеник СПЦ у НДХ. У jамама почиваjу кости епископа горњокарловачког Саве Трлаjића и митрополита сараjевског Петра Зимоњића, кога су усташе зверски мучиле. Ексхумациjа никада ниjе обављена, нити су жртве сахрањене.

Обиман рад о Јадовну  написао jе оснивач Историjског архива у Карловцу, др Ђуро Затезало. У студиjи „Јадовно-комплекс усташких логора 1941.” обjавио jе броjна документа, сведочења преживелих логораша, изjаве починилаца, акта НДХ институциjа управе полициjе у Госпићу. Упоређивањем документациjе дошао jе до закључка да jе  у комплакс  логора Јадовно од 11. априла до 21. августа 1941. доведено 42.246 мушкараца, жена, деце, понаjвише наших сународника. У прва 74 дана постоjања логора убиjено jе 13.346 људи, просечно по 180 дневно. У наредних 58 дана усмрћено jе  и завршило у jамама, казаматима преко 28.900 заточника, или просечно jе убиjано 498 несрећника на дан. Од укупног броjа похапшених и допремљених Срба, др Затезало jе израчунао да 2.123 логораша усташе нису успели да убиjу до доласка италиjанске воjске, али зато су били отпремљени пут других логора НДХ! Др Затезало тврди да jе убиjено 40.123 несрећника. Од тога на Велебиту 32.103 а на Пагу 8.020 Срба. Иначе, оваj историчар jе прикупио и именичне податке за 10.502 особе до краjа 1990. Распад СФРЈ онемогућио jе даљи истраживачки рад.

Крст на Велебиту!

Уследио jе значаjан догађаj. Преко 300 Срба кренуло jе на место где jе 1941. био логор и сабирни центар за Србе на висовима велебитским. Место ужаса и смрти, сабирни логор Јадовно налази се 8 километара од споменичког простора и „Шаранове” jаме на надмосркоj виснини од 1.200 метара. Ишло се стазама страдалника. Крчили су походници пут. Напред два велика крста, Часни крст из Јерусалима и други, огроман и тежак, коjи jедва носе четворица младића. За њима свештеници, жене, девоjке, па и деца. Потресан призор. Тренутак за памћење. И понос. Пристижу неке нове генерациjе коjима jе свака наша жртва света. Они то достоjанствено показуjу. После скоро два часа пешачења по наjвећоj врућини стигли су на место ужаса. Све jе закоровљено! Нигде знака да су овде недужни Срби и Јевреjи, масовно у смрт одлазили усташком камом. Шипражjе, високо дрвеће, жбунови буjне траве, коров и змиjе. Сунце пржи а у срцу туга и ледена зебња. Нису овог 24. jунског спарног дана осећали умор Срби походници, Јадовничке крстоноше. Латили су се посла и поболи велики дрвени крст на узвишењу. Служено jе, после  више од пола века, опело пострадалим сународницима на страшном месту. Последњи пут, 1951. године ово место страдања, сабирни центар на врху Велебита, претечи Јасеновца, посетио jе прота Душан Арабмашић., тада jедини свештеник СПЦ у доњоj Лици. На инициjативу породице ту убиjеног др Јована Поповића из Сремских Карловаца, служио jе парастос и освештао Часни крст. Заклали су усташе у Јадовну проти Душану лета 1941. три ћерке,

– Ниjе било лако ићи стазама страдалачким. Ужасно jе топло, а терен стрм. Шума дивља, пуна змиjа. Али, снагу нам jе дала помисао да су наши мученици све то прошли са усташким баjонетима иза леђа, жедни, уплашени, неки и рањени. Ова стаза jе била у сећање и помен нашим мученицима. Макар на оваj начин поклонили смо се сенима жртава и ми млади. Моjа сестра Мариjа и jа смо пореклом из Лике. Наш живот и наших ближњих, jе био деведесетих година паћенички. У „Шарановоj” jами страдао jе те 1941. наш деда. Сада, после свих ужаса живимо у Београду, далеко од завичаjа, од наше Лике – каже преводилац Љиљана Зораjа.

Никада се неће сазнати прави броj страдалника у jамама велебитским. То нам казуjе Милорад Милошевић. И Милорадова фамилиjа по маjци носи ожиљке смрти и страдања у Јадовну.

– Све jе почело пре три године, када сам упознао др Басташића у Београду, тада сам чуо за Удружење Јадовно 1941 и одмах сам се прикључио. Године 2010. Удружење jе организовало први парастос jадовничким мученицима. Тада на  српском стратишу ниjе било српске заставе.  Била jе само хрватска. Ми смо онда кренули jедним аутобусом из Србиjе. Данас после три године, долазимо са три аутобуса из наше матице. Радимо теренски, ангажовани смо озбиљно на прикупљању документациjе. Неуморно прикупљамо податке и материjал коjи jе историjски драгоцен. Максимално се трудим на Новом Београду, где jе седиште нашег одбора, да се укључи што више младих људи у нашу борбу за ширење истине о страдању Срба у Јадовну, Госпићу, Пагу. Наша жеља jе да се обелодане сви подаци, и да се отворе архиве у Хрватскоj, да бисмо направили што верниjи попис пострадалих, да се обележе сва стратишта и бездане jаме. Желимо, такође да укључимо у наш рад и што више међународних организациjа – казуjе Милошевић, рођен у Госпићу, сада председник одбора Удружења „Јадовно 1941.” у Београду.

Подаци о правом броjу пострадалих су различити, и тешко да се може прецизно утврити броj српских жртава. Више jе извора коjи говоре о броjу мученика, и сваки jе стравичан. Фрањо Здунић из Госпића, у књизи „Котар Госпић и котар Перушић у НОБ-у” на основу сопствене процене и сазнања пише да jе побиjено више од 37 хиљада недужних људи, Фикрета Јелић Бутић у делу„Усташе и НДХ” тврди да jе Јадовно прогутало преко 48. хиљада живота… Славко Голдштаjн, син убиjеног Иве, процењуjе да jе побиjено више од 24. хиљаде

Подсећамо, Логор смрти „Јадовно” на Велебиту jе 22 километра северозападно од Госпића, на пропланку Чачић долац. Изграђен jе дубоко у шуми. Неколико пута jе прошириван!

Свештеници делили судбину народа

Отац Радивоj Панић, старешина светосавске цркве у Београду на Јадовну jе био први пут пре 30 година.

–У оволиком броjу, први пут Срби долазе на Јадовно. Постављен jе крст на месту сабирног логора. Сви ти наши паћеници су заjедно са jасеновачким, проглашени светима одлуком СПЦ. И ми свештеници желимо да дамо своj допринос обележавању тих страшних дана 1941.  Данас обновљена и освештана спомен плоча коjа jе постављена поред „Шаранове” jаме, говори да су свештеници СПЦ увек делили судбину са своjим народом. У сабирном логору на Велебиту постоjале су високо у брдима посебне настрешнице (соjенице) за Србе, и за Јевреjе. Далеко од очиjу мучили су људе. За мене jе велики шок колико jе много вртача, jама са српским костима. Шта човек да каже, просто занеми при помисли да jе 1941. за два и по месеца са ових терена  скоро истребљен, сатрт српски народ. Чини ми се да jе Велебит велика хумка српског народа. Видео сам на врху jедну хумку, где су кости преко 1.300 српских паћеника! Покушали смо данас достоjно да се одужимо нашим страдалницима-праведницима. Овакав  стравичан геноцид извршен jе само jош над Јевреjима у Другом светском рату. Од 1951. нико овде ниjе служио. Зар то нешто не говори о нама Србима!? Заборав jе грех коjи има високу цену! А ми Срби, немамо право на заборав – опомиње свештеник Панић.

Логор Слана на Пагу, према сведочењу веома мало преживелих, био jе на голом камену, у острвском делу без капи воде или влати траве. Био jе подељен на jевреjски и српски. У jевреjским делу су биле три бараке где jе могло да буде смештено до 1.000 људи. У српском делу било jе десетак дрвених барака, и ту jе било свакодневно мучено и убиjано да стотине људи. У српским баракама могло jе да стане преко пет хиљада мученика. Недалеко одатле, у логору Метаjна, усташе су бездушно убиjале и Српчад и њихове маjке, и jевреjску децу и Јевреjке. У Фурнажи, jугоисточно, масовно су масакрирани логораши. Свакодневно jе убиjано, али и довођено на острво Паг.  У селу Метаjна на око три километра од логора Слано, налазио се jош  jедан логор за Српкиње и Јевреjке.

Комплекс логора Јадовно био jе затворен између15. и 20. августа 1941. Последње заточенике комплекса логора Јадовно – Госпић – Паг, усташе нису успели да ликвидираjу, jер им то ниjе дозволила италиjанска воjска. Несрећници српског имена били су, потом, транспортовани у логоре у Јастребарско краj Загреба, Крушчицу код Витеза, у  злогласни Јасеновац…                                         

Биљана Живковић