Бездушна фешта на месту покоља

Негде у време кад су у Београду, у галериjи Историjског музеjа Србиjе, постављали изложбу „Спомен-обележjе у Глини – незавршен проjекат“ посвећену 70. годишњици усташког покоља Срба са Кордуна и Баниjе у цркви Рођења пресвете Богородице, у Глини jе, на истом месту где jе то клање обављено, актуелни председник Хрватске Иво Јосиповић присуствовао концерту уприличеном поводом уручивања клавира локалноj школи.

На истом оном простору на коме су краjем jула и почетком августа 1941. године под црквеним сводом неколико дана заредом Павелићеви кољачи с благословом Католичке цркве тзв. србосеком одсецали главе Србима, у септембру ове године изведена jе песма „У боj, у боj“, ариjа из опере „Никола Шубић Зрински“ Ивана Заjца:

„Сад, браћо/ Пун’мо пушке, самокресе /Наше громе, наше триjесе/ Нека оре, руше море/ Брус’мо љуте наше маче/ Нека сиjеку jаче, jаче/… Хаjд’ у боj, у боj/ За дом, за дом, сад у боj/ Ма паклена мнош/ На њ диже своj нож/ Хаjд’ у боj! у боj!

Покрштавање ножем

Покољу Срба са Кордуна и Баниjе у глинскоj православноj цркви, коjи су доведени на покрст с обећањем да ће их НДХ оставити на животу ако пређу из православне у католичку вероисповест, претходило jе убиство неколико стотина грађана Глине српске националности коjе jе обављено у ноћи између 12. и 13. маjа 1941. године у селу Прекопа.
Недуго након злочина православна црква jе порушена, а на том месту 27. jуна 1951. jе подигнута спомен- костурница свим жртвама тог краjа, а 4. jула 1969. отворен jе Спомен-дом испред кога jе постављена скулптура Антуна Аугустинчића „Маjка с дететом“. Почетком 80-их година прошлог века започети су радови на уређењу спомен-обележjа коjе jе требало да буде готово 1991.

Међутим, до краjа jула 1995, када jе уочи „Олуjе“ у Глини задушну литургиjу служио тадашњи патриjарх српски Павле, завршен jе само спољашњи део са спомен-плочом на коjоj су била уклесана имена 1.564 српских великомученика. Плоча jе, као што jе познато, склоњена 1995. године у акциjи „Олуjа“ кад су хрватски „ослободиоци“ стигли у Глину.

Нови крсташки рат

За ову причу мање jе важно, нити има много оних коjи знаjу да jе песму „У боj, у боj“ написао jош 1866. године Фрањо Марковић а да jу jе у своjу оперу Иван Заjц уврстио тек децениjу касниjе, тек она jе jош од свог првог извођења у Загребу пре 135 година постала химна хрватских домољуба разних врста.

Пре две децениjе њоме jе тадашњи диригент Загребачке филхармониjе, повратник из емиграциjе Иван Церовац (иначе добровољац у Туђмановоj воjсци коjи jе 1991. био ратни господар Топуског) на концертима од Пакраца до Глине позивао Хрвате у боj против Срба.

Баш као што jе коjу годину раниjе, уочи почетка распада Југославиjе, исти Церовац са истом опером и истом ариjом скупљао паре и дизао домољубље хрватским исељеницима на турнеjама по Америци, Канади и Аустралиjи.

У Хрватском народном казалишту 1994. године, кад су биле замрле наде да ће Загреб моћи воjно да сломи Книн и краjишке Србе, публика jе, дуго након завршетка опере „Никола Шубић Зрински“ у трансу скандирала „У боj, у боj“.

– Камо среће да се више никада ова представа не игра како би се дизао морал воjницима. Не бих волео да поклич „У боj, у боj“ буде ишта више него боj за очување наше културе и традициjе – признаће много година касниjе редитељ Крешимир Доленчић.

Да ли jе Јосиповићу порасло домољубље док jе пре месец дана у Глини, на месту покоља коjи, како jе то приметио Јован Мирковић, виши кустос Музеjа жртава геноцида у Београду, „починише кршћани над хришћанима, невиђеном од крсташких ратова“, слушао „У боj, у боj“, не знамо.

Знамо само да су медиjи пренели његове речи: „Оваj град jе кроз повиjест, а посебно у посљедњем рату задужио све нас и Хрватска му дугуjе више од пиjанина“.

Европски морал

У таj дуг Глини и Глињанима хрватски председник ниjе уврстио и промену назива зграде где jе концерт одржан – акциjу коjу већ месецима води загребачка НВО Документа тражећи да се том здању, коjе се зове Хрватски дом, врати његово старо име – Спомен-дом.

Напротив, ниjе ни трепнуо на поруку изасланика Милана Бандића, загребачког градоначелника, коjи jе загрмео с говорнице како они коjи су тако нешто наумили, никада у томе неће успети.

Јосиповић ниjе потписао инициjативу за промену назива зграде коjа jе подигнута на месту православне цркве изграђене далеке 1846. године, коjу су недуго после покоља Кордунаша и Баниjаца 1941, злодела коjем, како jе то оценио владика Атанасиjе Јевтић, ниjе равно ни Диоклециjаново убиjање хришћана, усташе потпуно срушиле.

Инициjативу за промену назива зграде ниjе потписала ни премиjерка Јадранка Косор, упркос или можда баш због тога што jоj jе познати хрватски публициста Славко Голдштаjн у писму обjаснио о чему се ради:

„Много jе масовних погубљења почињено у овоj нашоj земљици и у њеном суседству, безброj их jе било по Европи и по целоме свету, али не веруjем да игде постоjи поприште масовног злочина, коjе би било тако бездушно обележено двоструким цинизмом, какав jе онаj у Глини“.

Голдштаjн jе замолио Косорову да поводом 70. годишњице трагичних догађаjа дође у Глину и на простору некадашње православне цркве потпише одлуку да се данашњи Хрватски дом враћа своjоj првобитноj намени.

– Уверен сам да би такав ваш наступ у Глини за морално здравље хрватског друштва по свом далекосежном учинку био раван вашем потпису на документ о приступању Хрватске Европскоj униjи – написао jе Голдштаjн веруjући да ће његов апел имати одjека.

Али ниjе имао. Како ствари тренутно стоjе, неће ни имати.

И даље ће, као и претходних 16 година, назив Хрватски дом, како jе Голдштаjн навео, „цинички стаjати над стратиштем много стотина Срба, подмуклом преваром довучених у смрт“.

Издаjа на стратишту

У Спомен-дому у Глини, на месту где су 1941. године усташе поклале Србе, 9. фебруара 1992. године њихове потомке остаци руководства бивше Југославиjе оличени у Бранку Костићу, Југославу Костићу и генералу ЈНА Благоjу Аџићу, убеђивали су како jе добро да прихвате чињеницу да их више нико неће бранити.

Скупштина Републике Српске Краjине под председањем Миле Паспаља тог jе дана наиме безусловно прихватила Венсов план, исти онаj документ коjи jе, противно вољи Слободана Милошевића и слутећи његову издаjу, претходно одбио тадашњи председник РСК Милан Бабић.

Извор: vesti-online.com