Без мудрости Срба и Хрвата Балкан не може напријед

Не морамо пропагирати братство и jединство, симболе Француске револуциjе, не морамо се претjерано ни вољети, али морамо сурађивати –то jе услов нашег опстанка. Имамо материjалну, хисториjску и интелектуалну одговорност да оправдавамо наше бивање на овом тлу, да оправдавамо хисториjски ход по овоj земљи и да живимо еванђеље, истиче Данило Љуботина, архимандрит рођен у Пероjу, коjи се након десет година избивања вратио вjерно служити своjоj црквеноj заjедници у Хрватскоj

На истарско се тло давнога 26. jула 1657. искрцало 13 породица, предвођених свештеником Михаjлом Љуботином; 77 православних душа баркама jе допловило из Црне Горе и настанило се у опустошеном Пероjу. И четири виjека послиjе, тамошња заjедница чува своjе име и пориjекло, а ионако богата хисториjа jош jе богатиjа када jоj се придодаjу сувремене приче, посебице оне о пероjском архимандриту Данилу Љуботини, образованом свештенику, западном студенту, за комунизма „православном попу“, замjенику епископа и свjедоку бурних деведесетих, али и домаћину броjних љетних школа и сликарских колониjа у Пероjу у то и поратно вриjеме. Након десет година избивања и службовања у Србиjи, с митрополитом загребачко-љубљанским Порфириjем вратио се вjерно служити своjоj црквеноj заjедници у Хрватскоj.

Хрид у католичком мору 

Коjа jе таjна вjековног опстанка мале српске енклаве попут Пероjа? 

Опстали смо не случаjем, не зато што смо ми нека посебна нациjа, зато што смо Срби и Црногорци… jер и многи други су то били, па више то нису. И приjе нас у Истру jе досељавано с простора Црне Горе, БиХ, можда и из старе Србиjе и Косова. Од свих тих малих и великих сеоба данас у Истри постоjе само знакови. Несумњиво jе да истарски Поповићи, Радошевићи, Браjковићи, Милошевићи… имаjу исто пориjекло као и ми, али они више нису ни Срби ни православни. Прво су изгубили православље, а онда и српство и црногорство, сваки осjећаj националног бића. Мала, затворена заjедница попут наше опстала jе захваљуjући Цркви, нашоj православноj вjери. То нас jе опредиjелило и то jе била суштина на коjоj смо зидали наш национални идентитет. Опстали смо тешком борбом, захваљуjући нашоj борбености и жилавости да очувамо ту нашу хришћанску, православну вjеру, кроз коjу се развила наша култура. Искуства нас Пероjаца сасвим су различита од искуства свих других. Ми смо мала хрид у католичком мору – нити смо се ми проширили, нити нас jе католичко море потопило. Истра jе нешто посебно, а ми смо врло мала оаза, небитна за геостратешке поjмове, и размишљамо као такви. Ту jе разлика између мале енклаве, гдjе људи гледаjу како да скоче на малу барку да се спасу, и великог брода као што су били краjишки краjеви, коjи се разбиjа о стиjене. Ми Истрани стално смо служили туђе воjске. Од млетачке, аустроугарске, талиjанске… наjвише смо jугославенску сматрали своjом, али ниjе нас довела до сигурног брода. Али ниjедна власт и вриjеме нису могли угушити нашу вjеру и дух. Неки писци кажу да Пероj ниjе био само оточић у великом католичком мору, него свjетионик-лантерна у великом мору бура, мрака, олуjа, свjетионик коjи су други Славени гледали као свиjећу.

Деведесетих и двиjехиљадитих били сте домаћин Љетне школе СКД Просвjете: какви су ти сусрети били? 

СКД Просвjета организирала jе деведесетих година Љетну школу за нашу дjецу, углавном ону из Краjине. Долазила су пуна страхова, из краjева коjи су били страшно уништени, из средина коjе их нису ни трпjеле ни уважавале, а код нас су нашла уточиште, топлину, гниjездо испуњено љубављу околине. Била су прихваћена не само као дио наше заjеднице него и као дио нашег бића. И сама њихова поjава, по нашим уличицама, давала jе слику живости тога краjа. Велика већина ниjе била крштена, крстили смо их традиционалним начином крштења у мору. Многа од те дjеце крштавала су касниjе своjе родитеље.

Каква jе њихова будућност, с обзиром на трауме проживљене у дjетињству? 

Та су дjеца преживjела калвариjу, рођена су у неимаштини, ратном времену, у тракторским приколицама, у избjегличким центрима, миjењала су адресе, школе, дошла на уништена огњишта своjих родитеља. То jе jедна страшна животна драма. Али то су ипак краjишка дjеца, способна да преживе све драме. Њихови дjедови преживjели су страдања Другога свjетског рата, њихови родитељи рат деведесетих, у њиховим генима jе борба за опстанак. Вjеруjем да ће та дjеца наћи себе у циjелом вртлогу нове хисториjе, нових поjмова, нових вриjедности. Хрватска jе данас чланица ЕУ-а и то jе нови контекст у коjем они треба да нађу своjе мjесто, своjе jа. То jе велика заjедница коjа нама на неки начин симболизира Аустро-Угарску Монархиjу, у коjоj су наши дjедови, прадjедови успjешно нашли себе и у то вриjеме духовно, школски и економски напредовали. Ниjе непознато да су се у прошлости, у великим свjетским империjима, развили људи свjетскога гласа и значаjа, а притом нису изгубили ни православно ни српско пориjекло, као што jе, уз остале, био и Никола Тесла.

Идентитет обиљежен страдањима 

Што данас чини идентитет Срба у Хрватскоj? 

Идентитет Срба у Хрватскоj поремећен jе услиjед трагичних збивања. Краjина jе пуста земља, земља коjа губи сваки смисао и вриjедност, необрађена, али ипак се поjављуjу поjедини центри коjи су живнули. Наш идентитет не може бити само национални. Јер као што наш владика Порфириjе каже, ми смо приjе свега хришћани православног духа и то нас чини и оправдава да смо Срби, а не обрнуто. Србин без вjере у Бога само jе кора коjа се љуља на некоj пучини, али без садржаjа, без свога хисториjскога хода, од прадjедова коjи су ту дошли, сазидали своjе цркве, ишли у своjе школе, имали своjу културу и своjа гробља. То чини идентитет нашега српског народа, коjи jе у лабиринту европских збивања био жртва и остао као жртва.

Колико страдања чине идентитет? 

Створена jе опћа, еуроамеричка фама о Србима као злом народу, а то jе плански учињено да би се десило оно што се збило. То jе jедан страшан акт, планиран у круговима подстрекача и планера рата, коjи су успjели да већи дио нашег народа сматраjу или у очима свиjета учине кривцем за догађаjе деведесетих. Али све смо то већ елаборирали у ових 20 година. Свиjет се промиjенио и људи то виде. Сретан сам да се велики дио нашег народа врло брзо враћа у нормалу и увиђа да jе то била фарса, да се уништи jедан етнос на jедном простору због геополитичких стратегиjа великих претензиjа. Нисмо имали довољно школских, политичких и црквених структура да се младе генерациjе упуте на оно што jесу, да су хришћани, да су православни и да су, на краjу, Срби. Разноразни сурогати су извитоперили реалност и истину. Ми се полако, као послиjе страшног урагана, враћамо у нормалне токове живота. Као што владика Порфириjе понавља библиjску тему, да нас страдања чине бољима, да нас чисте од наших интимних, личних и опћих зала, од наше интимне и опће прљавштине. Ми смо навикли на страдања и, нажалост, не боjимо их се; као што jедна пjесма из дубоког средњег виjека каже, спремни смо стићи и утећи и на страшном мjесту постоjати.

Како се српски идентитет у Хрватскоj обликовао током времена? 

Наш идентитет jе дошао с нама, с нашим сеобама. Ми смо били потребни овим просторима, не само Хабсбуршкоj Монархиjи, Аустро-Угарскоj, него и домаћим велможама, као што су били Зрински и Франкопани; ми смо бранили те земље и обрађивали их. И од тога се хранили и давали цару царево, а Богу божjе. Наши епископи су били чланови разних парламената, носитељи одликовања готово свих познатих универзитета и царских одличjа онога виjека. Они су врло успjешно водили своj народ и таj народ давао jе своj прилог науци, друштвеном, али и воjничком животу, коjи нам jе, нажалост, некако суђен. Наш идентитет био jе заокружен нашим материjалним стањем, имали смо добро организиране институциjе, Српску банку, Привредник, Савез српских земљорадничких задруга и броjне друге. Срби тога времена финанцирали су своjу дjецу, нису се ослањали на некога, уздали су се у се и у своjе кљусе. Срби су школовани у Бечу, Будимпешти, о своме трошку, и враћали су се у своjе краjеве, даjући им велики допринос. За вриjеме комунизма код нас jе била jака доктрина бољшевизма и она jе успjела. Као што jе рекао Николетина Бурсаћ: „Комесар jе рекао да Бога нема“; када су богови умрли, боговима су постали одређени људи, настали су култови личности и требало jе прави култ уништити. Човjек без Христа Богочовjека постао jе опасан човjек. Комунизам нам jе однио идентитет, цинички нас jе утопио у неко море, одузео нам наше кориjене. Атеистичко-комунистичка филозофиjа и устроjство тотално су нас пореметили и ту смо изгубили сву љепоту нашега духовног живота, што jе било уништено у Другоме свjетском рату и што као духовно и културно добро нисмо успиjевали обновити послиjе рата jер jе то сматрано непотребним, па и штетним. Нажалост, с падом комунизма пробудио се „идентитет“, али у доста суровом и негативном смислу. Пjевали смо „Нитко нема што Србин имаде“, а у томе ничега ниjе било. У пропасти велике идеjе jужнославенства ми смо себе нашли на ледини, на пропланку страховитих вjетрова. И што смо урадили? Препознали смо себе, повукли се у шуме и, као дрвосjече, дигли сељачку буну коjа никада и нигдjе ниjе успjела.

Онаj различити ниjе неприjатељ 

Коjа jе улога Српске православне цркве у очувању идентитета Срба у Хрватскоj? 

Задатак наше Цркве jест да сачувамо наше стадо, наш хришћански поглед на живот, свиjет, љубав и толеранциjу према другачиjима, jер то jе богатство. Наш ће идентитет опстати ако наш народ буде приjе свега православни, хришћански народ, коjи ће сачувати традициjу своjих родитеља и прародитеља у богатству нашег фолклора и духовног живота. Тако ћемо дати допринос свим људима свиjета и своме краjу. То jе jедини могући пут чувања идентитета. Никаква политичка установа, банкарска институциjа, фудбалска екипа неће сачувати идентитет jедног народа колико ће то сачувати Православна црква.

Како сте доживjели ратне деведесете? 

Деведесете су биле неизвjесне и опасне. Страдања у Краjини доживљавали смо као велику трагедиjу. Када су на сцену дошли наjцрњи симболи, пробудили су код српског живља jош увиjек свjежа сjећања на Јасеновац, Јадовно, на све наше jаме. С разбиjањем Југославиjе ниjе наш народ хтио да буде нешто више православан, да буду више Срби, него су се плашили да ће се опет отворити jаме и центри за њихово истребљење. Проповиjедао сам еванђеље, мир, добро, љубав и смиреност. Говорио сам да исто као што jе Истра голубица мира, да то мора бити циjела Хрватска, да не дође до крвопролића. Сматрао сам да jе тадашња, и хрватска и српска, политика погубна и да требаjу и Срби и Хрвати макнути оружjе и да се сватко врати свом послу. Када су букнуле међунационалне страсти, ми смо као Истриjани успjели сачувати структуру државе, чак jе без капи крви извршена промjена полициjе и одлазак ЈНА – замислите колико jе ту висока свиjест била! Све се тада тако подесило, тако jе Бог хтио да имамо одличнога римокатоличког бискупа Антуна Богетића, благог и доброг човjека, правог хришћанина, имали смо и jедног паметног хоџу коjи jе био уз нас и с нама. У истарском поимању, онаj различити краj нас не представља неприjатеља, него приjатеља и богатство. Промjену система нисмо доживљавали као трагедиjу, jер нама jе у крви промjена држава и управа. Наши дjедови и прадjедови миjењали су заставе сваких 30 година.

Како гледате на заjеднички живот Срба и Хрвата у будућности? 

Без мудрости Срба и Хрвата Балкан не може наприjед. Ми не морамо пропагирати братство и jединство, симболе Француске револуциjе, не морамо се претjерано ни вољети, али морамо сурађивати – то jе услов нашег опстанка. Наша дужност у Хрватскоj jе да испоштуjемо хрватски народ и све његове особине и да му помогнемо да стане на своjе ноге. Имамо материjалну, хисториjску и интелектуалну одговорност да оправдавамо наше бивање на овом тлу, да оправдавамо хисториjски ход по овоj земљи и да живимо еванђеље. Морамо се вратити своjим кориjенима и показати наjплеменитиjе изразе наше културе и цивилизациjе, jер не можемо пристати на то да будемо само радна снага. Хрватски би народ требао бити задовољан: имаjу своjу државу коjоj су вjековима тежили и требали би бити поносни и поштени у тим тековинама те схватити да jе сами не смиjу разбаштинити. Устоличење митрополита Порфириjа даjе наду; био jе то невjероjатан догађаj, коjи jе окупио циjели хрватски државни врх и циjели врх Католичке цркве у Хрватскоj. Било jе то као дочек патриjарха Раjачића 1848. на Тргу, када jе устоличио бана Јелачића. Требали бисмо искористити оквире нове европске стварности и све могућности коjе нам она нуди, да бисмо успjешно и креативно могли оправдати своjе постоjање. У том смислу, морамо пажљиво ослушкивати шта нам нуди нова бриселска приjестолница и у том смjеру прилагођавати наше креативне моћи те искористити шансу коjа нам jе пружена.

РАЗГОВАРАЛА: Паулина Арбутина 
ФОТО: Јовица Дробњак

Извор: СНВ

Везане виjести:

СРБИ У ХРВАТСКОЈ ЗАБРИНУТИ ДА ЋЕ НЕСТАТИ