Без истине нема ни помирења ни људскости

Latinica

Глас Српске | Датум: 16.01.2010 18:00 | Аутор: Дејан Вујанић

Не могу да разумијем како је дошло до посљедњег рата у бившој Југославији и да толика мржња влада још дан-данас. Хоће ли се родити ико ко ће да каже „не мрзим никога“? Јер, сви смо дошли на свијет као невина људска бића. Нико се није родио као Србин или Хрват и требало би то поштовати.

Ово је за „Глас Српске“ рекао историчар Ђуро Затезало, који је недавно у Бањој Луци промовисао капитално, двотомно издање „Јадовно, комплекс усташких логора 1941“.

ГЛАС: Да ли је било тешко да се ради на књизи о злочинима над Србима у Другом свјетском рату?

ЗАТЕЗАЛО: Сваки рад на истраживању није лаган, а нарочито овакав рад који говори о злу, о злочинима. То је јако тешко радити, не само сада. Увијек је тако било. Почео сам радити 1953. године на прикупљању докумената, сјећања, разноразних изјава људи који су доживјели страхоте. Било је јако тешко људима причати о томе, тако да и ти људи или тада већ одраслија дјеца који су на себи имали ожиљке тешко су причали о томе свему. Они одраслији бојали су се да проговарају о том злу. Послије рата учени смо братству и јединству, о слози, о миру, да дјеца нису ни за шта крива. Био сам у интернату гдје су била партизанска, усташка и домобранска дјеца. Никада нико није ружну ријеч том неком дјетету упутио. Што би она била за нешто крива?! Поштовали смо живот људи без обзира на вјеру, нацију, на било коју припадност. И то је нас носило цијело вријеме постојања Југославије.

ГЛАС: Шта се онда догодило 1991. године?

ЗАТЕЗАЛО: Као историчар не могу уопште објаснити шта се то догодило 1991. године. Послије тог свог периода опет је дошло до зла, мржње, покоља, масовних гробница. Не могу појмити да се обистинила она усташка максима, да је један дио Срба покрштен, други побијен, а трећи протјеран. Не могу да вјерујем да се то догодило послије крви коју су Срби у Другом свјетском рату пролили за ту нашу домовину Хрватску. Па Срби су били елитна партизанска масовна војска све до капитулације Италије, а то су били углавном синови, кћери или браћа и сестре покланих. А они су се борили за братство и јединство, за слободну своју хрватску домовину, да би, ево, ми од 1991. до 1995. године били очишћени из Хрватске. Бројчано смо сведени на нулу. По други пут смо убијени и ја то слободно кажем. Нека неко прође по српским крајевима Хрватске. Гдје су наши споменици, гдје су спомен-плоче? У Глини, гдје су у православној цркви поклали у три дана 1.564 невина човјека, непосредно пред почетак рата подигли смо спомен-плоче са именима и презименима убијених. Нисмо изградили цркву тамо, већ спомен-дом. Нисмо написали истину: Овдје су ти и ти направили то и то, него смо због братства и јединства написали „Спомен-дом“. Сада су и те спомен-плоче убијене. Жртве су поново убијене. Сад горе пише, не Спомен-дом, већ Хрватски дом. Питао сам одлазећег хрватског предсједника Месића да ли би Нијемци тамо гдје су поклали Јевреје написали Њемачки дом. Он је рекао: То је апсурд. Предложио сам му да се уклони тај натпис, а он се не миче. Да ли смо заслужили да ми након толико година, након толико жртава за Хрватску још из периода Аустроугарске, да ми у тој својој домовини ишчезнемо, да немамо своје младости, својих школа, установа, да не можемо имати ни своје спомен-плоче, ни своје цркве.

ГЛАС: Истина може бити само једна. Свједоци смо постојања више истина или тумачења историјских чињеница у земљама насталим послије распада Југославије. Шта се дешава кад се политика умијеша у историјску науку?

ЗАТЕЗАЛО: Нажалост, данас има пуно истина, а нити једна од њих није истина. То је трагедија. Данас се са истином и са жртвама проводи бизнис и свађају се људи и народи. Само оне књиге које наводе само име, презиме, годину рођења, име оца, ко га је убио, гдје и како, само те књиге говоре о истини. А ми смо данас, ако говоримо о рату 1941-1945, у ситуацији да немамо кога више ни питати шта се тада догодило. Људи су умрли, нестали. Исто се дешава и око овог посљедњег рата. Сада се у Хрватској пописују само једне жртве, само се једне ексхумирају и пребројавају, а ове друге нико нити броји нити ексхумира, нити достојанствено сахрањује, нити биљежи имена и презимена. Каква ће то истина бити?! То ће бити највећа лаж која постоји.

ГЛАС: Како видите садашњу поставку Музеја у Јасеновцу?

ЗАТЕЗАЛО: Један сам од рецензената поставке у Јасеновцу. Написао сам једну опширну рецензију, јер сам био члан Савјета за Јасеновац у првом саставу. Много сам докумената проучио током 30-40 година и по моме мишљењу и мишљењу правих стручњака направио сам праву рецензију. Указао сам што не би требало тамо бити, јер не показује слику злочина у Јасеновцу, а шта би требало бити. Рекао сам и то да нико не може написати у легенди у Старој Градишци: „На зидовима ћелије у Градишци виде се мрље хрватске крви“, кад су тамо биле и Јеврејке и Хрватице и Српкиње. И таквих је легенди било. Ипак, такве легенде су ипак уклонили. Али, доста ствари је остало које тамо не припадају. Ја сам их таксативно набројио, који документи би требали бити, које фотографије, који предмети. Данас ме нико ни не зове, нити ме пита нешто. И ови сви што данас брује „то не ваља“, што не прочитају оно што ваља, што не траже онога који нешто зна, који је нешто казао о томе.

ГЛАС: На који начин може да се превазиђе мржња?

ЗАТЕЗАЛО: Нећу никада рећи да било који народ мрзи други народ, никада нећу рећи да је неки народ крив за злочине што починише његови припадници. Према томе, ни наш народ није крив за злочине почињене према припадницима другог народа. Исто тако ни хрватски, ни бошњачки. Криве су вође, неки политичари. Међутим, многи ради себе, због свог положаја, бизниса, завадише братске народе. У бившој Југославији било је преко милион мијешаних бракова. Морамо казати гдје год је неко од нас направио злочин, треба га именовати и осудити и одати почаст свакој невиној жртви. То би требали да ураде сви народи. Без тога нема ни помирења, ни људскости, ни истине.

Интелигенција протјерана

ГЛАС: Какав је положај српских културних радника у Хрватској данас?

ЗАТЕЗАЛО: Јако је тешко о томе говорити, зато што смо ми Срби у Хрватској остали без младости. Остали смо без младе интелигенције. Срби у Хрватској били су школовани, факултетски образовани. Сви су 1991. године истјерани са својих радних мјеста. У станове су им се уселили други. Куће су им најприје опљачкане, па миниране. Та интелигенција је отишла у иностранство. У Словенију је отишло на стотине српских интелектуалаца. Готове људе су узели. Јако мало је остало младих школованих Срба у области културе. Једино се кроз „Просвјету“ његује српска култура у Хрватској. Немамо својих школа, осим неког допунског образовања.