Вера у Бога, униформу и отаџбину

Војска Србије је с поштовањем вратила свештеничку службу. У Команди за обуку ВС, богомоља је посвећена Светом Теодору Тирону, чије име на грчком значи – регрут

ПОБОЖНИ печат треба да краси сваког војника са овог поднебља, а мото који је својевремено изрекао мајор Драгутин Гавриловић и данас краси Команду за обуку Војске Србије у Топчидеру. Тамо јасно пише типично православни животни и ратнички став: „Према непријатељу буди немилосрдан, а према заробљенику – милостив“.

О улози војног свештеника, традиције, осећања према породици, узорима и Богу разговарали смо са оцем Селимиром Вагићем, војним свештеником. Откад је, 2013. године, враћена професија духовника који брине о војним лицима, Вагић се посвећенички бави овим позивом.

Свакодневно до Топчидера долази из Новог Сада у којем станује, али каже да му тај пут не пада тешко. Када се усељавао са породицом у новосадску улицу која носи име 1.300 каплара, прво је нову адресу схватио као Божји знак и благослов. Управо на части и јунаштву тих младића из Првог светског рата и Вагић са колегама чува сећање на великане.

Вера и војник

– Ко год се борио за Српство и традицију имао је веру у Бога и у себе – каже Вагић за „Београдске приче“. – Тако је било вековима, од Немањића, преко Косова до послератног доба када је војска приморана на мучну духовну паузу од седам деценија. Данас молитва у војсци није омаж прошлим временима или намера да божји храм постане музеј, она се претаче у живо, духовно ткиво.

Улазимо у богослужбени храм који је освештан 5. маја 2014. године. Здање у којем се налазимо окружено је различитим објектима у оквиру топчидерског војног комплекса и схватамо да смо упловили у амбијент у којем су деценијама чуване многе успомене на различите војнике који су ту службовали. Црквени објекат је посвећен Светом Теодору Тирону, јер је он био регрут, што његово име и значи на грчком језику.

ЧЕТИРИ КАПЕ

ОТАЦ Селимир Вагић је по чину поручник, а као и сваки официр има униформу за сваку прилику. Од шлема за ратна дејства, преко шапке и капе за теренски рад. И, дабоме, свештеничке камилавке која му је непоходна за богослужење.

Реч „Топчидер“ сачувана је још из турских времена и говори о „топџијиној долини“, да би касније на овим шумовитим падинама увек одзвањали узвици са обуке наших војника. Одавде су на Цер и Колубару 1914. године кретале композиције са потребном опремом за српску војску чија ће херојства недуго затим ући у све енциклопедије ратовања. Шетња овом касарном је својеврстан ход кроз „војни музеј на отвореном“.

– Војници и кадети, односно будући официри долазе из породица које су одгајале истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу – каже отац Селимир Вагић. – Услед духовног и моралног пада нашег народа смисао и значај породице занемарен је и пољуљан агресивним медијским апаратом. Зато је уласком у војску, војник или кадет поново ушао у велику породицу, а православна црква наглашава да се у труду и напору подвига и крстоносног живота креју најтајанственија радост и спокој.

Храм се налази у здању које су окрзнули гелери из НАТО бомбардовања 1999, а недалеко од њега била је важна командна зграда.

– У раним јутарњим сатима 31. марта те године са пет пројектила погођена је Команда Прве армије и тада су погинула четири официра – пуковници Љубомир Томић, Станиша Миловановић и Јован Бугарић, као и капетан Митар Милинковић. Почетком рата, у Сомбору, пала је и прва жртва НАТО бомбардовања, заставник Радован Медић. Места погибије жртава у точидерској касарни обележили смо крстом, а жеља нам је да у касарни у Сомбору, као и овде, на месту страдања београдских жртава, покушавамо да уредимо богомољу. За тај достојанствени и дубоко патриотски гест тражимо људе добре воље који би могли да нам помогну, како од прикупљања грађевинског материјала, тако и око изградње.

Команда за обуку уредила је богослужбене просторе у центрима за обуку војника, јер због органичене слободе кретања уз обучавање млади војници могу да стасавају и сазревају као духовне личности, а старије колеге, официри и подофицири, нађу своје спасоносно тихо пристаниште.

Шта нам је свето

ПОВРАТАК правим вредностима илуструју нам и два млада човека који са поносом, баш као и њихови дедови, носе униформу Војске Србије.

Разводник Слободан Зукић каже како настоји да присуствује богослужењима и има развијен литургијски живот, јер сматра да је то спасоносно за његову породицу, док Милан Милошевић, који има исти чин, објашњава да је, прво, из чисто патриотских разлога одлучио да дође на добровољно служење војног рока 2010. године, после чега се пријавио да настави свој живот у униформи, овог пута као професионални војник.

– Сваки човек на овај начин развија духовну и националну свест – каже Милошевић. – Тако изграђује своју одлучност која га чини мушкарцем, сноси одговорност за поступке, изграђује животне ставове који одређују однос са ближњима.

Столетна стабла на Топчидеру могла би штошта да исприповедају из војне српске историје. Пролазимо поред побожних људи који нас воде и са поносом показују Дом Гарде, места где су службовале генерације војника и официра, војна здања пред којима су гордо стајали наши преци, одевени у униформе које су се мењале током прошлости.

Али идеја свих њих је била непроменљива: очувати отаџбину, породицу, традицију, поштовање свега што нам је свето…

СПОМЕНИК СРПСКОМ ВОЈНИКУ

ИНИЦИЈАТИВА је наших саговорника да се у кругу касарне у Топчидеру подигне споменик српском војнику. Мало ко је пронео толико части и херојства као наши преци, који су гинули вековима уназад за добробит свог народа, а безмало ниједан простор попут овог, нашег, српског не памти толико бурних насртаја различитих војски.

Идеја о монументу већ дуго сазрева у души побожних војника и официра ВС, тим пре што до сада није уз довољно пијетета обележена жртва свих који су изгинули на Косову и Метохији, Славонији, Барањи, Републици Српској… А који су животе положили по угледу на наше старе који су пре једног века погинули у Првом светском рату, оне који су се одупрли окупатору у Другом…

ХРАМ И ИСТРАЖИВАЊЕ

НЕДАЛЕКО од места где војници од пре неколико година пале бадњак о Божићу, налази се и једна необична, стара грађевина.

Наши саговорници, међу којима је и Вагићев помоћник, старији водник прве класе Милан Димитријевић, темељно су се посветили истраживању традиције, као и старих објеката које су затекли овде, тражећи њихов првобитни смисао.

Једна стара грађевина можда сеже у доба кнеза Михаила, а вероватно је била део војне цркве. Па ипак, официрски прецизно, наши саговорници ово сазнање још третирају као слутњу, док не буду могли са сигурношћу да утврде праву првобитну намену овог објекта.

Аутор: З. Николић

Извор: НОВОСТИ