Балканска сећања бившег војника Вермахта

Bеч – До пре неколико година када jе отишао у пензиjу, Леополд Росенмаjр важио jе за угледног академика. Био jе декан Института за социологиjу при Универзитету Беч, носилац jе аустриjског Великог сребрног ордена части, његови радови о породици, младима или друштвеним изазовима старења обjављивани су по читавом свету.

Сада, у озбиљним годинама када се своде рачуни, Росенмаjр jе одлучио да се присети грехова из младости и написао књигу о томе како jе као воjник Вермахта служио на Балкану.

Његова сећања обjављена под насловом „У рату на Балкану“ збиjена су у непуних годину дана, од пролећа 1944. године, када са воjним транспортом преко Београда путуjе за Грчку, да би се као преводилац за новогрчки jезик придружио 22. ловачкоj регименти 11. ваздушне дивизиjе, до пролећа 1945. године, када се заjедно са снагама под командом човека коjи jе бомбардовао Београд, генерал-пуковника Александра Лера у крвавом трагу повлачи кроз бившу Југославиjу.

Као прво, треба напоменути да jе Росенмаjр био мобилисан, да jе имао свега 19 година (рођен jе 1925. године) када су га стрпали у воjни транспорт за Београд, те да ни по чланству, ни по уверењу ниjе спадао у Националсоциjалистичку партиjу, али то jе отприлике све што се може рећи у његову одбрану.

Остатак jе мрачно штиво, у коjем аутор покушава да представи рат искључиво као зло опште праксе, као феномен коjи већ своjом унутрашњом динамиком у људима уништава сваки осећаj хуманизма, а не као конкретан злочин jедне конкретне политике.

Већ прва епизода, она из Београда, показуjе карактеристике апстрактног театра. Млади воjник стиже у разрушени град, чиjе затечено стање описуjе речима: „Знао сам да jе бомбардован, али нисам се тада питао зашто, а можда сам требао.“

Следећи проблем jе што би Росенмаjр би према воjним прописима требао да преспава неколико ноћи на београдскоj железничкоj станици, у немачкоj воjноj касарни, коjа jе међутим пуна вашки, бува и стеница, па тако обећава лош почетак воjног путописа по Балкану.

На његову срећу, у Београду тада већ десетак година живи његова бивша бечка дадиља Јосефина Нусима, с тим што сада чува децу код jедне угледне српске грађанске породице.

Име породице се ни jедног тренутка не открива, осим што читалац сазнаjе да jе отац Јосефининих тренутних штићеника био министар у jугословенскоj краљевскоj влади, да jе после капитуалациjе наравно остао без посла, те сада ради као адвокат, али углавном гладуjе као и сви остали у окупираном Београду.

Росенмаjр jе збуњен и повређен када га Јосефина хладно дочека, али се теши примедбом да jе „она ту jош од бомбардовања“, те да jе, скупа са породицом код коjе служи „може бити доживела и неке друге лоше ствари“ – jедино за шта има разумевања jе то да га Јосефина jош с врата пошаље у купатило на генерано прање и чишћење, како им на сву муку не би jош донео и буве.

После купања, млади воjник Вермахта „пркосећи прописима Вермахта“ оставља оружjе у стану код Јосефине и у униформи одлази у шетњу Београдом.

Наjвише од свега свидео му се поглед на Дунав „с jедне градске трђаве“, при чему му у лирском моменту падне на памет и песмица коjу jе учио у школи о принцу Еугену док „гони Турке на jуг преко Београда“.

Оно што му се мање свиђа jесте поглед на сумњиве трговце ситном робом коjи око те „градске тврђаве“ продаjу храну на црно и „коjекакве предмете коjе су ископали из рушевина“.

На том се месту Росенмаjр jош jедном згражава над стањем у коме се налази разрушени град, пратећи у њему „тужне трагове бруталне демонстрациjе моћи какве до сада никада нигде ниjе видео.“

Шестоаприлско бомбардовање Београда Росенмаjр обjашњава, годинама после рата, на следећи начин: „Мусолиниjев поход на Грчку jе био заустављен, па су Италиjани тражили помоћ од Хитлера, коjи jе онда позвао свог аустриjског генерала Лора и питао га како се у тоj ситуациjи може – заправо мора – помоћи Италиjанима“.

„Тако да се пронађе повод, удари на Београд свом снагом и отвори пут према Грчкоj“, одговорио jе Лор, пре него што jе, а да ниjе морао, како каже Росенмаjр, лично надгледао утовар „београдских“ бомби у Асперну поред Беча.

Друга епизода коjа заслужуjе помена jе она из Врања: пролеће jе 1945. године, снаге Трећег Раjха се преко Македониjе, Србиjе, Хрватске и Словениjе повлаче из Грчке, док их „неприjатељ“ у томе омета.

„Требали смо преко Београда, али Београд више ниjе био у игри“, записуjе млади Вермахтовац утиске у своj дневник.

Врањанско поглавље jе кључно по томе што се у њему организовано воjно повлачење претвара у хаос и опште бежање.

У jедном тренутку Врање изгледа као да jе ничиjе, улице су пусте, па Росенмаjр, као и годину дана пре тога у Београду, креће у „шетњу“ градом, улази прво у jедан напуштен стан где у дневноj соби свира на клавиру, („лоше“, како сам каже), а затим и у неку полусрушену трговину где краде флашице с ружиним уљем, накит и jедну дрвену изрезбарену кутиjицу.

На путу према jединици ухвати га грижа савест, под гранатама отрчи натраг и врати украдене ствари, све осим изрезбарене кутиjе коjа и данас стоjи на писаћем столу у његовоj радноj соби у Бечу.

Описуjући себе у тако негативном светлу, при чему треба напоменути да су овде наведене само две мале епизоде његовог балканског путописа, могло би се рећи да jе бивши декан Бечког института за социологиjу написао храбру књигу, када истовремено не би демонстрирао потпуну емотивну дистанцираност према деперсонализованом „неприjатељу“ без лица.

Росенмаjр ниjе био нациста, само jе спадао у групу оних „коjи су извршавали наређења“; имао jе више прилика да дезертира, али то „ниjе било споjиво са његовим осећаjем части“, чак до те мере да се приликом повлачења jедва суздржава да „дезертерима не пуца у леђа“.

Наjвећи отпор режиму коjи га jе послао у рат Росенмаjр пружа тако што, када год прилике дозволе, скида униформу, те своjу преводилачку дужност обавља „у спортском дресу и патикама“.

Његове етичке вариjациjе на тему „таj jе рат био непотребан“ никада се не уздигну до jасне констатациjе „таj jе рат био морално неодбрањиви чин“.

На краjу, општи утисак jе да све остаjе у глаголскоj магли требати – смети – платити – бежати, и то преко Блаjбурга, са изрезбареном дрвеном кутиjицом из Врања у воjничком руксаку.

Извор: ВАСЕЉЕНСКА