Бајмок! Коначно одредиште

Још мало, и ето нас у Бајмоку. Сви смо некако живнули. Некако се шутке мувамо и сватко на свој начин замишља тај Бајмок, до кога свашта проживјесмо. Локомотива поче да свира некако у прекидима, као да поскакује. Да ли то нама даје до знања да смо близу Бајмока или јавља Бајмоку да му вози некакву несвакидашњу пошиљку из Суботице? Помало кочи. Чујемо како пишти пара из локомотиве и коначно се вагон мало задрма и стаде. „Отварајте врата и не силазите док ја не кажем“, огласи се Стево и искочи из вагона. Кроз ону гадну сумаглицу видимо свјетла велике жељезничке станице.

Ту, са лијеве стране, неки човјек нешто ради између вагона, а онда засвира пиштаљком. У исти час влак оде даље, а ми остадосмо. Прилазе неки људи и помажу нам да излађемо. Видимо сада да је наш вагон опет сам на томе колосијеку. Идемо у колони према згради станице па на цесту. Ту видимо саонице са упрегнутим коњима. Има их и лијево и десно. Скрећу нас десно и лијево. У ова пред нама не улазимо. Пењемо се преко лотри и сједамо лијево и десно. Неки сједају и доље на под. Како се које саонице напуне, кочијаши крећу и одоше. Тако стигосмо пред велику и високу капију једне куће, чија су мала врата отворена. Они испред нас улазе у двориште. Све је добро освијетљено. Улазимо у некакав широки гањак, као да је затворена тераса. Уз крај су столови и клупе. Онда идемо у собу у којој има пуно сламе, која је покривена декама. Ту је топло, управо вруће, и некако смрди на сумпор. Лежаји су са обје стране. На средини је стол и на њему канта поред које има неколико шоља. На челу просторије је велика гусана пећ. Лијеви и десни сламнати лежајеви доста су далеко од пећи, као и од стола. Од улазних врата до пећи има доста мјеста за пролаз. Све је комотно, пространо. Одлажемо ствари на своје будуће лежаје и држимо се ближе вратима јер је вруће. Дође нека жена и представи се као медицинска сестра. Пита има ли болесних. Сви шуте. „Има ли ушљивих“, пита. „Има“, хорски одговарамо. „Има ли сврабљивих“, још испитује. Неки одговарају потврдно, а други кажу да се гребу ради ушију. „Сад ’ајте полако у купатило, па полијевајте једни другима да оперете руке. Вечерат ћете овдје. Сад ће се намјестити столови. Ујутро се опет умијте у купатилу. За даље ћемо се договорити послије доручка“, рече нам. Она оде, а ми посједасмо на ону сламу. Неки одоше на оне клупе у гањку јер је тамо мање вруће. Ускоро су дошле двије жене и она медицинска сестра. Гурају оне столове на веранди према средини. Наши им помажу примакнути клупе. Пребрисале су столове и постављају тањуре. Стана и цуре хоће да помогну, али ове им то не дозвољавају. „Само ви сједите. Ви сте уморне и гладне“, кажу. Кад смо посједали за стол, неки су отишли у собу, за онај стол гдје су им донијели столице. Све три жене су нам у тањуре сипале макароне са сиром и млијеко у шоље. Нуде нас: „Тко још жели додатка“? Неки дижу руку. Ја затражим млијека. Почесмо да се изувамо. Носимо ципеле и чарапе ближе пећи да се суше. Ходамо боси, папуча нема, а и ноге не мислимо прати. Главно је да се у топломе наспавамо и да се чарапе и ципеле осуше. Стални жамор, разговори и смијање говоре да смо задовољни. Некако смо схватили, ваљда су нешто о томе и рекли неки од људи који су се нама бавили, да нема путовања даље. Коначно, и у току пута, у вагонима и у Суботици, схватили смо да је Бајмок наша задња станица. Лијепо је овдје. Топло је, сити смо, а нема више онога – у вагон па како буде, вози се даље. Драго нам је и оно што рече медицинска сестра – за даље ћемо се договорити послије доручка. Значи, устанемо, па се лијепо обучемо и умијемо, а онда за стол – доручак. Све је нормално. И у топлом смо. Све у свему, добро је.

Само нека се не мијења. Поготово не на горе. Од некуда дође Стево. Мало нас утиша и каже да је банда дошла у Грубишно Поље два, три дана послије нас, и да су неке од наших породица прешле Драву скелом, те да исто иду за Бачку и Банат.

Постављамо му пуно питања, међутим, он нема других информација. Ето опет бриге. Јесу ли све породице превезене скелом, како су дошле до Драве по оноликом снијегу и студени? Сад сви расправљају само о томе и сви смо оптерећени том вражијом Дравом, која нам се баш таквом усјекла у главу. Не знамо ми пуно о скели, али смо видјели оне огромне прљаве санте леда, широке по неколико метара, а тко зна колико дебеле, које ковитла, међусобно судара и носи мутна Драва. Са каквим тешкоћама и муком може ту попријеко пријећи нека лађа или чамац (како ли се то пловно средство зове)? Мислимо све најгоре. Тешко је повјеровати да су баш све скеле сретно препловиле Драву. Онда опет размишљамо – па, није то не знам колико велико, а свијета је пуно. Међутим, банда је близу као онда кад смо ми прелазили. Сад ћемо на спавање. „Тко још треба у заход, нека иде. Дечки могу и ван, па да угасимо свјетло“, договарамо се. „Редари, водите рачуна о пећи. Тко иде по ноћи ван, нека убаци угља“, додаде Стево. „Немојте умјесто угља убацити ципеле“, допуни га Сукњаић уз смијех и одобравање осталих. Нетко је упалио свјетло. Вани је још мрак, а Стево нас опомиње да устајемо. Сватко иде по своје ципеле и чарапе па се враћамо на своја лежишта, сједамо и обувамо се. „Послије умивања, нека сватко сједне на своје мјесто за столом. За ручак цуре неће бити овдје, иду међу друге цуре, па ћемо за ручак сви имати мјеста на веранди. Тако ће бити неколико дана док се не излијечимо од свраба и не отарасимо ушију. Како ћемо овдје поступати, казат ће нам сестра послије доручка“, саопћи нам Стево. Доручак је био богат – сланина, комад сира и дебели, бијели крух. У шоље смо добили слатки чај. Кухарице су пометале на стол неколико различитих ножева. Неки су имали и своје ножеве. Једемо, али и разговори су присутни. Разговарамо гласно, влада нека атмосфера задовољства. Нуде нам још чаја, а онда брзо покупише тањуре и шоље у некакве кошаре, обрисаше столове и одоше.

< Влак за Бајмок                                                                         Садржај                                                                        Сврабара >