За вријеме ручка речено нам је да су наше фамилије сретно прешле Драву, да су се неке смјестиле у Црвенку, Тител и Руски Крстур. Послана им је порука да смо и ми сви добро. Ово је у нас унијело велико весеље и дало нам неку изузетну снагу. Послије ручка, за столом тамо код цура, поче пјесма. Нисмо пјевали откако смо отишли од куће. Даница је повела пјесму: „Славонски смо млади партизани, ми волимо свој родни крај“. Сви прихватамо пјесму. Тресе се веранда, све грми. Пјевамо и плачемо. Онда нетко настави: „Гледа Гецо са букова пања како Сељо домобране гања“. Све бруји од мјешавине веселих ријечи, радосног смијеха и музике радија.

Кренут ћемо послије доручка, тротоаром. Ићи ћемо слободно, без неке колоне, да не сметамо пролазницима. Вратит ћемо се истом страном. Он ће ићи на челу. За вечеру је било кухано јаје, млијеко и крух. На креветима смо нашли по два пешкира – један за лице, други за ноге. Легли смо прилично рано. Неко вријеме смо разговарали и причали вицеве на свој рачун – Живка треба ставити на зачеље, а Николу Витаса на чело, да се колона не распада. Милана треба ставити напријед да сви изгледамо испеглани. Треба пребројити греде да упамтимо што смо сањали итд. Ујутро смо устали кад је већ био дан. Брзо смо обавили умивање, равнање кревета и

Друге саонице прођоше мало напријед па поче утовар у више њих истовремено. Све које се напуне одмах крећу. Са цурама је отишао човјек који распоређује по кућама и он је сачекивао сваке саонице. Дође ред и на мене. Носим ташку у руци, а целту под руком. Он ми, показујући руком, рече да идем у кућу. Таман сам отворио врата хаустора, кад видим постаријег човјека нижег раста. Раширио је руке и виче: „Ајде, ајде чекамо те“. Поздравим га са „добар дан“, а он, ваљда видјевши моју енглеску блузу, рече: „О, па ти си партизан“. „Ја сам партизански ђак“, одговорим идући према њему. Пружио ми је руку и каже: „Ја сам чика

Дошла је медицинска сестра са три човјека који су носили велике нарамке неког веша. Веш су ставили на стол. Они људи одоше, а сестра позва цуре да покупе своје ствари и иду у неку другу кућу. Нама је наредила да се свучемо до гола, да своје ствари свежемо у хрпу, са лачињаком или шпагом, или рукавима од кошуље. „Све мора бити у томе завежљају, па и рупчићи и чарапе, обојци и капе. Сватко нека стави тај свој завежљај крај лежаја. На столу имате гаћа, кошуља и пиџама, па се обуците. Ваше ствари, осим ципела, однијеће људи који су донијели веш. Ајде, одмах узимајте веш и пресвуците се. Ја ћу доћи

Још мало, и ето нас у Бајмоку. Сви смо некако живнули. Некако се шутке мувамо и сватко на свој начин замишља тај Бајмок, до кога свашта проживјесмо. Локомотива поче да свира некако у прекидима, као да поскакује. Да ли то нама даје до знања да смо близу Бајмока или јавља Бајмоку да му вози некакву несвакидашњу пошиљку из Суботице? Помало кочи. Чујемо како пишти пара из локомотиве и коначно се вагон мало задрма и стаде. „Отварајте врата и не силазите док ја не кажем“, огласи се Стево и искочи из вагона. Кроз ону гадну сумаглицу видимо свјетла велике жељезничке станице. Ту, са лијеве стране, неки човјек нешто ради између вагона,

Камо ћемо? Па опет у вагон. Марвени, дакако! Слика уобичајена – пећ гори, има угља, а дрва врло мало. Само за потпалу. Слама је већ употребљавана, помало је трињава. Ту је и клупица која олакшава пењање у вагон. Они из прве туре скупили су се око пећи па ми, фришко озебли, не можемо прићи а да нас не гуркају и приговарају. Неки су посједали по слами, ту ближе пећи. Већина стоји. Вани нема никога, хладно је. Онда нетко, ваљда из доконости, установи да је ту на прузи само наш вагон! Сад знатижељно извирујемо и увјеравамо се да је тако. Некако нам је и чудно – на томе комаду штреке само

Трпеза дјелује озбиљно и изазовно па, отприлике, нема разлога који би некога од нас могао одатле удаљити. Круха има у некаквим корпицама. Изрезан ја на шните. Има га колико хоћеш. Жене нам у тањуре сипају неку густу чорбу са доста меса и крумпира. Враћају се и питају хоћемо ли још. Послије тога, донесоше друге здјеле и у шоље нам сипају компот од јабука. Добро смо се најели. Ту смо још одсједили, а онда рекоше да камионом идемо на друго мјесто да се одмарамо. Заједничке ствари су нам одвезли, а потом смо у двије туре стали у камион. Опет велика просторија. Ту су некакве пећи чији сулундари су изведени кроз прозоре.

Рече да узмемо сваки своје ствари и да чекамо утовар у вагон. Влак мора кренути што прије ради дјеце па ће и нас повести. „Идемо за Суботицу“, рече он и оде да узме чај и ’леб. Локомотива је одвукла све вагоне осим она два у којима су бебе и оног са чајем и ’лебом. Не прође дуго, а, уз ове, придодаше још два вагона. Врата су им отворена, а из једног вири димњак из кога се пуши. „Ово је ваљда наш“, рече Стево и оде тамо ближе. Ускоро нам маше и показује руком знак да дођу четворица момака. Ја сам мало искривљен од чира на врату па нисам ишао. Тамо

Излазимо из топлог вагона на хладни снијег, а влак одмах оде некуда назад. Магла је. Некако је влажно и хладно. Снијег је около угажен и прљав, али има га мање него у Шељу и Печуху. Стојимо ту на станици, гужве нема, чекамо Стеву да се врати из уреда жељезничке станице. Ускоро дођоше са њим два жељезничара. Прошеташе крај нас и један оде натраг. Стево позва редаре и каже им да одреде још двојицу и да са Станом и Анком чекају да жељезничари утоваре ствари из кухиње па да сви скупа дођу за нама. Иду Жељезничар и Стево напријед, а колона се вуче за њима. Прошли смо више од километар, а

Коначно звижди, фућка локомотива. Почиње граја, гласно се разговара… Мотам цераду, а она као кост па је опет вратим на главу јер ми је под њом топлије. Сад видим да се Мирко замотао у ону блазину. Ни руке му се не виде, сакрио их негдје у блазини. Жељезничар отвара вагоне. За њиме иду Стево и она два знанца од јучер. Стадоше негдје код четвртог вагона, њега не затварају. Стево се попео у вагон и виче: „Улазите! Полако, клизаво је“. Они људи некамо одјурише са трагљама којима су довезли наше кухињске ствари. Дође ред на Мирка и мене. Стево му пружи руку, а ја га мало погурам, па онда пометнем у

„Дижите се и износите ствари“, огласи се Стево. Све смо изнијели и поредали уз пртину да не сметамо пролазницима. Стево шета горе-доље, а онда га зауставише неки људи и он крене за њима. Наши кренуше за Стевом. Идемо тако у колони, а Стана и Анка остадоше код оних заједничких ствари Улазимо у неку зграду на кат. Дио зграде на кату је порушен са оне друге стране. Просторија је прилично велика и у њој је велика калијева пећ. Угодно је топло. По средини су столови и клупе, а уз зидове слама, слична оној на пустари. Одлажемо оно пртљаге што имамо. Нетко је спушта на сламу, нетко на клупе. Брзо смо установили

Све је тако потрајало до оног дана кад Стево рече: „Данас, негдје предвечер, идемо на влак па за Печух. Тамо пресједамо. Вожња ће трајати око два сата. Пошто снијег пада, кренут ћемо раније јер нема опасности од авиона. За нас је одређен вагон. Има пећ и угаљ за ложење“. Почели смо да се пакујемо одмах послије ручка, а он је отишао на договор о превозу до жељезничке станице. Дођоше саонице, њих десет. Најприје товаре задње са кухињом и постељином. „Ставите и два нарамка дрва“, нареди Стево некима. „Тко зна какви је угаљ“, рече као за себе. „Ајде, пењите се. У сваке саонице по шест“, нареди. Вуку секови и прте велики

Излазимо из саоница. Наши возачи се одмах враћају, а ми улазимо у једну просторију, топлу и пространу. Ту је нека зидана пећ и још некакав шпорет, ложе обје. На поду уза зид свуда около слама. Има и пар подераних дека, крпара. У једном ћошку је стол и неколико столица. Ту сједи постарији човјек и пуши лулу. Стево покушава да се са њиме споразуми. Он мало набада хрватски, а од нас нитко не зна мађарски. Кажем Стеви да се крух каже кењеро, да је јаје тојаш, маст жир, сланина солон, вино бор, вода визат и кобасица клобас. Стево се насмија. Некако то све прокоментира у смислу – ако од свега донесе

Стеви Лабанту приђе један од она два друга и нешто причају. „Крећите одмах. И то – што брже“, чујем из тога разговора. „Узимајте ствари и одмах у реду за мном“, рече Стево. И ми кренусмо путем некуда у Мађарску. Журимо, потрчавамо да пратимо чело колоне. Послије неког времена, Стево се враћа и каже да идемо за осталима до села које није далеко. За нама у растегнутој колони иду они који силазе са моста. Кад смо стигли до села, стојимо на путу, танцамо да нас ноге не зебу. Одједном, негдје низ Драву поче пуцњава. Чују се пушке, али рафали везу без престанка. Оштра пуцњава. Живко вели да му је Стево рекао

„Крените“, рече један партизан Лабанту и он крену, а Перо Кашић за њим. Ја ћу за Пером, али онај друг пред мене угура у ред жену са двоје дјеце. Идемо уз мост. Гледам преда се, а онда преко те жене у врх моста. Држим се десном руком за ограду. Настојим да стопалом користим попречне летве на даскама моста. Јастук је под руком, под пазухом, а моја повелика, али не и тешка, целтова ташка причвршћује руку преко јастука. Кад сам видио како је мост висок, пожелим да погледам како је и испод њега! Страшан призор – санте леда велике по неколико квадратних метара, да не кажем десет, покривене снијегом, ударају једне