Atletičara Gorana Raičevića pre 20 godina usmrtio snajperista OVK

Datum objave: ponedeljak, 6 maja, 2019
Objavljeno u Srbija 1999
Veličina slova: A- A+

Stalno je govorio svojim roditeljima: “Šta ako ja ne idem, da dođe neko iz Subotice da mi brani prag kuće” – rekla je Goranova supruga Jelena

Goran Raičević foto: N. Paraušić
Goran Raičević foto: N. Paraušić

KO će da brani prag moje kuće, ako ne ja – govorio je Goran Raičević svojim najbližima pre nego što se za vreme NATO agresije na SRJ 8. aprila 1999. priključio ratnoj jedinici Prištinskog korpusa.

Četiri nedelje kasnije, na današnji dan, na Đurđevdan, stigla je strašna vest da je snajperista terorističke OVK ugasio život slavnom atletičaru, višestrukom šampionu Balkana i Jugoslavije. Velika čovek, sportista, patriota trebao je 26. juna 1999. da proslavi 36. rođendan.

ZASLUŽUJE PRAVI MEMORIJAL

Goranu Raičeviću je ispred stadiona Partizana podignut spomenik. U Brusu ima svoju ulicu, po njemu se zovu hala i atletski klub. Svake godine se održava i memorijalna trka…
– To je tamo sportski dan, izađu svi, od dece iz obdaništa do srednjoškolaca. Ali bivši atletičari sada treneri pričaju da to nije dovoljno, jer, kažu, Goran je bio veliki i zaslužuje pravu memorijalnu trku. Da dođu seniori, da i Nikola trči tamo. Ne znam, to je politika… Prva dva memorijala su bila prava, dolazili su najbolji iz Srbije, tada je pobedio Darko Radomirović. Treneri bi voleli da pokrenu, ali treba neko da im pomogne – pričaju Jelena i Nikola.

– Tog 8. aprila, kada je Goran odlazio na ratište, nisam se plašila uopšte… Jedino mi je palo na pamet da probudim naše blizance, Katarinu i Nikolu, koji su imali četiri i po godine, da ga zovu. Zvali su ga, a Goran, koji je išao uz brdo, stao je i mahao im – seća se supruga Jelena.

– I danas pamtimo kako nam tata maše – dodaje sin Nikola.

Supruzi Jeleni je veoma teško da vraća film unazad…

– Pamtim da smo 21. marta zajedno trčali maraton u Nišu. Goran i Dević su istovremeno, kao prvi, ušli u cilj. Mi smo otišli kod njegovih roditelja u selo Strojnici kod Brusa. Tamo smo bili kada je počelo bombardovanje i odlučili smo zbog blizanaca da ostanemo, jer smo u Beogradu živeli na 17. spratu. I u Brusu je dobio poziv za vojsku…

Goran je kao reprezentativac Jugoslavije nešto kasnije dobio papir da je demobilisan. Ali…

– Stalno je govorio svojim roditeljima: “Šta ako ja ne idem, da dođe neko iz Subotice da mi brani prag kuće”. Selo je na obroncima Kopaonika, to je jako blizu Kosmeta. Šta je mogao… On jeste dobio papir iz Saveza, ali šta sa njim. Da ode na ratište, prijavi se, da pokazuje papir, ne ide to. Nije Goran jedini tamo bio pozvan – priča Jelena.

Šta se dešavalo kobnog 6. maja 1999. Goranova supruga zna samo na osnovu zvaničnog izveštaja i iz razgovara sa vojnicima…

– Upali su u zasedu, u selu Kačikol, na Kosmetu. Gađali su vozača kamiona, Goran je sedeo iza njega i pogodio ga je snajperista, njega jedinoga. Metak je probio šlem. Ostali su bili izloženi rafalnoj paljbi, svi su bili izranjavani…

Kada su saznali da Gorana više nema, ostali su u selu.

– Nisam znala kud, šta, kako, dok nisam došla sebi. Onda smo se vratili u Beograd… To što sam bila atletičarka pomoglo mi je da sve to preživim. Svih ovih godina trudila sam se da svu energiju usmerim na decu. Kada bih krenula da se vraćam u prošlost, ne bi bilo budućnosti, tako da je bilo najvažniji da blizanci napreduju, i kao ljudi i kao dobri učenici. Čini mi se sad kada su oni stali na noge, Nikola je završio Mašinski fakultet, Katarina završava master ekonomije i statistike u Londonu, kao da mi sada naviru sećanja, kao da je juče bilo..

Goran Raičević je relativno kasno počeo da se bavi atletikom. Bio je talentovan, ali u OŠ u Razbojni i kasnije u Brusu nije postojao atletski klub. Tek kada je došao u Beograd na studije, otkriven je njegov talenat. Sa 25-26 godina je “eksplodirao”, pobeđivao je na krosevima Balkana, “Politike”, na “Belom krosu”, bio uspešan na srednjim prugama, nepobediv na uličnim trkama. Počeo je u Crvenoj zvezdi, trčao za Partizan, Soko Vrbas i Brus. Uz to, završio je Poljoprivredni fakultet.

KATARINA I NIKOLA TATINIM STOPAMA

I Katarinu i Nikolu privukao je sport. Prvo su zajedno otišli na odbojku. I dok je Katarina ostala u odbojci, Nikola se pri kraju srednje škole opredelio za atletiku. – Mama nije bila za atletiku, jer zna koliko su se ona i tata mučili. Sestri je odbojka pomogla da ode na studije ekonomije u SAD. Katarina je reprezentativka u odbojci na pesku, igrala je na Mediteranskim igrama. Ja sam ostao ovde i atletika je prevagnula.

– Bilo bi pristrasno da ja pričam o njemu kakav je bio. Više volim da citiram ljude, koji su ga odlično poznavali. Većina kaže da je bio izuzetan, da su ljudi kao Goran predodređeni da malo žive i to što žive žive kvalitetno. Svi kažu da je osvajao na prvi pogled, onako ljudski, imao je neku toplinu. A s druge strane, na stazi je bio kao lav. Neprepoznatljiv. U običnom životu bio je osećajan, dobrica, na stazi je valjda mislio da pokaže svoju snagu – priča Jelena.

Nikola je zahvaljujući “kraljici sportova” saznao koliko je otac bio voljen među kolegama:

– Trudimo se da ga oživimo kroz priče ljudi koji su živeli sa njim. Pogotovo što sam ja sada dosta u kontaktu sa bivšim atletičarima koji su ga dobro poznavali. Drago mi je kada mi kažu: “Tata bi bio ponosan na tebe”. Onda znam da je to to. Ne znam kako bi on gledao na to kako se razvijamo kao ljudi. Ali, kroz priče ljudi mogu da zamislim kako bi on zamišljao naš razvoj. Iskreno mislim da bi bio zadovoljan.

Majka Jelena s ponosom ističe da svi kažu da Nikola strašno podseća na oca Gorana, da trči kao on, da čak drži prst kao Goran…

– Veoma je lepo kada dođem na kros Balkana, na kojem je Goran tri puta bio prvi i jednom treći, kada sretnem ljude koji su trčali sa njim, pogotovo strance. I kada se, kao Bugarin Evgenij Ignjatov, ozare kada vide prezime Raičević, shvatite koliko je bio veliki, koliko je ostavio dubok trag. I svi me zovu, kao i tatu, “mali Rajko” – ponosan je Nikola.

Autor: S. KRSTOVIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top