Арменска судбина: Један геноцид и сто година мржње

Међу тисућама књига коjе су изгорjеле у сараjевскоj Виjећници, у jедноме дану коловоза 1992, ужгане запаљивом гранатом испаљеном с Требевића, био jе и онаj примjерак двотомнога издања романа аустриjског писца Франца Верфела “Муса Даг”, коjи сам посудио преко везе, и задржао циjело љето 1983. Књигу jе 1955. обjавила Свjетлост, у приjеводу Стевана Ј. Миловића, под уредништвом Исака Самоковлиjе, а говорила jе о истребљењу и прогону Арменаца из Турске, коjи су се почели догађати у прољеће 1915. Уступивши своj глас несталоме народу, у име кога нитко ниjе говорио, Франц Верфел, љевичар и Жидов, романом из 1933. наговиjестио jе оно што ће се догађати с еуропским Жидовима у сљедећих дванаест година. “Муса Даг” или у оригиналу “Die vierzig Tage des Musa Dagh”. То jе прво дjело еуропске књижевности с темом геноцида. Издање сараjевске Свjетлости тражио сам пуне двадесет и двиjе године, све док га нисам пронашао у љубљанскоме антиквариjату књига на “србохрвашком”, коjи држи jедан босански Србин, и откупио га за дванаест еура.
У Јеревану, главноме граду Армениjе, за 24. травња сазван jе комеморативни скуп поводом стогодишњице истребљења и протjеривања Арменаца из Турске. Тим поводом арменски jе предсjедник Серж Саргсjан учинио нешто необично: позвао jе турскога предсjедника Таjипа Ердогана да дође у Јереван и присуствуjе скупу. Између двиjе земље не постоjе дипломатски односи, па чак ни посредни међудржавни контакти. Између Турске и Армениjе владаjу мржња и лед, коjи су у задњих стотину година постали важан конститутивни елемент њихових народних и културних идентитета. Наравно, више jе њиме одређен арменски народ, jер jе неуспоредиво малоброjниjи и jер он насљедуjе баштину жртве, док би Турци, вjероjатно, радо и заборавили оно што се догађало приjе сто година. Но, заборав ниjе израз толеранциjе и мирења с повиjешћу, поготову ако се заборавља властито зло.

Арменски извори тврде да jе у кампањи турских националиста, потакнутоj од власти младе републике, коjа jе управо ницала из рушевина вишенационалног Османског царства, побиjено милиjун и пол људи. Турци тврде да их jе страдало неколико стотина тисућа. Арменци кажу да мимо турскога национализма ниjе било другог разлога ни повода њихову страдању. Турци, пак, тврде да су Арменци судjеловали у широj завjери, чиjи jе циљ био уништење Турске и пад Цариграда у бугарске или грчке руке.

Чињеница jест да су претходно стољећима живjели jедни покраj других, и да су Арменци, уз Грке, Жидове, Левантинце – како су се називали цариградски кршћани, те људе коjи су пристизали са запада, оставили значаjан и изразито позитиван траг у повиjести великог империjа. Али када jе нестало отоманске Турске, у времену у коjем су еуропске државе почетком двадесетог стољећа попут крвожедних морских паса тргале њезине диjелове (Француска jе отргнула Мароко, Италиjа Либиjу, Аустро-Угарска jе анектирала Босну и Херцеговину, Русиjа jе претходно отела Крим, а Србиjа, Бугарска и Грчка Македониjу, и цjелокупни еуропски дио царства, све до пред Истанбул…), нова се република конституирала, по угледу на велике еуропске нациjе, на турском национализму, секуларног типа. Арменски покољ био jе скоро па логична посљедица таквог развоjа догађаjа, нациjа се причешћуjе крвљу оних коjи jоj не припадаjу, и сасвим jе сигурно да Еуропа, таj фамозни Запад, ниjе недужна у причи о страшноj судбини jеднога расутог и међу сусjеде интегрираног народа, на jеднак начин на коjи таj исти Запад неће бити недужан у њемачком истребљењу Жидова.

Након што jе Серж Саргсjан упутио позив своме турском колеги, услиjедио jе краткотраjан мук из Анкаре. Требало jе смислити одговор. Наравно, велики би државник, филозоф и визионар, а не политичар у дневноме смислу риjечи, напросто отишао у Јереван. Али Реџеп Таjип Ердоган ниjе такав формат – у сваком погледу он jе сувременик Владимира Путина и Барака Обаме – па jе умjесто да пође на мjесто симболичног покаjања и праштања позвао предсjедника Армениjе да истога тог 24. травња дође у Истанбул, на обиљежавање стогодишњице битке за Дарданеле, коjу jе неспремна, неопремљена и духовно ослабљена турска воjска водила против Енглеза, поjачаних Аустралцима, током коjе jе Турска обрањена и спашена. У турскоj повиjести битка за Дарданеле зове се битка за Чанакале, и сваке се године обиљежавала 18. ожуjка, када jе започео британски напад. Очито да jе разлог за промjену датума само jедан: да се удари тук на утук и реплицира на скуп у Јеревану и причу о стогодишњици геноцида над Арменцима.

Ердоганов одговор Саргсjану jе циничан. Саргсjанов позив Ердогану био jе самосажаљив. Арменски предсjедник знао jе да му турски предсjедник неће доћи. Позивао га jе рачунаjући на морални кредит жртве, коjи се у његовоме народу преноси већ циjело стољеће, и према коjем Еуропа показуjе своj закашњели обзир. Иритантно jе, а на краjу и контрапродуктивно, позивати се на ову врсту моралних кредита. Опћенито, морал ниjе банковна институциjа, нити jе геноцид банковни улог, коjи се jош и насљеђуjе, па да “богати” њиме уцjењуjу “сиромашне”, да унуци и праунуци жртава уцjењуjу унуке и праунуке убоjица. Али истовремено, чињеница да Ердоган одговара мрачним цинизмом, како би одговарали и Французи упита ли их се за Алжир или Американци спомену ли им се Виjетнам, Кореjа, Ирак, Либиjа или Сириjа, потврђуjе да морално кредитирање, можда, и не постоjи, али да се одговорност за злочин, па самим тим и потреба да се злочин оправдава, релативизира или сасвим пориче, итекако преноси с кољена на кољено.

Зашто турски предсjедник своме арменском судругу под нос гура битку за Чанакале, у тренуцима када га оваj позива на тренутак сућути, на минуту шутње за његов нестали народ? Осим што такав одговор воле чути турски националисти – чудо jедно како свим националистима приjа цинизам, хране се њиме као бактериjе влагом – Ердоганов одговор сугерира да и данашња турска политичка елита живи у 1915. Њихово jе вриjеме стало, и неће се покренути, jер не налазе начин да истребљење и протjеривање Арменаца обjасне себи на друкчиjи начин од начина на коjи су га обjашњавали њихових прадjедови. Проблем коjи имаjу много се више тиче њих, него Арменаца. Због себе, а не због Саргсjана, Ердоган jе требао поћи у Јереван, због Турака, а не због Арменаца.

Не знам када ћу опет читати “Муса Даг”, роман из коjег сам се учио причи о наjвећоj теми нашег стољећа. Али важно ми jе имати ту књигу, данас када ми се чини како су наjбоље поступили они коjи су имали наjгоре предрасуде о своjим већинским сусjедима, па су на вриjеме избjегли. Притом, наравно да не мислим само на Арменце, нити на Жидове, него и на све друге коjи су знали да ће их њихови сусjеди клати, и да им никада неће опростити сjећања на клање. Требало jе отићи.

Аутор: Миљенко Јерговић

Извор: Jergović

Везане виjести:

сенат о признању геноциду над jерменима – Jadovno 1941.

ДОКАЗ КРИВИЦЕ ЗА ЗЛОЧИН НАД ЈЕРМЕНИМА – Jadovno 1941.

Vladimir Umeljić: TEORIJA DEFINICIONIZMA I FENOMEN GENOCIDA

Француска одговара Турцима: Геноцид jе … – Jadovno 1941.

Француска усвоjила закон о геноциду – Jadovno 1941.

Сабор Јерменске Цркве припрема канонизациjу жртава геноцида