СВЈЕДОК ИЗ ЈАМЕ САМОГРАД

          Ако невоље и несреће кале човјека и чине га тврђим и постојанијим, ако „нове нужде рађу нове силе”, онда је Божо Бошковић из села Чапразлија подно Динаре очигледан примјер и доказ за то. Није га, чини се, само воденица мљела, а он траје, траје…

          И да није дочекао да дјецу своју сахрањује (два сина му је смрт у младости пуној покосила, прим.Б.С.), а то је ваљда најстрашнија казна за сваког родитеља, још би ова тврда старина одолијевала животу и пркосила његовим ћудима. Родитељска несрећа га је, међутим, поколебала и потресла из темеља па више нема ни снаге ни воље да се присјећа свега што је претурио преко главе. Срећом, Љубица, једна од његових пет ћерки је прије неколико година „забиљежила” на магнетофонској траци Божово казивање тако да је од заборава отргнуто још једно стравично свједочанство које је, по свој прилици, као и нека слична из ливањског краја, мотивисало Ивана Горана Ковачића да створи ненадмашну поему „Јама”:

          „Кад је пала Југославија 1941. године, дошле су усташе туте и одма су почеле терорисати народ православни. Купили оружје, купили робу војничку. Ко није даво, моро је одговарат са животом. Из села у село ниси смијо проћи од њи, ни у своме селу ниси смијо одати од њи…

          У нас се дваес седмога спремо устанак и ја сам отишо доли у Сајковић да виђу шта ће бити, је ли устанак или није. Бијо је устанак…

          Један мој друг, Сава Ђуран, самном. Он бијо Мериканац, бијо у Мерици прије рата и дођо вамо прид рат. Нас смо двојица били пошли заједно доли код Цвије Пајчина, званог Орашчић, вође устанка. Били смо ту код њега два дана.

          Дваес деветога седмога нас је Цвијо опремијо, написо нам писмо да носимо кнезу у Чапразлије. Он је њега позиво на устанак, а нами је реко да покренемо наше људе, све ко има шта од оружја, да иђу на устанак.

          Ми смо то писмо узели и дали га кнезу. Он то писмо додо логорнику.

          Ми се вамо договорили чим вечерамо да иђемо доли пут Сајковића ко гођ има нешто од оружја и муниције — да иђемо на устанак. Али, док смо ми вечерали, нас је блокирало.

          Чим је кнез донијо оно писмо логорнику, онај је наредијо да блокирају село. Тако нас поватало за вечером…

          Кад су нас дотурили у Јуре Матковића кућу, спратили нас туте и пита логорник кнеза:

          — Јесу ли ти, кнеже, овди сви?

          Он зареди, изброји нас и каже да смо сви.

          Логорник оде ћа, а они метнуше стражу на нас и туте смо преноћили. Сутрадан око десет сати ишли су и уватили Саву Ђурана, тога Мериканца, он је бијо доли у селу мало ниже од нас. Дотираше и њега туте.

          Онда дође онај логорник и пита:

          — Који но донесе од Цвије Орашчића писмо?

          Ми кажемо: нас двојица.

          Он само рече: добро, уреду, и опет оде.

          Око четири поподне ето поново логорника и са њиме још усташа. Отворише врата и зборе:

          — Ајде, ко има вољу с ким да се веже…

          И везивали су све два а два, све два а два. Онда и конопом између свије да се нико не може раставити.

          Ја сам се везо са Славком Бошковићем.

          Е, онда кад су нас туте тако повезали, потирали су нас пут Рујана. Кад смо дошли у Доње Рујане, ето одозгора гоне Шпиру Лалића од Пашалића кућа. Туку га кундацима. Он сав крвав. Дотираше га до нас. Логорник пита:

          — Куд је тај пошо?

          — Тражио је — збори један - да иде порад себе, вршит нужду, па полетијо да иђе у четнике, мајку му јебем српску, ма га уватисмо…

          - Дај га — каже — вамо, мајку му јебем српску, гонићемо га доли…

          Одатле га с нами потирало. Није ни везан, сав крвав иђе нако уз нас. Кад смо мало даље били, дође они један усташа, Јусан Перић то бијо, и у њега два метка испуца. Шпиро паде, само се тресе. А говори му логорник: што га уби да му бога његова, што га не догна до јаме па га онда уби…

          Е, ми већ онда знамо да ћемо у јаму.

          А има њи око педесет, све под оружјем, једни са стране, једни напријед, једни отраг, не мереш побјећ да имаш крила, а како ћеш кад смо повезани све два а два па коноп скроз од први до задњи, баш ко воли у јарму.

          Стаде људи, помагање, а они брече:

          — Наприд, мајку вам српску, све ћемо од вас ризат месо и бацат по комад…

          И онда нема: ајд наприд. Кад смо оно намо били између Доњег Рујана и Горњег, кренуше нас гори мало оном увалицом, гори до у један долац.

          А ту је јама, велика јама што се зове Самоград. Велика ко два армана. Дубока је, мислим, близу педесет метара, а тако и широка.

          Кад нас је дотерало туте, окренуло нам леђа јами. Онда нам наредило сви на кољена да клекнемо. Онда логорник узе књигу и чита:

          — Наређењем његовог величанства, поглавника Анте Павелића, осуђујете се на смрт, на стријељање…

          Кажемо ми:

          — Зашто се осуђујемо на стријељање, шта смо криви…?

          — Ви сте криви што сте Срби, Срба неће постојати на кугли земаљској, Србима је досуђена јама. Овде ће вам доћи и жене и деца, и сви, немате шта жалити…

          Онда овај мој друг, Мериканац, Сава Ђуран, каже да му дозволе десет минута…

          — Не дам ти ни минута — брекну логорник. Стрељај…!

          Они су пушке држали на готовс према нама. Како он рече стрељај, одма плотун по нами, поваљашмо се више од пола. Кад други плотун, сви се поваљашмо. Мене је ранило у главу…

          Онда је раздрешивало и све једног по једног бацало у јаму. И тако све побацало…

 

 

БОЖО БОШКОВИЋ: двапут осуђиван на смрт

 

 

          Док мене није бацило, разумио сам како логорник наређује да купе чауре и лете што прије ватат жене и децу да им не побјегну па ће и њиг овди довести. Тако и било. Они су отишли, поватали жене и децу и отерали у затвор.

          Кад сам пао у јаму нисам знао да има ико жив. Једном крај мене видим како се мозак циди, све једно преко другог притрпало. Онда једнога видим, сав крвав, мига се. Гледам мало боље: Славко Бошковић, мој рођак што је бијо самном везан:

          — Славко, Славко, јеси ли жив?

          — Јесам. Све ме боли, не знам за ништа своје…

          Јави се онда и Божо Лунић, чуо нас како зборимо!

          — Јесте ли живи?

          — Јесмо.

          — Ево и ја.

          — Па видиш како крв из мене иђе…

          Знамо да горе повр јаме има чобана. Не смијемо ништа док се не смркне. Ћуви нако, не говори ништа.

          Смрче се коначно. Е онда крену киша. Шта ћемо сад? Ми туте решавамо и закључимо да се морамо извлачити јер ће сутра дотерати жене и децу и нас ће притрпати и нема нам спаса.

          До поноћи смо, мислим, били у јами. Киша падала. Неће ниједан од њи двојице први да иђе.

          Кажем: иђен ја.

           Погледам гори у небеса и кажем: ако има икаква сила, помози ми, ја сам овди на првди бога упо…

          И ја сам одоздо пошо. Гдје год се руком машим, руке ми пријањају, пењем се ко уз мердевине — свуд крв усирена. А ту гдје нас стрељало има вако за подланицу крви усирене…

          Тако ја туте изашо. Кишица још ромиња. Ево и тога мога рођака Славка, извукао се и он. Мало кашње ето и Божа Лунића.

          Е, ајмо даље, гори пут планине. На мени бијо капут и џемпер. Ја то обуко, ако буде тукло да се заштитим. Кад смо мало одмакли, скинем џемпер и дам Славку, он потпуно го и без кошуље, све му остало у јами, а Лунић има бар кошуљу. Лунић збори:

          — Ајмо доли у Далмацију, у Бителић, доли ја имам познатиг, могу нас држати мјесец дана.

          — А јеси ли чуо шта је рекло да неће Срба постојати — кажем ја. -  Ја иђем у устанак, своме вођи Цвији па куд они, туд и ја…

          Говори Славко:

          — И ја ћу с тобом.

          Онда и Божо:

          — И ја ћу с вами…

          Кренемо шумом. Свануло нам се доли виш наши кућа. Гледамо: испред нас два положаја. Један, главни, уватијо је, са Далмацијом свезао и доли свезао са Челебићем, а други, унутрашњи, опет виш наши кућа и онда немаш никуд, не можеш проћи ни на крилима.

          Ми смо онда туте у једној дражици ћунили један дан. Видимо усташе пуцају и претражују около.

          Кажем им ја: док не мркне морамо се извући даље, гори к шуми. Али кад се смркло, тај мој рођак је гледо како би се провуко између стража до куће, имао у кући пушку и двиста метака. А не можеш, како ћеш кад је главни положај на нашим кућама. Кренуо он ипак доли, али се послим није могао нами вратити, остао сакривен у појати, закопао се у сину.

          Божо Лунић и ја смо десет дана остали ту у шуми, у оном грмљу ћутали и само росу лизали. Удан помало изиђи на сунце да се огријемо, а обноћ ћуви онако. Да је било воде, просто све друго.

          Е онда су наши заузели положај накрај Чапразлија, до Прова. А свеједно, наше куће остале у обручу, али ми се некако успјели пробити.

          У кућама нијесмо нашли никога, то се све било разбјежало. Ја нађем сић на бунару па се напијем. Одвучем се некако до појате и ту сам пао, нијесам се мого ни закопати у сину ни ништа — пао сам у несвист.

          Жена Божа Лунића нашла моју жену и рекла јој:

          — Анђо, дошо је мој човик, а дошо је и твој.

          Она брзо кући. Тражила ме. Нема мене. Она у појати и нађе ме на сину ни жива ни мртва. Освисти ме некако и пита:

          — Куд си дошо, жалосна ти мајка?

          — Немој питат куд сам дошо но ме закопавај у сино…

          Она ископала рупу у сину и закопала ме. Туте нит ми је смила доносит ране ни воде, по цио дан усташе одале око куће. Туте сам опет десет дана тако навршијо…

          Једно јутро чујем мој комшија, Миле Гранић, звани Били, дошо прид кућу и зове:

          — О Анђо!

          — Шта је - озива се она.

          — Ди је Божо?

          — Какав Божо, бог с тобом, има дваес дана како га је отирало…

          — Је, је, нашли смо ми Лунића тамо и он је казо да су и Божо и Славко дошли. Казивај, каже, за њ јербо ћемо ти поклати и децу и тебе и све…

          — Ја не знам, морете радити шта оћете, ја не знам…

          Онда они дошли прид појату, он и један жандар, ја га знам, он је бијо из Ливна, отишо је кашње у партизане чим је ту фронт прекинут. Он је бијо жандар али му није било драго бити ту, но морао…

          Зове ме Били:

          — О Божо, о Божо…

          Ја нећу да се одазовем.

          Каже:

          — Излази, бољи си нег да палимо појату. Ми знамо да си дошо. Лунић је дошо. Знамо — каже — да сте и ти и Славко дошли, наћемо и Славка, не мере се сакрит…

          Он зови, а ја шути, он зови, ја шути. Каже:

          — Пали, нек гори — да ми бога гради, и све наређује: е сад овдје запали, е сад овдје…

          Ја одиста мислим д су запалили. Извучем се из оне рупе и скотурам доли низ сино. Отворим врата, њи двојица на готовс држе руке. Ја дигнем руке и кажем:

          — Убите ме, не гоните ме даље одавде.

          — Јок, гони у логор, мани ти њега — збори Били.

          Отолен мене ћапило у логор. Дошла моја жена замном до у логор. Доли ме дочекаше, а логор бијо ту у Чапразлијама, повицима: еве нам га, еве нам га…

          Дође онда логорник:

          — А јесте ли изашли да вам јебем српску мајку. Е нећете сад изаћи…

          А били већ догнали и Славка и Лунића. Изведу нас прид канцеларију прикуче нека кола да нас товаре. Таман они нас да потоваре, кад ево емигранта, усташе Марка Латинића из Ћајића, ено га и данас жив. Дође он и Божо Гранић, бијо жандар југословенски прије рата па послим опет остао као жандар у усташкој власти. Збори Марко логорнику:

          — Ове људе ми дај да иг водим кући.

          — А, каже њиг сам ја распоредијо ди ће ићи…

          — Не, не, људе ми дај вамо!

          Он је ћапио нас, он и та жандар и одвели кућама. Прво сврате кући да одведу Лунића и кажу му док смо ми нико те не смије дирати. Доведу мене онда кући и опет и мени кажу док смо ми овди нико те не смије дирти. Одвели и Славка — тако и њему рекли.

          Увече, смркло се, ја јадан легао на они свој кревет, нема у мени ни триес кила. Лежо ја туте, покрио се, кад зове један Матковић те смо у његовој кући били затворени. Зове моју жену:

          — Кума, кума, (а моја му жена дви сестре држала на кризми па се тако кумали).

          Пита, је ли кум Божо кући.

          — Је — збори моја жена.

          — Отвори.

          Она отвори кад ево ти њега и логорника и Митице Јелчића, најжешћа три у логору. Каже мени логорник:

          — Диж се, да ти јебем српску мајку.

          Ја јадан устанем и питам:

          — Оћу ли се облачит, госпон Перо (Перо му било име, Перо Катовић, Ерцеговац, он се казиво из Далмације, Ступерић, али је мени казо попа Шешума ћаћа да је он Катовић; море бити да је и данас жив, издледа да се бијо запослијо тамо у Зеницу, ма га није имао нико трагати).

          — Има ли ико у овој соби доли — пита он.

          — Нема.

          Он ме уведе у ту собу и одма пиштољ на чело:

          — Казивај шта си казо код куће ди су ови, јебем ли ти српску мајку.

          Реко ја да сам казо да сам се вратијо из пута, а да су сви остали отишли на рад, да ће нешто радит.

          — Тако, тако да ти јебем српску мајку. Ако кажеш икоме да су ови у јами ја ћу те убити па нека је Латинић тебе вратијо, видећемо још и за то…

          Тако одлазили и оној двојици, и њима запритили.

          Ми ту остали неколико. Никуд се нисмо могли пробити. Једанпут наиђу Талијани и учине примирје. Нашли нашега вођу Цвију Пајчина и са њим учинили примирје, да се народ састаје, да нико никог не дира. Док су они тако учинили, ја сам се одма пробијо и прикључијо нашему устанку, нашо своје другове и са њима бијо послије али је моја кућа била под усташком власти све док нијесу Црногорци дошли четрес друге, а ја сам стално ноћу долазијо до куће за рану, муницију и друго. Наша та група партизанска је била у Прову — том групом је командовао Ђорђе Маљковић.

          Све ја и Славко и Иле, овај ми рођак други, он дечко бијо, сад га ето мајор у пензији, и Божо Мијаљица као младић исто (погинуо послије у крајишкој бригади), све смо ми ноћу пролазили између стража за рану и оружје. Е кад су тек дошли Црногорци ослободили су наше куће и ја сам одма постављен за одборника и обавјештајца НОБ-а. Славко је отишо са Црногорцима и погинуо четрес треће на Вакуфу.

          Е, тако то било. Онда Алија Латифић четрес четврте одреди мене и два из Сајковића, Перу и Ђорђа Крчмара, у комисију за испитивање ратни злочина у општини Сајковић. Дао нам он правила и закон како то радит.

          Најприје смо пописали Сајковић како је најприје отерало они једанаес из Сајковића са дванаестим попом. Па смо онда прешли у Губин. Ми смо пописивали само ове који су погинули код куће.

          Кад смо завршили Губин, прешли мо у Прово. Завршили смо и Прово.

          Наступила је четрес пета. У Чапразлијама сем нас дваес два који су отерани у јаму од којих је деветнаес погинуло, укупно је четрес прве погинуло тридес. Међу њима и мој отац и мој брат, и женин отац и два бтара (један у јами а један у бунар скочијо)…

          Једнога дана Алија Латифић, бијо он ту у Ливну, нешта се доста пито, посло ми писмо да дођем њему. Одем ја кад сам носијо извјештај. Нађем га у горњој чаршији. Вели он мени:

          — Бошковићу, ти приђи тамо у Горње Рујане, тамо у општини лиштанској сам осново комисију, али су дошли камишари и истукли иг и однили им, каже, записнике…

          Питам ја ко је у тој комисији. Каже, то је Тиљан Граовац, он је секретар комисије, то је Перо Ерцег и још неколика — он наконта њи.

          Кажем ја:

          — Друже Алија, знаш, ја не могу рећи да нећу али ти могу рећи да нећу с том комисијом радити.

          — Па како ћемо — каже.

          — Вако — кажем ја. Кад завршимо ми наше село ти намести написмено да моја два друга из моје комисије, Перо и Ђорђе Крчмар, да приђу са мном туте па ћемо ми радити и нек Марко Бошковић — Маркица из Доњег Рујана буде са нами. И оне женске што су изашле из јаме нек нам помогну, а ови — реко — мени не трибају јербо њи треба писати у записнике ратни злочина. Само Петар Етцег, он је православни, његово је изгинуло све, он је дошо кашње, радијо у Сплиту. А оно све друго је огрезло у крв. И тај Тиљан доносијо крваву сикиру у затвор међу наше жене и дицу, и лизо је и сад он мени да испитује ратне злочине. Ја с тим нећу радит…

          Каже он — добро. Напише он писмо и ја однесем мојим друговима и ми приђемо у Рујане, тамо у кућу Маркице Бошковића. Ја одем у општину. Тамо је бијо они Брчић Јако, пресједник општине и кажем му ја да има да нам да рану. И он нам је гонијо рану, и тај човик није бијо лош, знам га и кроз рат…

          Ту смо ми имали сидиште у Доњим Рујанима, испитивали и завршили. У Доњим Рујанима је дви стотине и двадеет троје људи, жена и деце убијено и бачено у јаму, а у Горње Рујане стотину седамдесет и једно. У Лиштане педесет и петоро, а у Оџаку била само једна фамилија, седам убијено и бачено и нема и.

          Нико у тим селима није остао, ни жена, ни дите, ни човик, нико кога су уватили, ко је био Србин. Само у нашем селу што су остала наша дица, и жене остале, а и то сам чуо да је бијо један жандар туте, да је он ишо за њи молити. Чуо сам да је послим отишо у партизане, изгледа да је бијо комуниста…

          Иза рата смо ми припазили све те добротворе. Они Латинић је рецимо бијо пришо доли у Сињ и наши су га уватили туте. Протерали га у Травник. Он је поручијо својој жени да дође мени да дам изјаву како нас је он бранијо, а тако су и доли у Сињу дали — били неки Стојанци, православни, и они га бранили јер није дао на њи. Он је бијо усташа, али, ето, није тијо правит зла.

          Кад је он отерат у Травник онда сам ја ишо у Ливно, дао изјаву, а било и још који су ишли и у Травник, дали изјаву и бранили га — бијо Васо Коњикушић из нашег села. Латинић је бијо кажњен што је бијо емигрант, неколико је лежо у затвору, а за ово није имао казне никакве јер су га људи одбранили. Како ћу ја казат да је он бијо злочинац кад је он мени живот оставијо…?“

 

Споменик жртвама усташких покоља у Чапразлијама – у јами Самоград је завршило 28 становника овог села

 

          По казивању Божа Бошковића, у Чапразлијама је, што на Огњену Марију, што наредних дана тог злог љета 1941. године, побијено тридесет људи и жена (двадесет година касније, 30. јула 1961. године, посмртни остаци побијених и бачених у јаму Самоград као и осталих који су почивали у безименим и затрављеним ракама, сабрани су и сахрањени у заједничкој гробници у Чапразлијама, прим.Б.С.).

          На том тужном списку су Урош П. Бошковић, Петар Н. Бошковић, Симо С. Бошковић, Душан М. Бошковић, Божо С. Бошковић, Милан С. Бошковић, Душан И. Бошковић, Мирко М. Бошковић, Тодор П. Бошковић, Војко Т. Бошковић, Владо С. Михаљица, Илија С. Михаљица, Милан Н. Михаљица, Митар Л. Михаљица, Марко Ђ. Стојић, Бранко М. Стојић, Никола М. Стојић, Владимир Ђ. Стојић, Петар Т. Стојић, Петар Т. Гарић, Митар Л. Ђуран, Сава Л. Ђуран, Тома М. Ђуран, затим Перо Маљковић (убијен пред својом кућом), Мара Р. Маљковић (убијена у Ћајићу више понора), Милица Д. Ђуран (из Прова родом, а мучена и убијене у логору), Цвита Н. Марчета (убијена у Ћајићу више понора), Јовић (из Прова, мучен и убијен у логору), Загорац Душан (из Прова, такође, мучен и ликвидиран у логору) као и Бајило (из Губина).

 

                                                *   *   *

 

          Обнављајући овај запис из 1990, ове, 2007. године сам сазнао да међу живима више нема  ни стаменог Божа Бошковића – и њега смирио живот...

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци