РАНЕ БОЈЕ ЛАЛИЋ

Latinica
    Село Губер је једно од најљепших у Ливањском пољу. На самој периферији Ливна, са лијепим новим кућама, широким авлијама, шталама, помоћним зградама и богатом маханизацијом, подсјећа на шумадијска села.
    У једној од тих нових кућа, уз саму магистралу, нашао сам у љето 1990. године Божану - Боју Радету, родом од Лалића из Рујана. Мало прије тога јој ненадно умро муж и остала сама да се вије у пространој кући. Навикла је Боја да губи и трпи ударце, цио живот јој губљење, али године учиниле своје и више нема снаге као некад да стисне срце, да претрпи и сакрије сузу.
    Поготову кад говори о паклу јаме Равни долац, који је и она преживјела и чије су посљедице, грдни ожиљци на челу и доњој вилици и грба на леђима од повреда кичме, и данас врло упадљиви. Збори, а сузе јој само кипе из ситних очију као да се све то десило јуче и као да то казује први пут:
    „Било нас, залуду, пуна кућа. Отац ми и мајка, Марко и Љубица, нас четири сестре и два брата. Кад се заратило, ја била у дванаестој години.
    На неколико дана уочи Светога Илије, чини ми се на два дана уочи Огњене Марије, поведоше оца. Ко се јаду нада, дођоше комшије за њега, ди ће комшија зло учинит.
    Затворило га у Гредарову кућу. Мати ујутро иде да му носи шта јести, ма јес врага, не дају јој га ни видит. Друге ноћи, послим сам дознала, повезало иг жицом бодавицом па под Пролог. Рано моја, све мушкиња што је било, четири села су ту сложили…
    На Огњену Марију, изјутра, некако око девет сати, оно кад се благо у лад гони, заредише по селу и нас купити и гонити, једне у школу, једне у кућу Глигића.
    Нас у школу. Гони нас Мијо Плазанић. Пријатељ нам тобож, Дара Пере Лалића удата за његовог брата Стипу, али заборавио пријатељство. Вели, морате ићи, само да вас попишу, све оставите ди је, ни кућу закључават не треба…
    Тамо веле идете у Србију, али нам не дају да се приповратимо и спремимо. Мили боже, искупили се сви Рвати колико иг има у селу. Све наши, рано моја, ниједног нема у војничком - цивили. Који нема пушку, има лопату или кијак. Брече, прите, ки да нису они људи од јуче. Веле: ко на страну и корак мрдне, метак му је у леђа...
    Жене, оне старије, и дивојке стасале опазиле шта ће бити па почеше пиват и псоват чим нас обрнуше пут планине. Иђемо, а куд год погледаш около по оним косама гамижу усташе, побјећи не мореш да мореш летит. Душо моја мила, вируј тако је било, то ти је цила истина.
    Догнаше нас и утираше у ону пећину на дно Равног доца, ди нам је благо пландовало. Вели ту Живко покојнога Луке Лалића, мало је био старији од мене:
    — Јадан ја, нас ће у јаму безданку…
    Јес вала тако рече. Рекоше и други. Галка се онесвисти. Мртва, мртва…
    Чула сам послим да су једни ћели бомбама да нас побију ту у пећини, али други не дали: ко ће купити комаде и вући мртве лешине у јаму.
    Почеше да прозивају по фамилијама. Прозваше и нас. Мајка носи несритну Досту у нарамку, није јој ни по године било, а Зорку води за руку. Брат ми, црни Богољуб, сестра Јања и ја прид њом.
    Кад избисмо на косу према јаме, имамо шта чути и видити: лелек и вриска до неба се чује, а они крвници алачу и дозивају се. Најгрлатији Баћо Одак и Мате - Маћан Ћенан: нагнај, Мате, дочекај, Баћо, удри тога тамо, у јаму га мајку му српску…
    Душо моја мила, ово ти је цила истина и ако није вако било дабогда ја опет у јаму. И нису туђи но све наши сељаци, комшије — они нас побише и побацаше у јаму. Ја да знам, није само Јозо Шибеник. Он није ћео: пуцајте, удрите, рекао, ја то гледати не могу и нећу дизати руку на комшије…

 

БОЖАНА — БОЈА ЛАЛИЋ, удата РАДЕТА: Коме је вика, томе је и лика…

 

    Никако не знам шта је и како са мном било, како см пала и колико сам у несвисти била. Прво сам чула Галкин глас. Запомаже: положите ми зекану...
     Учини ми се да сам у Галкиној штали. Ма шта ћу у Галкиној штали?! Тргнем се и мало исправим, али ме жестоки болови оборише и у глави ми се разбистри.
    Десно око не могу отворити. Гледам на лијево: мрак мркли. Галка одиста поред мене, чујем јој глас, и даље виче да мора кући зекану положит. Чујем и друге гласове, јечање и запомагање:
    — Ајме мени, црној, ди смо ово ми? - вриснуг.
    — Е, у кукавици, у јами! — збори неко.
    — У каквој јами, црна срићо!?
    — У безданки, у Равном доцу…
    Почнем ја запомагати. Не могу никуд мрднути, све боли: разбијено чело, раскрижена доња вилица, поломљена ребра, повриђена кичма, сто другиг убоја и рана и не опажам.
    Жеђ тежа од свега…
    Сунце ме мало огрија кад ми се јавише Богољуб и Јања. И они живи, Богољуб, несритник скоро здрав.
    Виђог онда и мајку мртву, бог да јој душу прости, а Зорку и Досту мученицу не никако. Притисло иг и притрпало у оној гомили, и данас ми је жаља што иг више ни мртве не виђог.
    Данима лежим непомична и претрнула онако на оним лешевима и чекам да ми црњо Богољуб или ко други дотури влажну крпу да исциједим кап воде. Један дан обрете ми се коноп поред главе. Мислим снијевам па и не погледујем према отвору горе. Опазише и други па завикаше: ко је бацио коноп.
    Одозго збори муши глас: Миле Маљковић из Чапразлија.
    — Е, Миле, мили ти бог дао, оћеш ли нас извадити и спасити мука, заваписмо ми у глас.
    Обећава онај одозго и липоречи, пита ко има жив и збори да покупимо паре и злато од мртвиг да не иђе крвницима у руке.
    Неки посумњаше: ди би Срби мислили о парама и злату код оволико мртвиг душа.
    Бране и зборе да се нико не веже.
    Живко покојнога Луке не послуша, дом му се црнио. Оде. За њим и цура Биланова, Сава, била липа, кукавица, у колу је ја гледала, у стотину да ти је око уграби.
    Свезаше онда и мога Богољуба, кукавица ја, да оста можда би ми претекао. Био здрав, по цио дан он и и Живко и још неки покушавали да се веру уз стину и изађу без конопа.
    Зборише и ја да идем, ране да видам, али мени све нешто збори: не, не!
    Кад се горе гласну пушка разабрасмо да оно није Миле Маљковић…
    Вратише ми, ојађена ја, Богољуба и Живка поново у јаму па за њима и Саву, али не дадоше ни да иг придржимо да им душа испане но засуше камењем, великим гредама те побише све ко се добро није склонио у крај. А џаба и склањање, греда прсне па камење удара на све стране.
    Најпослим бомбе! Мили боже, разносе месо, одлићу главе, руке, ноге. Запомажу поред мене Јово Бачковић и Ђоко покојнога Павла Лалића. Мене погоди у десну ногу. Пљушти крв, рано моја, ки да си вола заклао, а ја мислила да у мени више нема капи ни под грлом. Вриштим, нема никога да помогне. Ја онда сама, скини мараму са главе и некако замотај. Гелер ми је и данас ту и са њим ћу ево и у гроб.
    Ђоко, кукавац, издану брзо, има га Бог на уму да се не мучи. За њим наскоро и Јово Бачковић и многи други - преполовисмо се.
    Ја не могу да се мрднем ни колико сам могла приђе, а навалише црви, боже драги ко те јаде да преживи. Нема више Богољуба да ми додаје и кваси крпе. Умрије и Јања, жалосна ја, и све се погуби, нико ником помоћи не море.
    Свеједно, жеђ ми најтежа. Пробала и ја мокраћу да пијем, али не могог. На једно мисто при стини, ди је вода капала, ископали једну малу каменицу, али ја, тужна, не могу до ње доћи па онда на кољенима и лактовима некако премилим преко ониг трупла. Тамо нема ни језик да сквасим. Пуно црва, гмижу, али ко то гледа…
    Кад нас извадише, мене снијели све до Воденог доца, нијесам могла ни на магаре. Послим у болницу у Ливно.
    Једног дана, ето једног болничара, не знам му име, весела му мајка и Бог му мјесто у рају дао, памтим само да је имао фес на глави. Пита: имаш ли ти кога овдинак у Ливну.
    Зборим ја: имам стрину Боју, долазила она и у болницу да ме види.
    Онај ти болничар мене у наручје па право стрини — видио, зар, да ми живота није, а и усташе изгледа приђе негда поклале неке Србе који су се личили ту у болници.
    Стрика Илију већ било убило и стрини остало четворо о врату на голој улици, али ме она узе за најближе дите и за годину остадог код ње, Бог јој дао и од мога здравља и сваку срићу и на овом и на оном свиту.
    Све мени приђе но својој дици. А ја чукетник и богаљ, њена дица не могу ни јест кад ме виде. Чујем ја како стрини зборе да нећу остати свит о мени да зависи, али она не да проговорит.
    И, ај, ај, тако неђе до иза Божића. Ја почег помало да се опирем на ноге. Све ме Благоје стринин, вазда му благо у дом, узме па ме води, ко мало дите…
    И ето, за муку моју, ја претеког, а и данас не знам како. Некаква сила пресудила да ми буде вика, а коме је вика томе је и лика…“

                        *   *   *

    Боја Лалић – Радета још се вије у свом дому у Губеру. Сама и чемерна, одатле није хтјела ни кад  су  насљедници оних који су њу мучили и бацали у јаму прије петнаестак година почели да јој звецкају оружјем око врата, кад су почела поновна убиства недужних и нејаких, само зато што су Срби и што су се дрзнули да остану на свом огњишту. За велико чудо, нијесу поново дигли руку на њу – оставили су је да ту чами и дотрајава, сама и далеко од свакога свога...

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци