ПУНО СРЦЕ У ПРАЗНОЈ КУЋИ

Latinica
    И у Доњим Рујанима се однедавно обистинила паклена усташка жеља да истријебе све што је српско – записао сам почетком августа 1990. године. Одолијева још само гробље са црквом и групице старовремских камених кула сазиданих од финог тесаника које подсјећају на киклопске стећке.
    Куће су одавно пусте и затворене и у њима нема жива ока од Маљковића, Ерцега, Денића, Лалића, Козомара, Глигића, Бачковића, Стојића, Билана, Глишића…
    Нема ни Бошковића. Ту гдје је тог злог љета 1941. године живјела задруга од преко двадесеторо чељади, остале су само лијепе камене куће и помоћне зграде које као уклете зврје пусте и затворене. Пусто и около на широким ливадама и пашњацима на којима су некада пасла стада од преко пет стотина оваца и коза и небројена крда говеди и коња. Ту се сад растићио и буја коров и шипражје.
    Ове жалосне чињенице још једино не признају и упорно негирају браћа Миле и Илија Бошковић који сваког љета долазе и отварају пусте куће. Запуте се са породицама из далеког Штутгарта, из гастарбајтерског сумора, да на мору и сунцу видају бољке мукотрпног рада и негостољубиве европске климе и обавезно сврате на дан-два у Доње Рујане да заложе родитељско огњиште, да запале свијећу у цркви и посјете неопојену гробницу у Равном доцу у којој је остало толико њихових.
    „Ми смо остали сирочад без мајке још 1954. године — казује старији од браће, Миле Бошковић. - Петнаестак година касније отиснули смо се трбухом за крухом и скрасили у Њемачкој. Првим зарађеним парама купили смо плац у Рушњу код Београда и саградили велику заједничку породичну кућу с намјером да се ту временом настанимо и побјегнемо што даље од родног краја и тужних успомена које су остале у њему. Како су године пролазиле, а поготову откад нам је умро и отац и откад смо и маћеху довели код нас у Рушањ, све више нас притиска жеља да долазимо овамо. Пошто овдје немамо готово никаквих услова за живот и дужи боравак, минулих година смо остајали дан-два, тек да нас жеља прође, али ове године се нешто сломило у нама и одлучили смо да овдје проведемо цио одмор…
    — Ми нијесмо упамтили рат и страдања Срба на овом подручју — додаје његов двије године млађи брат Илија. - Ми само из прича знамо шта је и наша породица доживјела и колико је глава из наше куће пало и заувијек остало у неопојеним гробницама, али сав овај хадезеовски декор који нас је овог љета дочекао овдје, урнебесну пјесму и пуцњаву која се понавља у селу из ноћи у ноћ, доживљавамо као некакво славље што овдје више нема Срба. То нас је за срце ујело и просто смо осјетили да смо дужни да покажемо да нас још има, да нам се нијесу заувијек угасила огњишта. Осјетили смо да због оца и мајке који почивају у овдашњем гробљу, због брата и сестре који су остали у јами у Равном Доцу, због више од петнаесторо чељади која су завршила под усташким ножем, морамо поново пропирити ватру и запалити свијеће…
    А у ланцу села ивицом Ливањског поља подно Динаре, лако је препознати која су насељена српским а која хрватским живљем. Сва их повезују исти пут, али кроз она насељена Хрватима вијуга лијепа, савремено уређена асфалтна магистрала, док кроз она насељена искључиво Србима возила и даље прате облаци прашине са макадамског коловоза.
    Прашина засипа чак и Пролог, највеће српско губилипте у овим крајевима, на којему су усташе у љето 1941. године на свакојаке начине умориле више од пет стотина становника српске националности из Ливна и околних села, поглавито зрелих мушкараца и глава у породицама.
    Овог љета, безмало педесет година касније, сем по путу, постављени су и други биљези и „путокази” по којима намјерник лако препознаје гдје је стигао. У свим селима у којима има хрватског становништва, бандере и дрвеће око пута су искићени шаховницама и фотографијама хадезеовског вође Фрање Туђмана, а сваки зид, свака равна површина је искоришћена за паролу или само та три слова „ХДЗ”.

МИЛЕ БОШКОВИЋ поред споменика који су он и брат му Илија подигли родитељима у Рујанима (снимљено у љето 1990. године), а ту почива и Милев трогодишњи син Драган

 

    Предњаче, наравно, и овог пута Лиштани који су се истакли и 1941. године, откад је ово село потпуно етнички чисто. Овдје, додуше, одавно нема фратра Божа Шимлеше, али ни његови следбеници, заогрнути хадезеовским плаштом, не заостају у сијању мржње. Чак ни гробље нијесу поштедјели већ су га измоловали шаховницама и графитима у славу садшње партије на власти у Хрватској и њеног вође.
    — Нијесмо овог љета пожељели на море до којега се стиже путевима окићеним знаковима мржње — вели Илија Бошковић.
    И он, и брат му, и њихове супруге, чак и њихово петоро дјеце, у глас тврде да им је срце пуније овдје у празној и пустој кући голих зидова — али њиховој кући, без обзира што сад личи на пећину — него у најлуксузнијем хотелу у којему не смију без стрепње гласно проговорити ни казати ко су и откуда су.
    — Може се неком чинити да ми сада нешто пркосимо и некоме гонимо инат — објашњава Миле Бошковић. Од тога нема ништа. Ми се инатимо само са животом који нас неумитно и све више удаљава од овог за нас ипак светог мјеста и све што желимо је да можемо у свако доба слободно доћи у нашу кућу, макар и празну, да нас нико не погледа као странце и туђине на нашем прагу. Ту жељу у нама неће утулити никакво васкрсавање крвничких симбола, никакве усташке пјесме, звецкање ножевима и оргије у духу усташтва јер је човјек на своме прагу најјачи. То никад нико не смије заборавити…
    Ријечи и резони ових одлучних и поносних младих људи добијају на значењу тек кад се поткријепе стравичним чињеницама о крвавој цијени коју је ова и друге српске породице из овог и осталих села око Ливањског поља платила у једно слично вријеме мржње и безумља. Њих посебно пече судбина њихове мајке…
    У колони нејачи од двјеста осамнаесторо дјеце, жена и дјевојака које су сјутрадан, након покоља мушкараца, усташе потјерале из Горњих и Доњих Рујана уз Динару и побацале у безданицу у Равном доцу, била је и Мара Бошковић, родом од Лалића.
    И не слутећи каквој стравичној судбини хита у сусрет, носила је у наручју двомјесечну ћерку Милену, а за руку водила двогодишњег сина Живка и мислила о мужу Јову којега је ратни вихор затекао у Цељу у војничкој униформи и замео му сваки траг.
    Над јамом, кад је завирила смрти у очи, ћеркицу је додала једној од заова, а очајнички пригрлила сина и са њим полетјела у амбис…
    За њом су одмах бацили и њену заову. Остала је прича како је она тог часа испустила из руку беспомоћну бебу, али злосрећном дјетету, наводно, некаква невидљива сила, некакав вјетар из бездана, није дао да падне све док је зликовци нијесу убили из пушака пуцајући у њу док је онако лелујала у ваздуху као лист.
    Било како било, тек ојађена мајка Мара, иако тешко повријеђена, преживјела је у тој живој гробници четрдесет и пет дана, да би је потом, заједно са осталих тринаесторо преживјелих, по наређењу окупаторске италијанске власти извадили из јаме они исти који су их и бацили и потом данима долазили и покушавали их дотући камењем и бомбама.
    Дјеца јој остала под гомилом искасапљених тијела…
    Мара потом до краја рата видала ране и туговала за дјецом која су јој тако немилосрдно, крвнички истргнута из срца.
    А онда јој се једног дана вратио супруг Јово. Издржао пакао ропства у Њемачкој и вратио се у готово пусту кућу.
    Ипак, срећа им се изнова насмијешила. У топлом породичном гнијезду нашла су се три сина. Миле и Илија и најмлађи Живко. Мајка му дала име Живко да сачува успомену на своје прво дијете.
    На жалост, Живку се није дало да живи: имао је само петнаест мјесеци кад се некако омакао и пао у котао пун вреле варенике…
    Ту трагедију срце мајке Маре није могло поднијети — свиснула је и она само неколико мјесеци касније…

                    *   *   *
    
    Браћа Бошковићи и даље живе и раде у Њемачкој, али више не одлазе у Рујане, у родно мјесто радости и туге, јер су се комшије Хрвати у минулом рату постарали да затру и оно што је остало од прије пола вијека.  Разорене српске куће, разорена  рујанска црква и српско гробље зарастају полако у коров и падају у заборав и сјећања боле још само оне који су ту поникли и одатле им сежу коријени. Илија, а посебно Миле Бошковић имају и додатних разлога и мотива више.
     Сем што су им ту остале успомене из раног дјетињства, ту им почивају  кости  родитеља, оца и мајке – мученице,  и злосрећног брата Живка, али и Милевог трогодишњег синчића Драгана, који је ту  несрећним случајем изгубио живот, јула мјесеца 1975. године – утопио се у бунару..

Поломљени споменик Бошковића на гробљу у Доњим Рујанима (по траговима на металној огради рекло би се да је неко пуцао из неког тешког оружја у мраморну плочу споменика  малог Драгана)

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци