А КАКО ГРОБОВЕ ДА ЗАМИЈЕНИМО?
Све до 11. априла 1992. године, међу Србима у Ливну је тињала нада да се зло неће поновити, да ће разум побиједити и да ће се све ипак разминути на витлању националистичким барјацима и проусташкој галами, можда на диобама и сеобама, без крви и злочина. Тог дана је, међутим, громовито одјекнула вијест да је на путу Гламоч – Ливно, на периферији Гламочког поља, убијен Србин, Ливњак, Миле Радоја.
Да све буде жалосније и парадоксалније, управо Миле Радоја, педесетједногодишњи електричар, стасита људина као од Цинцара одваљена, човјек који се није бојао по два ока у глави, много прије осталих је намирисао крв и осјетио да се рђави вакат примиче и то је отворено и говорио:
- Тих мјесеци, кад су се иза брда почели назирати црни облаци рата, он би ми сваки пут, кад год би смом се видјели или чули преко телефона, понављао да Србима у Ливну и ливањском крају нема опстанка – сјећа се Душан Радоја, Милев старији брат, познати фудбалски тренер, који је у то вријеме живио у Требињу. – Кад сам и сам увидио како се лавина национализма и мржње шири и све више узима мах, почео сам да га наговарам да покушамо замијенити кућу и имовину у Ливну за одговарајућу у Требињу одакле су Муслимани већ били кренули да селе или се отворено већ припремали за то. Он је дуго ћутао и изгледало је као да се и сам премишља шта да ради, а онда ми је једног дана с тугом и примјетним грчом у грлу, одговорио питањем:
- Све је то лијепо и лако, имање – ледина, кућа – зидина, лако их је замијенити, али кажи ти мени, мој Душане, како да замијенимо гробове предака, зар да нам остану у туђини, у тамници, да им крвници кости премећу...?
- Он је међу првима у прољеће деведесет прве отишао из Ливна – казује Милева супруга Јела која сада живи у Зрењанину. – Увребао прилику и умакао у Гламоч с надом да ћу се ја с дјецом лакше пребацити. Смјестио се код пријатеља Аца Ћулума и одатле се свакодневно јављао телефоном. И ја онда почетком априла три ноћи заредом с великом масом Срба кретала да избјегнем из Ливна - те треће ноћи нас било око двјеста осамдесеторо - али џаба, нема пролаза, затворили крвници сваки пролаз, крила да имаш не помажу ти.
То треће јутро, била субота, ја се вратила уморна и чемерна и цио дан ишчекујем да ми се миле Јави и чудим се што га нема. Тек пред ноћ ето зове Ацо. По гласу му одмах познадох да је неко зло. Моја Јело, вели, немам ти шта крити, Миле ти је погинуо...
МИЛЕ РАДОЈА, прва жртва повампиреног усташтва на подруч ју Ливна 1992. године
Увјерен да му је породица, супруга и три ћерке (најстаријој већ била двадесета година), успјела да се пробије из Ливна преко брда пут Гламоча, Миле Радоја је то јутро кренуо „ладом нивом“ ливањске електродистрибуције, гдје је био запослен, да их сретне барем до на крај Гламочког поља. Са њим су у возилу били Радован Роквић и Урош Росић (по неким казивањим, са њима је био и неки Кисо, али то није сасвим поуздано утврђено).
На путу су их пресрела и зауставила два наоружана момка у униформама војске Републике Српске. Не слутећи ништа рђаво, Миле им је казао куд су наумили, да ће да сретну збјег Срба избјеглих из Ливна у којему је и његова супруга са дјецом. Војници су им објаснили да иду у извиђање, да желе да се што више примакну Ливну, али да слабо познају пут. Онда су затражили да их Миле повезе барем док се сретну са збјегом. Росић и Роквић су без поговора изашли из кола да би им направили мјесто, а и да Миле у повратку може да повезе сву фамилију.
Опрезан и неповјерљив, Миле је изгледа тек што су кренули нешто посумњао. Шта се и како стварно догодило, никад се вјероватно неће са сигурношћу ни дознати, тек „лада“ се убрзо зауставила и одјекнуо је пуцањ. Роквић и Росић су потрчали да виде шта је било. Војници су их дочекали са упереним оружјем, а Миле је већ био мртав за воланом. Роквића и Росића су нагнали да га извуку из возила, а онда их стрпали у кола и заједно са њима одмаглили пут Ливна.
Глас да је убијен Миле Радоја прострујао је Гламочким пољем брзином муње. Брзо се сазнало и како је било. Пошто је Југословенска народна армија претходног дана направила ршум на Купресу и разјурила усташе из тог тврдог гнијезда, двојица од њих, пресвучени у униформе Војске републике српске кренули су да се пробијају према Ливну. Како су, по прилици, били родом однекуд са стране (причало се да су били из Загреба) и нијесу знали пут, залутали су и избили у Гламочко поље...
Поп Мирко Јамеџија ( и он је у то вријеме већ био избјегао из Ливна), који је Мила Радоју спремао за сахрану каже да је био погођен у потиљак, а тих дана се причало и да се он, ваљда кад је схватио да је у питању превара, да има посла са пресвученим усташама, побунио, да је наводно потегао и пиштољ који је носио у потаји, да је чак и лакше ранио једног од њих...
- Никад то нико није ни испитивао ни истраживао, јер је од тог дана у Ливну отпочела усташка страховлада и Срби су масовно почели да бјеже како је ко могао и куд је могао – присјећа се Јела Радоја тих тешких тренутака. – Од тог дана су заређала убиства а послије мог Мила први су убијени адвокат Владо Митранић и његова љубавница Хрватица. Ето, Миле у суботу а они у сриједу. Ја сам се некако те ноћи пребацила до Гламоча. Мила смо сахранили у мом родном крају, у Ресеновцима у општини Босанско Грахово, а прошлог љета смо његове кости ипак пренијели и сахранили на православном гробљу у Ливну.
Занимљиво је да је Миле Радоја овај свијет угледао као сироче. Рођен је 1941. године, истог дана кад су му усташе у Прологу убиле отац Алексу.
- Мени је била тек трећа година и све то, наравно, не памтим – прича Милев брат Душан. - Ни мајка није памтила датуме, увијек је зборила само да је била недјеља. А да није било Италијана и ми би сигурно завршили у Копривници, Прологу или на нерком другом стратишту. Они су нас буквално отели из усташких руку и касније повели у Далмацију. Како нам је било, то је најбоље знала и запамтила наша мајка, која је на самом почетку рата остала удовица са двоје нејаке дјеце у наручју. Но, нијесмо били сами. Ја, рецимо, никада послије рата у Ливну нијесам имао друга Србина који је имао оца, нити иједног којему се мајка преудала иако су све то биле младе жене, тек на прагу живота. Моја Љубица је, напримјер, имала непуних двадесет и пет година кад је остала удовица и како је тада обукла црнину за мужем никад је до краја живота више није скинула...
Захваљујући доброти
аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига
је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима
на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и
у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године.
То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији
начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих
губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено
инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О
томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци –
Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941.
тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта
је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва
времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и
жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто
допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“,
најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ
ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци