MАСОВНА УБИСТВА У ЛОГOРУ БРОЈ III
Начин убијања
Масовна убиства почињу од првог дана оснивања логора број III па се са мањим и краћим паузама дешавају све дотле, докле је постојао и логор број III, тј. до 22. априла 1945. године, до ослобођења Јасеновца. Масовни злочини убијања чињени су како је већ речено по систему мучења глађу и бацања заточеничких маса у чељуст страшних заразних болести. Тако су масе заточеника поумирале од заразних болести, измучене од глади и жеђи, а претоварени тешким и претешким физичким радовима. Прљавштина, зима, паразити и голотиња допринели су овоме правом помору. Но, то није било све. Усташе су свакодневно и убијале заточенике у појединачно или у већим и мањим групама. Та убијања усташе су чинили на три начина и сведок Димитрије Секулић, земљорадник из Приједора, овако описује у свом сведочком исказу начин убијања у Јасеновачком логору:
„За све време, које сам провео у логору, обављао сам службу гробара. Становао сам у бараци број 5, а јутром би са још 24 заточеника,одлазио на рад преко Саве у Босанску Градину. Ова моја група била је једна од група такозваних гробара. Наш се посао састојао у томе, што смо копали јаме дуге 5 метара, широке 3 метра, дубоке 2 метра. У то време, а то је било маја и јуна 1942 године, усташе су похапсиле све српско становништво у срезовима: Новском и Костајничком, те све Цигане широм НДХ, па су свакодневно у логор стизале масе жена, деце и мушкараца. Маса народа свакодневно је пристизала и свакодневно је била у логору, или у његовој непосредној близини убијана. Како би који транспорт приспео у логор, био је опљачкан и сабијен на једну ледину ограђену редовима бодљикаве жице и добро чуван. Поједине групе већ изнурених и изгладнелих транспорта, усташе су из логора изводиле, а претходно их сврстали у редове три по три. Сваком појединцу душмански су стезали и везивали жицом руке на леђима. После извршеног везивања целокупан транспорт прибациван је у једној дугој повороци скелама преко Саве у Босну. Ово пребацивање трајало је свакодневно, обично по неколико часова. Када је преко реке пребачен и последњи део повезаних мученика на босанској страни у Градини, отпочињало је убијање.
Процес убијања ових људи, за време које сам ја проборавио у логору, обављен је на три начина, убијањем из пушака, митраљеза, обичних и машинских револвера, ножевима, бајонетима и бодежима свих врста, оштрим оружјем, најзад последњи начин састојао се у убијању дрвеним маљевима и гвозденим чекићима.
Први начин био је најређи, други је био већ нешто чешћи, док је на трећи начин убијено највише заточеника у овим масовним покољима. Маљеви, којима су убиства чињена били су тешки око 2 кг, дуги 25 цм, а на дрвеној глави утиснут је био један шиљак од гвожђа, који је вирио из дрвеног маља око 5 цм. Овакав један маљ имао сам једном приликом у својим рукама када сам копао раку. Жртве су убијане маљевима на овај начин: усташа би дохватио жртву својом левом руком за његову свезану леву руку и окренуо је тако да жртва буде тачно леђима испред усташе, а да усташа својим очима буде у висини потиљка жртве. Пошто би жртви наредио да стоји мирно и гледа напред, замахнуо би маљем, који се налазио у његовој десној руци. Из све снаге задао би ударац жртви у потиљак, тако да се заоштрени гвоздени део маља зарије код горњег кичменог пршљена непосредно између главе и врата. Жртва би пала одмах као покошена у јаму, пошто се само убиство обављало тако, да жртве буду постављене на самој ивици јаме. Сви ми гробари, претпостављали смо да су жртве у великом броју случајева остајале у животу, нарочито, уколико се радило о људима јаче телесне конституције. Без обзира да ли је жртва убијена или не, усташе би убијања продужили и даље тако да се лешеви или полумртви људи гомилају у ракама једни изнад других и то са лицима окренутим према земљи. Задаван је само по један ударац, ово се радило ради уштеде у времену пошто је један ограничени број усташа стајао на располагању за обављање ових егзекуција. Сваког дана долазио је нов транспорт, коме је требало створити места у овом простору ограђеном жицом. На тај начин сваког дана и сваке ноћи ликвидиран је исто толики број притвореника, колико је новим транспортом у логор стизало. Напомињем да се не сећам да је било дана за време мог боравка у логору, у коме није приспео ни један нови транспорт.
Јаме су биле копане уз саму Саву. Највеће растојање од реке до јама смело је износити 20 метара. За чудо дно јама и поред тога што су оне копане,у непосредној близини воде, било је суво. Ово је необично олакшавало посао усташама, јер се нису морали бојати да ће лешеви услед воде пливати и на тај начин изазвати срозавање земљишта и евентуално откривање гробница. У једну јаму трпано је по 500 лешева. Ово је било могуће пошто се приликом „сахрањивања“ тј. бацања лешева, односно полумртвих људи у јаме необично много економисало простором. Није се пазило и нији прављена разлика од тога ко се у коју јаму баца. У исте раке бацани су и одрасли мушкарци, и жене и деца. И сви су слагани једно покрај другог и једно над другим тако, да се искористила свака шупљина и сваки део простора. У једном реду главе су биле окренуте на једну страну, а у другом реду више овога главе су биле окренуте на другу страну. Приликом копања гробница ја сам видео огроман број дечијег одела, чарапица, хаљина, радног одела и рубља, фотографија, писама итд. Ово се дешавало због тога што су све жртве пре убијања свлачене тако, да су у раку падале само у кошуљама, односно голе. Гробнице су напуњене лешевима тако, да су лешеви били у истој висини са околним непрекопаним земљиштем. Када се извађена земља из гробница покупила око гробнице и набацала на лешеве, онда се показала хумка висока до једнога метра.
Ова масовна убиства из транспорта од око 3000 жртава обављала је обично једна група од око 30 усташа. Ово је било могуће због тога, што су све жртве претходно биле изванредно чврсто повезане жицом, страховито телесно измучене, а психолошки тако рећи хипнотисане.
Заточеници из логора, третирани су као нека врста сталних затвореника, за разлику од притвореника, који су убијани одмах. Усташе су се трудиле да заточеници не чују запомагање и јауке жртава у свој својој јачини. Чим је убијање почело и чим би почеле клетве и јаукања беспомоћног повезаног народа са оне стране Саве у исти час би усташе изсценирале фингиране нападе на логор. Отпочињале би усташе бесомучну пуцњаву из пушака, митраљеза и револвера и одмах заповедали заточеницима да уђу у своје бараке, где су били одмах затворени. Урлик, клетве и побуне жртава чули су заточеници и поред затворених врата на баракама. Но, тај урлик и запомагања били су далеко слабији јер су заточеници могли да га чују само кроз заглушну тутњаву и прасак плотуна, који су по логору одјекивали.
Такве пуцњаве трајале су дневно по неколико часова, све дотле док је и убијање на босанској страни, трајало.
Још један оригиналан начин за масовно убијање заточеника и притвореника у логору Јасеновац организовале су усташе од фебруара 1942 г. У то време по немачким концетрационим логорима у Пољској прорадиле су посебно саграђене пећи за спаљивања жртава. Сва оно што су нацисти примењивали код себе и у погледу вођења самог рата, у погледу исхране, реквизиције, рационираља итд. преносиле су и на своје сараднике. Тако је у Јасеновцу дошло до подизања две пећи за спаљивање жртава. Једна пећ је подигнута одмах покрај такозвне „Циглане“, а друга на босанској страни, у Градини. Пећи је саградио тадашњи усташки сатник инжењер Пичили, па су заточеници по њему ове крематорије назвали Пичилијеве пећи.“
Кад су креманотирији били озидани и довршени, Пичили је дао да се поубијају сви зидари и друге занатлије које су као заточеници били запослени на изградњи тих пећи.
Крематориј крај циглане је одмах прорадио и исти сведок, Секулић Димитрије из Приједора описује у наставку свога сведочког исказа детаље спаљиваља:
„Поједини заточеници убијани су и на тај начин што су живи спаљивани. Овај начин убистава за време мог боравка у логору био је у зачетку. У пећи циглане монтирана је једна камена плоча која се налазила испод врата двају одаја изнад саме пећи. Плоча је дугачка 2 метра, а широка 1 метар. У једној одаји налази се једна канцеларијска просторија, а у другој одаји друга канцеларијска просторија, обе те собе имају двоструке излазе. Заточеници се у току фиктивних саслушања шаљу из једне собе у другу, кроз врата испод којих се налази монтирана камена плоча. На средини плоче постоји осовина, тако да се задњи крај када се на њега стане, одвоји од осталог пода и окрене на ниже, а предњи крај на више. Жртва, која прелази преко плоче, у оном тренутку кад пређе осовину и стане на задњи крај склизне у отвор, који се начини услед тога што се плоча окрене око своје осовине и пређе из хоризонталног у вертикалан положај. Жртва са плоче упада спрат ниже право у пећ и у пећи сагори. Како сам у логору сазнао у опште се не чује ни њен јаук, ни врисак када са плоче падне непосредно у огањ.
На овај начин усташе су масовно живе у огањ, на превару слале многобројне заточенике. Но усташе су у цигларској пећи спаљивале лешеве побијених заточеника и заточеница. Прво су их поубијали ударцима маљева и секирама по глави а затим су њихове лешеве носили у цигларску пећ и спаљивали.“
Сведоци Билановић Стојан, бачвар из Тарчина и Билановић Велимир шумски манипулант из Тарчина, у свом сведочком исказу између осталог посведочили су:
„Осим тога усташе су у пролазу убијале у Јасеновцу све болесне, старе и за рад неспособне, а такође од реда и сву децу и жене јер ни деца нису за привреду способна. А усташе су тврдиле да у усташкој Хрватској такви не могу живети. Лешеве ових жена, деце и стараца усташе су спаљивале у циглани.
Познато нам је да су у месецу априлу 1942. године усташе довеле у Јасеновац читаве транспорте српских жена и деце, те их пред цигларском пећи убијали маљевима и секирама по глави. Њихове су лешеве после тога уносили у цигларску пећ и спаљивали. Тако се сећам добро да су једног дана, када смо радили у логорској башти, усташе довеле једну велику групу жена и деце и све пред цигларском пећи поубијале маљевима и секирама по глави. Убијање је трајало читав дан до подне. Лешеве убијених жена и деце су спалили у цигларској пећи. Није нам познато одакле су доведени ове жене и деца.“
И сведок Димић Максим иа Островице у своме сведочком исказу наводи:
“Врло често су усташе некад у већем, а некад у мањем броју тукле заточенике. Тако премлаћене, али још увак живе бацали су их у ужарену пећ циглане. Видео сам где су се људска телеса топила у ватри као восак јер сам и сам радио код пећи.
Усташе су заточенике или живе бацале у огањ у цигларску пећ или их прво убијали, па њихове лешеве убацивали у пећ, или преко Пичилијеве направе доводили дотле да сами ускачу и пропадају у огањ како је то описао сведок Секулић Димитрије.“
И сведок Ратковић Душан из Приједора у свом сведочком исказу (као и сведок Секулић Димитрије) сагласно описује спаљивање заточеника по систему Пичилијеве пећи:
„Спаљивање живих људи обављано је на тај начин што су усташе одређене људе за убијање, одводили у засебну просторију, која се налазила у самој циглани више пећи у којој је горела ватра. У тој просторији односно под вратима на изласку из те просторије а више саме пећи, постављена јо једна бетонски плоча која је лежала на железној осовини у водоравном положају. Када је жртва излазила из те просторије, морала је стати на бетонску плочу, а плоча се под теретом окренула око осовине у вертикални положај. У томе часу указао се отвор кроз који је жртва пропадала у ужарену пећ и жива изгорела. Ја сам својим властитим очима гледао процес спаљивања.“
Исто тако и сведок Зец Милован студент права иа Петриње у свом сведочком исказу описао је:
„На дан 23. марта 1942 г. између 2 и 3 сата после подне доведена је у логор једна група око 50 Срба сељака из Босне. Они су одмах одведени у саму циглану где су убијени и спаљени. Ја сам се случајно тада налазио у електромеханичарској радионици која се налазила у самој циглани. Ту је као механичар тада радио Гадо Мирослав из Загреба, мој познаник код кога сам баш у тај час случајно дошао. Из суседне просторије ја сам јасно чуо, како су усташе из доведене групе издвојиле једног који је био наводно Римокатоличке вере. Затим сам чуо заповести усташа: „Лези“ – „убиј га“, а затим сам чуо јауке људи и комешање. После овога опет сам чуо где усташа виче „овај не може унутра“, а други му одговара: „Сасеци га“, радило се наиме о томе да тело једнога од убијених није могло бити убачено у пећ јер је био огромног раста, па су га морали сасећи и комаде његовог тела бацити у пећ.“
Сведок Иван Лазић, звани црни Јова из Кузмина у своме сведочком исказу тврдио је да су се покрај наведених начина за спаљивање живих заточеника и за спаљивање њихових лешева, употребљавале још и посебне методе за спаљивање Цигана. Цигане би по исказу овог сведока, сатерали у кружну пећ циглане, на оно место где се иначе слагала цигла за печење. Када се у пећ набило до 700 Цигана, пећ је чврсто затворена и започето је ложење онако као да је сложена пресна цигла за печење. Тај сведок је исказао да се међу логорашима говорило да су се из пећи чули страховити крици, запевка и лелек цигана када је пећ почела да се загрева и још више када се пећ све више и више загревала. Најстрашнија смрт управо је дављење и кување у затвореној пећи и страховити призори бола и лудила невероватни и непојмљиви остали су заувек иза затворених врата цигларске пећи.
Истребљеље цигана
По нирбершким нацистичким законима имали су се из Европе уклонити поред других и сви Цигани. Зато је из поглавниковог главног стана издата наредба, по којој су имали сви Цигани широм НДХ као непоћудни елемнат похапсити и отерати у радни логор Јасеновац. Ту наредбу је Жупа Вука у Вуковару доставила свима котарским претстојницима и усташким логорима у Срему са упутством да се још исте ноћи покупе сви Цигани по свим селима Срема. Наредба се односила на све Цигане, на одрасле мушкарце и жене као и на децу и изнемогле старце. Претходно су сачињани спискови свих Цигана по оптшинским поглаварствима и усташким таборима из сваког села, те достављени управним и усташким котарским властима. Онда је оргнизована хајка на цигане и у исту ноћ блокиране су по свим селима у исто време све циганске куће и сви Цигани, и сваки из свог села отпремљени у седишта котарева.
У хапшењу и купљењу Цигана учествовале су све усташе са службом у појединим местима и седиштими котарева затим све страже и полиције фолксдојчера са територије Срема, сваки у свом месту, онда све жандармеријске станице са свим својим људством по околним местима, где није било доста усташа и швапских црнаца.
Употребљене су у недостатку других оружаних снага и све општинске полиције, па пољска полиција, пољари и редари.
Код тако организованог похода на мирне и заплашене Цигане, покупљено је за једну ноћ на територији Срема око 8.000 Цигана.
До овако велике бројке дошло се на тај начин, што нису покупљени само Цигани, скитнице, Цигани чергари, Цигани џамбаси на који се ова нацистички и пренешена усташка наредба односила, него су покупљени сви не само Цигани, него и Срби, које је неко из усташког табора, или општинске усташке управе имао на зубу и употребио ову згодну прилику да га уништи у уклони.
И верски моменат код овога је играо важну улогу, па су сви Цигани Римокатолици, који су се сматрали мађарским циганима, протерани у Бачку, а Цигани Римокатолици ако их је било остављени су и нису делили судбину цигана у јасеновачком логору.
Општинске управе и усташки табори морали су претходно да саставе спискове Цигана и тако да одлуче колико ће и ко ће из ког места бити отеран и унитен као Циган у Јасеновачком логору. Такво исто мерило није употрбљено у свима местима, па су понегде захваљујући увиђавности месних управних и усташких власти остали неки Цигани и даље на слободи, а на другим местима покупљени су и они који нису били Цигани, него су тек у својој даљој прожлости имали можда по неког претка, који је био Циганин. На многим местима у Срему убачени су тако у спискове Цигана и они Срби који никада никакве родбинске везе нису имали са Циганима.
Типичан пример злоупотребе пописа Цигана и страдања многих Срба у Посавским селима јесте хапшење и протеривање у логор. Око 200 душа из села Вишњићева, 107 душа из села Адашеваца, око 100 душа иа села Моровића, око 150 душа из села Батроваца, 258 душа из села Босута, око 120 душа иа села Сремска Рача и око 100 душа из села Товарника. Ти назови Цигани у Вишњићеву, у Моровићу, уБосуту, у Сремској Рачи и већина њих у Товарнику, Адашевцима и дргим селима нису више знали ни речи свог циганског језика, нису се бавили циганским занимањима и занатима - то нису били Цигани котлари, ковачи, коритари, угљари, џамбаси ни свирачи. То су били пољопривредници, сточари, сваки са својом кућом у селу, стоком, свињама, коњима, колима и пољопривредним алатом и занимањем. Били су осим тога и вредни обалски, шумски и рибарски радници и бавили су се и пољопривредним пословима и искључиво од тога издржавали себе и своје породице. Сви су били Православне вере, славили су Крсну Славу и у свакој прилици декларисали се као Срби. Зато су сви страдали мученичком смрћу у Јасеновцу као жртве у масовном злочину, у истребљењу Срба, Јевреја и Цигана у Срему.
Из Сремског села Нови Јанковци одведено је у логор 858 душа, у логору Јасеновцу поубијано је 856. Били су у већини угљари и коритари, многи од њих су основали сељачка госпадарства и бавили се са својим породицама искључиво земљорадњом. Из те групе свега су се двојица бекством спасили из логора, а сви остали су жртве масовних злочина.
Из малог фрушкогорског села Моловина, где је живела бројна породица Фамилић, одведено је у Јасеновац 95 чланова са презименом Фамилић и сви до последњег, и старо и младо изгорело је у цигларској пећи. Цела породица Фамилића из Моловина и огранак те циганске породице из оближњег фрушкогорског села Љубе били су талентовани свирачи. Из тих села изашле су најгласовитије тамбурашке и оркестарске дружине и многи примаши најчувенијих капела у Новом Саду, Бачкој Паланци, Осијеку, Сремској Митровици, Шиду и Винковцима, рођени су и одрасли у породици Фамилића у Моловину, односно Љуби. Имена примаша Љубе, Бошка, Спасоје итд. позната су широм Војводине, а њихова дружине сматране су у Војводини као најбоље најрадије виђене.
Чим је рат иабио сви су ови Фамилићи протерани из разних варошица Војводине и Срема у завичајме општине Моловин и Љубу, а сведок Папић Станоје из Моловима у свом сведочком искзау наводи:
„Од када постоји наше мало убаво село Моловин у фрушкогорским шумама, никада није било толико песме и свирке као од лета 1941. године до лета 1942 године. Сви Фамилићи свирачи протерани су у завичајну општину и у Моловину се скупило шест великих свирачких дружина. Шест примаша и шест басова са одговаријућим бројем других инструмената и свирача састало се и од песме и свирке све је грмело. Цигани су предосећали свој жалосни свршетак и многе тужне севдалинке биле су непрестано на њиховим уснама и жицама. Тако су дочекали и лето 1942. године. Чули су да ће бити сви похапшени, да ће бити отерани у логор. Однекуд су сазанали и за дан када ће бити покупљени и од онога часа (а то је било дан два раније од њиховог одвођења), свирка и песма није престајала. Ни један није хтео да утекне и да се од других одвоји. Цела та велика свирачка породица од 95 чланова дочекала је мирно, са песмом, да их све покупе и да се са свирком и песмом крену у поворци из нашег села праћени усташама. Необично тужне песме кроз сузе и плач, и необично тужни опроштајни гласови виолина и тамбура и данас су у памети нашим сељацима, када су се Фамилићи од нас последњом песмом, идући кроз село, опраштали, плачући, и кроз плач певајући. Сви су отерани на железничку станицу Шид, па су и кроз Шид исто тако прошли у савршеном реду са песмом и музиком и тако су ваљда и у смрт отишли.
Од те велике свирачке и даровите певачке породице остао је само Бранко Фамилић са својом женом, без деце, кога су усташе зато и оставиле јер деце није имао.
Покупљеми су тако широм Срема, па и широм целе НДХ десетине хиљада Цигана и са свих страна свакодневно су пристизале у Јасеновац композиције са бломбираним вагонима и из вагона су истоварани Цигани. Сви су они упућивани одмах у Логор III-Ц, у коме је било, посебно ограђено жицом циганско одељење. Понегде је нека композиција довезла читаве караване Цигана скитница са њиховим типичним колима са арњевима, са њиховом стоком, псима и коњима. Те чергаре усташе су на превару добиле и под изговором да их возовима пресељавају у Румунију, довеле их у Јасеновац.
У логору III-Ц и циганске прње и циганске черге биле су од усташа опљачкане, а нарочито је обраћана велика пажња на злато и сребро. Обављени су темељни претреси и пљачка новца и накита.
Циганке, деца и слабији, односно старији мушкарци одмах су одвајани и затварани у посебни цигански одељак логора III-Ц. Ту су данима остајали на киши, на сунцу, а без воде и хране. Циганско логориште било се тих дана толико препунило, тако да је логор III-Ц имао тада кулминациону бројку својих становника од 25000 људи. Бројне групе деце и жена те изнемоглих Цигана свакодневно је убијано у Градини, у Босни, маљевима и спаљивано у кружној пећи циглане, те убијано пред Пичилијевим одељењем цигларске пећи. А лешеви су у пећ убацивани и спаљивани.
Ниједан Циган у логору није био регистрован и логорска управа о њима није водила никакве евиденције, нити им је дала трунке хране или воде за све време док су у логору као пролазници пред смрт, боравили. А број Цигана који је доведен, и у Јасеновцу у најстрашнијим мукама поубијан процењује се на 40.000. Ни чашицу воде, ни најмаљу корицу хлеба усташе овом великом броју људи нису дале, јер су их сматрале нижим бићима: нижим и од сваке животиље.
Па ни они, који су као здравији и снажнији издвојени међу остале заточенике у логору III-Ц и употребљени за најтеже физичке радове на насипу, нису примали никакву храну, ни оно мизерно следовање које су други заточеници у логору III-Ц примали. За њихово бројно стање није се знало јер нису били пописани, а следовање су примали само они који су пописани. О осталим заточеницима и у логору III-Ц водила се евиденција колико их је који дан, односно ноћ помрло и колико их је побијено и колико је придошло. Циганима се то није бележило. То су биле јединке мизерније од најмизернијих, и убити Цигана у логору значило је исто толико колико убити ваш или стеницу. Усташе су сматрале убиство Цигана као добро дело и нико никоме зато није одговарао него је напротив бивао похваљен.
На насипу су Цигани употребљавани за најтеже физичке радове,
они су замењивали коњску и воловску запрегу и вукли кола натоварена земљом на насип. Били су упрегнути и зауздани као стока а беху бичевани и тучени моткама и корбачима више и од саме стоке.
Кола натоварена земљом на неравном терену, из кога су извлачили земљу и вукли на насип, био је претежак посао. И волови би посустали да нису храњени. А Цигани употребљавани на овоме воловском послу данима без хране и воде падали су свакодневно изнемогли прегладнали и пребијени и постајали су саставни део страшног насипа. Колска запрега састављена од Цигана мењала се повише пута, дневно и кад би год који од Цигана из запреге смалаксао и пао, био би прегажен, остајао би у насипу и прекривен новим слојем земље. У запрегу би долазио други, другог би смењивао трећи и цео насип крај Струга назидан је и насут лешевима заточеника и замље. Цео насип, кога су заточеници градили и изградили као одбрамбени зид око логора, постао је тако једна огромна гробница и само његовим раскопавањем могло би се утврдити колики је број заточеника сахрањен у масовној гробници у насипу око логора III Јасеновац. Велики број лешева узиданих на описани начин у насипу, био је некад народ Цигана настањених у усташкој Независној Држави Хрватској.
Усташе су Цигане употребљавале и за најкрволочније радње, које су силом заточеницима наређивали и тражили да изврше.
Сведок Марко Јовановић судија из Сремске Митровице у свом сведочком исказу вели:
„Ја сам у логор Јасеновац дотеран у групи од 71 Сремца из Винковаца и приспели смо у Јасеновац баш онда када је настао логор III-Ц. Били смо употребљени као радна снага за градњу насипа. Трећег дана када смо се увече вратили са насипа у логор, дошао је тадашњи усташки поручник, инжењер Хинко Пичили и између нас позвао једног младог Цигана од својих 18 година и пред свима нама га запитао: Какво се то данас жаљење на усташе међу вама водило на насипу и какав је то разговор био? И одмах затим, пре него што је Циганчић успео и да одговори, избројао је између нас тринаесторицу и наредио им да се построје. Онда је додао Цигану секиру и наредио му да сваког појединог по реду ушицом од секире туче по глави. Када се Циганин устручавао, Пичили је извадио револвер и испред цеви упереног револвера Циган је дограбио секиру и сву тринаесторицу једнога по једног ударцима по глави оборио иа земљу. Када су ови мученици већ лежали на земљи, приступио им је Пичили, са двојицом младих усташа и са корбачима завијеним у челичне жице тукао их је сваког појединог по мошницама, док им мошнице није све исекао или су поодпадале. Она двојица младих усташа другим корбачима тукле су мученике преко цеваница, и по рукама, кичми и преко груди све дотле док им кости нису попуцаде. Пичили је тукао жртве и корблима преко врага све док им није вратне жиле просекао, и док им крв из жила нијк шикнула. То му је изгледа чинило нарочито задовољство и ја сам му то са лица прочитао.“
И за друге џелатске послове усташе су употребљавале Цигане, па су једну групу Цигана, Личана употребљавали као џелате у масовним убиствима људи, жена и деце у Градини. Ту су Цигани дрвеним маљевима убијали жртве, а за награду добијли су храну из усташке кухиње и добијали су у изобиљу велике количине ракије, а сведок Милко Рифер рад ове последње живе циганске групе описује :
„Од једне овеће скупине формирала се такозвана гробарска група, која је пребачена у Градину. Имала је дужност да свлачи побијеие жртве и да сортира тако добивену одећу, те да је свакодневно колима одвози у логорско складиште. Био је то голем, напоран посао, праћен очајним крицима и запомагањем жртава што су у напрекидним колонама пристизале на кланицу. Појили су их великим количинама ракије јер су само у скоро потпуно пијаном стању могли вршити тај инфернални посао у јамама у којима је било на хиљаде премлаћених и прекланих људских тела. Многи од њих иагубили су памет, па су их одвели на „Лакши рад“ негде на другу страну. Они се, наравно, никада више нису вратили.
Кампања клања трајала је дуто, скоро непракидно две године.“
Неки, нарочито изабрани Цигани помагали су усташким кољачима и активио у послу. Један преживели Циганин исприповедио је сведоку Риферу да је међу циганима џелатима препознао свог рођеног брата Мију. И Сведок наставља:
„Мијо је држао у рукама маљ и спуштао га силовито на главе несрећника што су их догонили овамо од скеле у дугачким колонама. Стајао је раскорачен пред јамом, снажан, херкулски развијен опаљен од сунца, го до појаса, са усташком капом на глави, са набреклим мишицама, црвен у лицу од ракије узмахивао је маљем.
Једнога дана појавила, се пред јамом тужна гомилица циганских жена и деце, Мијо је несмиљено косио младу циганчад. И на једном застао је, опазио је пред собом своју снају Ружу и две девојчице синовице.
„Шта је“ - заори се глас усташе Аџије, надвисујући јачином кукњаву деце, „Настави, мајку ти циганску...“
Касније је и ова целатска гробарска група цигана полуслободњака у Градини сва поубијана заједно са њиховим породицама и у логору је преостао скривен као да није Циганин, Божидар Филиповић брат џелата Мије из џелатске циганске групе на Градини. Божидар се запослио у праоници и био је највреднији на свом послу. Нико га није знао ни сматрао га Циганином. Покрај Божидара, према исказу истог сведока Рифера остао је као други и то јавни Циганин један младић од 20 година, примаш неке циганске капеле из Сремске Митровице, по имену Васа. Усташе су га оставиле зато да им буде примаш у логорском оркестру и да их увесељава. Усташе су за Васу знале да је Циганин и тако је један једини јавно као Циганин остао у јасеновачком логору после покоља свих Цигана: Васа примаш из Сремске Митровице.
Велики део једног народа уништаван је у најстрашнијим мукама и постао је жртва масовних злочина јасеновачког логора. Око 40.000 Цигана на најсвирепији начин поклано је, маљевима поубијано и живо спаљено у огњу цигларских пећи, или живо испечено, и сагорело у кружној пећи циглане.
Данас се од сремских Цигана у животу налазе само још они, који су се после ослобођења вратили као ратни заробљеници из Немачке и само они, који се случајно нису нашли за време хапшења Цигана у јуну 1942. године у свом селу.