ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ БРОЈ V

СТАРА ГРАДИШКА

 

            Опис логора

            На левој обали Саве преко од вароши Старе Градишке налази се бивши Казнени завод. Тај стари, још Аустријски, Казнени завод употребиле су усташе за једно одељење логора Јасеновац и по томе овај логор је добио званичан усташки назив логор Јасеновац број V.

            Од логора Јасеновца број III удаљен је 36 км. Цео логорски, односно казнионички простор ограђен је још од вајкада високим зидом саграђеним од цигала, високим око 6 м. Логорски простор има изглед неправилног четвороугаоника, од којег јужна страница јесте обала реке Саве и на самој обали подигнути зид, а остале три странице тога четвороугаоника наслањају се на ову најдужу страницу. Усташе су по заточеницима дале на извесним местима зид надоградити и проширити и на самоме зиду саграђене су стражарнице у облику бункера. То су биле и усташке осматрачнице, у којима су били митраљези, складишта муниције и другог оружја, а свака осматрачница осим тога имала је и рефлекторе. Такве осматрачнице и стражарнице биле су постављене и на насипу на обали Саве, и на угловима зидова и над улазним вратима у логор. Главни улаз у логор био је са северне стране. То су била велика врата у зиду за колски и пешачки пролаз.

            Казнени завод Стара Градишка налази се у непосредној близини

главног друма, који води од Окучана за Бања Луку и на месту где тај друм прелази реку Саву и где је била велика ћуприја преко Саве, као саставни део тога друма. Налази се у непосродној близини описани Казнени завод.

            Унутрашњост самога логорског круга одељена је опет на посебне одељке, који су служили у своје време као мушка казниона и као женска казниона. Тако су сада и усташе поделиле логорски круг на женско и мушко одељење. Посебно је био сада по усташама изграђен зид, који је делио логор на оне заточенике, којима је одређен строжији режим и на оне заточенике под сношљивијим режимом.

            Стари Казнени завод усташе су сада претвориле у радни логор и покрај већ постојећих зграда и казнионичких ћелија, дограђене су многе просторије и зграде за велик број радионица, магацина; потом је саграђена усташка болница, римокатоличка црква и управитељство логора. У згради управитељства логора, која је била једноспратна зграда са многим одељењима, биле су смештене управне канцеларије, станови за официре, официрска кантина и трпезарија.

            Посебна одељења била су у другим зградама одређена као дечији логор, а посебно је био у кругу оног дела логора са блажим режимом зграда за заточенице, Хрватице. Од радионица, које су биле смештене у овом делу логора, биле су: кројачница усташке одеће, радионица усташке обуће, леваоница железа, ковачница, коларница, браварија, лимарија, токарија, ужарија, бачварија, столарија, стакларија, картонажа, књиговезница, штампарија, пушкара, ременарија, метлара, керамика, пекара, месница, млекара, сирана, уљара, содара, резбарија, сајџиница, ауто-механика и гаража, механичка радионица, канализација, инсталатери водовода, бојадисаона, кројачница за заточенике, бријачница, хемијски лабораторијум - па су ту биле још електрична централа, усташка болница са амбулантом, рентгеном и зубном амбулантом, праоница рубља, стовариште старе робе, крпара, млин, папирница, дрвара и дашчара.

            Попречни велики зид у логору висок 6 м, делио је овај део логора од најболнијег дела логора, на коме се налазила једна огромна зграда дугачка

50 м, широка око 18 м а висока 20 м до 25 м. Била је то кућа на спрат, а у средини крова имала је једну врсту торња над кровом у висини 5 до 6 м. Тај простор, где је била ова зграда био је посебно осигуран високим зидом и у простор те зграде зване "Кула", улазило се на једна врата. "Кула" је средњовековна грађевина, са масивним засвођеним зидовима, па су и ходници и све ћелије у тој агради засвођене и одељене огромним белим зидовима, тако да се из једне у другу ћелију не може чути ни револверски пуцањ. Приземље куле употребљавало се за различите радионице, као на пример ковачницу, браварију итд.

            Са севарне стране "кула" је имала тешка врата, а од врата су степенице водиле на горњи спрат. На горњем спрату из предсобља водила су двоја врата лево и десно, те и кроз једна и кроз друга врата, лево и десно, улазило се у мрачне ходнике. Са једне и са друге стране и једнога и другога ходника била су тешка врата у зидовима и кроз свака та врата улазило се у казнионичке ћелије. На сваком крилу зграде било је 24, односно 25 ћелија. Свака та ћелија била је засвођена и била је дугачка око 6 м и широка око 4 м, а високе до засвођавања 2 метра.

            "Кула" је била мучилиште са свим својим ћелијама на спрату, а посебно мучилиште било је тако звани "хотел Гагро". То је мучилиште прозвано по усташком заставнику Николи Гагро, који је тамо на невероватно свирепе начине убијао и мучио заточенике и заточенице.

            Мучилиште се налазило у приземљу, односно сутерену усташке болнице. А усташка болница била је зграда на два спрата, те су оба спрата служила за болницу, а у приземљу су становале усташе из логорског сата. Приземно десно налазило се седам самица, од којих је седма била одвојена, и у њој се саслушавало и мучило.

            Осим ових самица, постојало је још шест подрумских ћелија, од којих су две употребљаване за кажњенике, а четири су сматране као ћелије смрти. У тим су ћелијама чињена су страховита убиства и најстрашнија умирања од глади и жеђи. Величина ових ћелија је била 2 м ширине, 2 м висине и 3 м дужине. Под је био од цемента и свуда је била влага. Ни клозета ни кибле није било и заточеници осуђени на смрт глађу, вршили су нужду у самици, а једини посетиоци самица били су велики клозетски пацови, који су непрестано наваљивали и једва чекали да се мученик од глади онесвести или да толико ослаби да постане плен и храна пацова.

            У логорском простору у средини био је логорски круг тј. празан простор, на коме су се одржавали "наступи" и који је иначе служио у казненом заводу као круг за шетње кажњеника.

 

            Постанак логора Јасеновац број V

            Казнени завод у Старој Градишки био је после слома старе Јутославије распуштен, а кажњеници су се разбегли,  односно распуштени својим кућама.

            Када је у Јасеновцу створен логор смрти и када су неочекиване и изненадне јесење поплаве присилиле да на брзу руку ликвидирају логор Јасеновац број I и логор Јасеновац број II, те када је припремани логор Јасеновац број III још био само замисао и усташка идеја, а заточеници свих врста почели са свих страна из НДХ да пристижу у Јасеновац - одлучила је логорска управа, да као логор употреби стари казнени завод у Старој Градишки, заједно са свим просторијама, мучилиштима и средњовековним инквизиторским самицама. То је било једно одељење логора Јасеновац и послужило је у прво време за смештај масона и политичких првака, те старих политичких странака из бивше Југославије. Касније је логор Јасеновац број V служио углавном као женски и дечији логор и логор за оне заточенике, који су долазили под лакши режим и који од усташа нису били унапред одређени за убијање.      

            Све време постојања логора Јасеновац број III, постојао је и логор Јасеновац број V - и када год је требало заточенике заварати да иду као премештени из логора III у Стару Градишку, и обратно, из Градишке у Јасеновац - онда је ово одвојено постојање одвојеног логора добро дошло. Заточеници су тако мирно одлазили на стратиште, на кланицу и у смрт, мислећи да су заиста премештени из Јасеновца у Градишку и обратно.

 

            Логорска управа

            Логор Јасеновац број V као и сви логори у Хрватској били су под врховним заповедништвом поглавниковог повереника за све логоре, Вјекослава Лубурића, званог Макс.

            Из главног логора у Јасеновцу број III одређени су заповедници логора у Градишки, па је тако утврђено, да је први заповедник у логору био Јозо Матијевић родом Далматинац, а први заточеници у логор стигли су 13. новембра 1941. године.

            После Матијевића дошао је за заповедника усташки официр Иван Рако, а први заповедник, тада већ устројеног и женског одељења логора, био је усташки заставник Станко, звани Беванда. Заповедници логора у Градишки често су се смењивали, па је тако утврђено да су као заповедници долазили један за другим после Беванде: Јурај Куринички, Никола Гађић, Бранко Слипчевић, Стјепан Босак, Ивица Бркљачић, натпоручник Јосип Стојчић, усташки натпоручник Орешковић, заставник Анте Врбан, поручник Јеролим Маричић из Шибеника.

            Утврђено је да су заповедници логора имали своје тајнике, а тајници су били из редова усташких официра. Тако се зна да је тајник надпоручника Гађића био студент Буховац.

            И поједина одељења у логору имала су своје заповеднике. Зна се да је заповедник целокупног рада био усташки поручник Немет звани Ћаћа, а иза њега натпоручник Кордић. Заповедник усташке болнице био је Мато Мандушић из Имотског, а заповедник самица и ћелија био је усташки водник, а касније заставник, Никола Гагро, из Широког Бријега, по коме су мучилишта добила име "Хотел Гагро".

            Картотеку заточеника водио је усташки водник Мирко Руњаш из Старе Градишке.

            Надзорница над женским одељењем логора била је усташица Маја Буждон, монополска радница из Загреба родом из Сплита. Она је била и вршилац дужности управнице женског одаљења логора. Уз Мају Буждон биле су још 24 усташице, које су обављале у женском одељењу логора надзор и мучење заточеница, па су те жене - звери убијале и клале заточенице. У галерију тих усташких чудовишта спадају Анкица Чоп, иначе учитељица из Славонске Пожеге, Зора Грбац,  ученица из Загреба, Јелка Бркић из околине Босанског  Брода, иначе кројачица, Љубица Бабић из Загреба, две сестре Штефица и Драгица Поклитар из Тузле, Мима Кузмек из Загреба, Драгица Кузмек из Загреба, Милка Прибанић из Загреба, Божица Обрадовић негде са Кордуна, Нада Танић - Лубурић из Ливна, Љубица Флањак вереница крволока Љубе Милоша, Вилма Босак негде из Срема итд.

            Сигурносну службу у прво време у логору V обављала је III усташка сатнија из Јасеновца. Бројала око З00 усташа, а командант је био усташки натпоручник родом из Брода. Касније је посаду сачињавала трећа усташка бојна са око 1.000 усташа, подофицира и официра. Међу њима била је најгора

11 сатнија регрутована из реда Херцеговаца. Та је сатнија учествовала у масовним ликвидацијама односно убијањима заточеника и давала је страже око самица и одводила заточенике на губилишта. Но, сама погубљња и џелатску службу чиниле су усташе из 10 сатније, који су носили црне униформе, и које су у логору називали "црни". Командант им је био Анте Челан, усташки надпоручник родом из Грахова у Босни. Челан је био при крају и заповедник логора и за његово време обављено је погубљење највећег броја заточеника и ликвидација целог логора.

            Усташке јединице, које су вршиле покоље и мучења заточеника називале су се "сигурносна служба". Покрај Челана, једно време био је заповедник сигурносне службе усташки надпоручник Росташ и његов ађутант, усташки поручник Демаши. У редовима те сигурносне службе били су још усташки официри и подофицири: усташки поручник Остојић, водник Ива Остојић, официр Јурчић звани Уча који није имао десну руку, а био је усташа емигрант, надпоручник Кајић из Славонске Пожеге, заставник Драга Галић, Матија Томић, студент из Славонског Брода, усташки сатник Динко Шакић, усташки надпоручник Елес који је био заповедник III логорског сата у Млаки, заставник Кења из околице Славонског Брода, Јоза Мандић из Мостара, Иван Петровић Далматинац, Милан Брачић из Млаке, Марко Слипчевић из Далмације, Иван и Мата Мујан из Далмације итд. Командант свих ових био је усташки пуковник, Марко Павловић, командант Јасеновца, под чију команду је долазила и посада Градишке.

 

            Заточеничка управа логора

            Заточеници су имали своју управу као и у логору III. Само овде је била та управа подељена. Била је посебна управа за мушки део логора, а посебна за женски део логора. Мушка заточеничка управа делила се опет на управу заточеника Срба, Јевреја и Цигана, и на управу заточеника осталих националности. Исто тако било је и у женском одељењу логора. Логорници су се често мењали, јер су и њих усташе убијале, односно премештале у Јасеновац или на економије, а то је био само изговор, под којим су их убијали. Као логорници српско-јеврејског мушког логора спомињу се Клајн, Шпилер, Штерн, Емилијан Тремл итд. Као логорници хрватског дела мушког логора спомињу се Матија Матијевић, Фридрих Хајнрих, Филип Крањчевић, Хрвоје Шулентић, Сеферагић и други.

            У Српско-јеврејском делу женског логора била је логорница нека Љуба, коју су заточенице из милоште назвале "тетка Љуба", а њезина заменица, односно подлогорница била је Драгица Глумац студенткиња из Бања Луке, звана Гага. Дуго је била ова логорска двојка и необично је много допринела ублажавању патњи и страдања заточеница. Када су у пролеће 1944. године и тетка Љуба и Гага заклане, постала је логорница Славица Миличевић из Сарајева, а подлогорница нека Славица из Бања Луке и биле су на томе положају све до ликвидације логора.

            У Хрватском делу женског логора спомиње са као логорница Ружица Штајнер.

            Осим логорника, логорница и њихових заменика у интерну логорску управу долазе још групници, педесетари и десетари рада - све из редова заточеника. Дужност свих је била да надзиру рад заточеника, да извршавају наредбе усташке логорске управе, да се старају о реду и чистоћи у логору, да извештавају сваки дан о бројном стању људства: десетари - педесетарима, педесетари - групницима, групници - логорницима, а логорници - усташкој управи. Обратним начином усташка управа достављала је путем логорника итд заточеницима наредбе у погледу радова, одеће, обуће, исхране, "наступа" итд.

            Живот и рад у логору био је дакле исти онај, какав је био и у логору број III, и сваки поступак и крупнији догађај у логору број III имао је последице и у логору број V, који је био заправо подружница логора III. Разлика је била само то, што је режим у логору V био блажи и што је могућност за, остати у животу, у логору број V била већа. Тако је сведок, Јанков Лазар, из Земуна у свом сведочком исказу, између осталог исказао, да када је стигао из Јасеновца у Градишку, чинило му се, да је из пакла стигао у неку ваздушну бању.

 

            Хигијенске прилике

            Хигијенске прилике у логору у Градишки биле су страшне. Али у поређењу са паклом у логору III, оне су биле сношљивије и боље. Овде је било воде у бунарима, из којих се вода вадила и употребљавала и за пиће и за прање. Но, вода у бунарима била је окужена клицама трбушног тифуса. За све време харао је у логору међу заточеницима, и трбушни и пегави тифус, а логорској управи то је изгледа конвенирало, јер се није старала да сузбије ове тешке, заразне болести. Сами заточеници борили су се колико су могли и чували су се заразе, али прилике су биле такве, да се ту није могло много помоћи. Прљавштина, непресвлачење, и немогућа нега одела - учинила је борбу против ваши немогућом. Логор и сви заточеници и заточенице убрзо су се напунили вашима и другим паразитима у толиком броју, да је све врвело; милијарде ових главних преносилаца пегавца прекрили су логор и све заточеинке. Против трбушног тифуса тајно је (без знања логорске управе) водио борбу заточеник лекар, чувени бактериолог, др Виктор Будицки. Он је помоћу поштарице из Старе Градишке дошао у везу са женом заточеника Јулија Хржењака из Загреба и помоћу те везе набавио је капорит и друга дезинфекциона сретства, па је тајно обавио тзв. раскужавање логорских бунара. Убрзо затим осетила се побољшања и трбушни тифус је био сузбијен. И друге заразне болести, као дизентерија, грипа и остале, имале су овде плодно тле, ,јер неотпорни, изгладнели и преморени људи нису били отпорни, а прљавштина, паразити, зима, влага, влажни станови, магла и вода помагали су с друге стране, да се болести шире. Нарочито су страдавала у великој мери деца, која би и без свега тога морали остати тешки инвалиди кроз цео живот услед једноличне и недовољне исхране. Отечене ноге, поднадула лица, рахитизам код деце, авитаминоза и грудобоља биле су неминовне последице и одражаји слабе и једноличне исхране. Број умрле деце је био велики, а осим тога, деца су од мајки одвајана и на друге начине, злостављана и убијана тако да се дуго боловање ове измождене деце по правилу никада није у логору трпило. Ни други одрасли заточеници и заточенице, чим би се опазило, да су малаксали и неспособни за рад, били би премештани на економије или у Јасеновац, што је значило у сигурну смрт.

            Логорске болнице није било. Постојала је само логорска болница за усташе, у којој су се само усташе могле лечити. Тек 1944. године основана је у подрумским просторијама болница за заточенике. У тој болници било је 6 железних кревета без покривача, тако да су заточеници заражени тифусом лежали у тој болници на слами пуној црва и друге гамади, а покривали су се својим прњама. Болесници су у болници вршили нужду у киблу, која се нередовно празнила, тако, да је услед тога и непроветравања болнице, био невероватно тежак задах и смрад. Послуге у болници није било, лекова није било и болесници су остављени сами себи, умирали. То дакле, није била болница, него заправо мртвачница, у коју су остављани живи заражени заточеници. Надзор над том "болницом" обављао је заточеник, Румун Тито, који је био познат као вештак, који прстима вади зубе без бола. Тито и неки заточеник Дангубић, пребројавали су мртваце и о томе јављали гробарима, ради изношења из болнице.

            Страховит број умрлих међу заточеницима и још више међу заточеницама и децом имао је одјека и изван логорских зидина, па и у иностранству. Једном приликом, била је најављена Међународна комисија Црвеног крста из Швајцарске, која ће доћи да логор прегледа. Настало је ужурбано прање, чишћење и склањање свега онога што би могло да потврди истину о хигијенским приликама и константном убијању и умирању заточеника. Велике групе заточеника одпремљене су на логорске економије. Многи су тако заточеници и заточенице поубијани, а безбројна деца аутобусима су превежена у Нови Мароф и Загреб, односно Јастребарско у дечије логоре.

            Комисија је дошла и прошла и хигијенске прилике, помор, убијање и уништавање заточеница, деце и заточеника је настављено.

            Колики је број заточеника прошао кроз логор Градишку није утврђено, нити ће се моћи утврдити, јер су усташе из логорске управе пред доласком Међународне комисије Црвеног крста спалиле и уништиле усташку и заточеничку картотеку и све списе, помоћу којих би се могло утврдити нешто од бројног стања у било ком времену постојања логора.

            Сведок Владимир Храниловић, учитељ у Инђији, родом из Сремске Митровице, описујући у своме сведочком исказу долазак Међународне комисије Црвеног крста из Швајцарске и уништавање у вези са тим логорске заточеничке картотеке, посведочио је, да је пре уништавања спискова и картотеке он био регистрован под бројем преко 400.000, а при новој регистрацији која је обављена уочи доласка Комисије, добио је број 423.

            У почетку постојања логора, заточеници су могли у одређено време да изађу у шетњу у логорски круг, но доласком за управитеља усташког официра Босака и та је шетња била забрањена.

 

            Храна, стан и одело заточеника

            Храну су заточеници - заточенице у логору број V добијали неједнако. Тако су заточенице и заточеници из тзв. "куле" добијали лошију храну и само једанпут дневно, док су остали добијали мизерну храну, али три пут дневно. Храна је била чорбаста, кравска репа, без масти, без соли, а запржена са нешто поквареног кукурузног брашна, које се једва назирало у репи. Хлеба уопште нису добијали. Заточенице ван "куле" добијале су ујутру нешто вруће воде, са сурогатом неке кафе. У подне репу, а увече чорбу од кукурузног брашна. Кукурузног хлеба добијали би по 70 до 100 грама дневно но и то неуредно.

            Заточенице и заточеници запослени на пољским радовима у логорским економијама добијали су нешто јачу храну, а већ од 1943. па надаље храна се и у логору, па шта више и у "кули" побољшавала.

            И у кули су заточенице почеле примати храну три пута дневно: за доручак сурогат од кафе, а за ручак и вечеру чорбу од репе, односно поквареног кукурузног брашна. У другим одељењима логора покрај "куле" храна се квантитативно и квалитативно постепено побољшавала, а то је долазило отуда, што су заточенице и заточеници од својих кућа примали пакете, па су, захваљујући заузимању логорнице Тетка Љубе, успели, да све примљене пакете заједнички поједу. Од намирница из пакета се припремала замашћена и посољена јела и свима заточеницама, заточеницима, а нарочито деци, делила.

            Но, ово побољшање у исхрани није се односило на затворене Циганке и на групу гробара. Они су и даље, све до своје смрти, примали само онај бедни оброк куване кравске репе у подне без хлеба и без ичега више. Цигани и гробари нису имали право да пишу у одређено време из логора и нису имали право да њима неко пише, или да им пакете шаље.

            Деце у логору је било од најмање дојенчади и старијих. И сва та деца никада нису добијала ни капи млека, нити друге хране, која је неопходно потребна за развијање дечијих малих организама. Та деца као ни старији никада нису ни прана ни купана, а ако томе додамо голотињу, зиму и влагу - онда се тек види колика је велика страхота у исхрани деце и како је неминован помор те деце морао наступити код овакве исхране.        

            Групници су примали храну заједно са усташким извидницима (шпијунима). Та је храна била три пута дневно, била је разноврснија, зачињена, посољена и замашћена.

            Заточеници су се сами одевали и од логорске управе никада ништа од одела или обуће нису примили. Напротив, логорска управа односно усташе некада и за свој рачун, одузимале су заточеницама и заточеницима код уласка у логор све боље одело, обућу и покриваче. Тако су заточенице и заточеници ходали као страшила у прњама и дроњцима, а принова у одећи и обући била је само онда, ако је неки заточеник или заточеница успео, да пре гробара скине са умрлог друга и другарице неки део одела или обуће. Временом су издали поједини делови донешеног на себи одела и рубља и сви старији заточеници и заточенице били су исцепани, издераног одела из увезиваног појединог дела од одела и изгледали заиста као нека страшила.

            Станови заточеника и заточеница били су за све време постојања логора V у Градишки подељени, па су тако под најбољим условима и у најбољим становима становали заточеници Хрвати и Хрватице. У тим становима постојали

су боксови, тј. кревети један над другим, а заточенице Хрватице становале су у једној просторији, која је некада служила за казнионичку школу и спавале су на сламарицама, на дрвеном поду. Имале су осим тога на распсложењу осам светлих и здравих соба. Посебно одељење било је тзв. "К". То је било комунистичко одељење и било је смештено у педесет влажних и нездравих ћелија. У те ћелије затварани су и мучени припадници народно-ослободилачког покрета.

            Посебна одељења била су за Србе, Јевреје и Цигане, односно Циганке, у логору, у тзв. "кули". Заточенице су у ћелијама "куле", које су биле 6 м дугачке,

3 м широке и око 3 м високе, беху натрпане по 40 до 50 људи. Лежати су могле само постранце, и ако је која жалела да се окрене на другу страну, онда је морао цео ред у исто време то да учини. Собе су биле влажне и загуишљиве од пренатрпаности. Зато се мали казнионички прозор држао стално отворен, како би улазио свеж ваздух. Но, кроз то прозорче улазили су и велики клозетски пацови и нападали живе заточенице, да их једу.

            За децу је логорска управа одредила посебне просторије. Деца су била подељена у четири групе. У првој групи су била дојенчад до једне године старости, у другој групи су била деца од једне до четири године, у трећој су била деца од четврте до осме године, у четвртој групи била су заразна болесна деца, а такве је деце било веома много. Дечије просторије за сва четири одељења била су на логорској економији.

 

            Логорске економије

            Логор Јасеновац V, односно бивши Казнени завод у Старој Градишки, био је логор углавном женски и дечији, те за оне мушкарце, који нису унапред одређени да буду убијени. Зато је усташко водство у делокруг овога логора ставило и све логорске економије. А логорске економије, била су опљачкана господарства поубијаних и протераних српских и јеврејских породица. Такво је било господарство, односно логорска економија у Феричанцима. Ту је Срспска Православна црквена општина имала неколико стотина катастарских јутара најплоднијег земљишта, а имање се од вајкада звало "Читлук". На томе имању биле су економске зграде и пољопривредни инвентар и од свега тога настао је тада посебни мали логор у саставу логора Јасеновац број V.

            Између Јасеновца и Градишке на обали Саве налазе се српска села Млака и Јабланац. Становништво тих села усташе су на најсрамнији начин опљачкали, растерали, похапсили и побили, па су села ишчезла заувек и потпуно опустила. Поседе тих вредних земљорадника, нарочито плодне њиве, бујне ливаде и дивне воћњаке, узела је себи управа логора у Старој Градишки и наставила да их обрађује са заточеницима.

            У средини села Млаке известан број сељачких кућа усташе су оградиле бодљикавом жицом и од тога дела села Млаке створен је заточенички логор. Покрај редова бодљикавих жица, тај логор утврђен је бункерима и митраљезима. Из логора у Старој Градишки, доведен је у овај логор економије Млака потребан број заточеника и заточеница, да као "господарски" пољопривредни радници обрађују атар бившег села Млаке. Огромна је то економија била, која је за хитлеровску ратну машину под усташким бичем производила силно индустријско биље и житарице свих врста, а са бујних ливада тог посавског краја заточеници су косили и за извоз отпремали огромне количине првокласног сена.

            Исто тако, на обали Саве недалеко од Млаке, а на простору између Јасеновца и Градишке, налазило се српско село Јабланац. И становнике тог села усташе су покупиле, одвеле у логор и побиле, а велик део још у самом селу поубијали и побацали у бунаре. Село је потпуно опустело без иједног јединог становника, а стоку, радило и покретнине усташе су опљачкали. И у том селу, као и у Млаци, усташе су створиле у саставу логора Јасеновац V, економију, па су и овде један део зграда оградиле редовима бодљикавих жица, осигурали бункерима, стражама и митраљезима и створиле мали логор звани Економија Јабланац. Цео атар села Јабланца управа логора Јасеновац број V обрађивала је као логорско имање, а потребан број радне снаге доведен је и премештен у овај нови мали логор звани економија Јабланац.

            Исто тако логор Јасеновац број V имао је своју економију на великом поседу "Војновићево" код Окучана, а породицу Војновића власнике овог имања усташе су поубијале и растерале, а од господарских зграда начиниле су мали логор и отпремиле потребан број заточеница и заточеника, за обраду овога огромног пољопривредног имања.

            Исто таква економија и логор подигнут је на економији "Бистрица", па и тамо је отпремљен у жице и иза бункера велик број заточеника и заточеница, да обрађују то имање.

            Економија "Гређани", па економија "Ужице", економија "Танац" настале су на исти начин као усташки логори ограђени  редовима бодљикавих жица, чувани од усташа, а осигурани бункерима и утврђењима, а заточеничка радна снага из логора у Старој Градишки немилице је искоришћавана, да се што више засеје и обради сунцокрета, кудеље, шећерне репе, соје и рицинуса, да се што боље помогне усташка и Хитлерова ратна машина и уједно да се што више заточеника на пословима  поубија.

            На сваку од тих економија сваког пролећа, а то су била пролећа 1942, 1943. и 1944. године, управа логора Јасеновац број V слала је одређени број заточеника и заточеница добре физичке кондиције, који су имали иза леђа усташке корбаче и бајонете, и који су под притиском тих бајонета и корбача морали цело пролеће, лето и јесен да раде до изнемоглости, да у најдуже летње дане раде од сунца до сунца слабо храњени и да највеће летње жеге и врућине преживе готово без воде, третирани горе од сваке животиње.

            Када се пред јесен приближавали крају пољски радови, и када се летина већ сабрала, усташе су почеле да измишљају разлог за разлогом да стрељају и убијају групе заточеника и заточеница, јер ће идуће пролеће на економије довести нове робове. Зато је овогодишње заточенике требало поубијати.

            Сведок Јелка Цихафер из Земуна у даљем свом сведочком исказу овако описује рад и живот на тим економијама:

            "На дан 1. маја 1944. тражено је да се добровољно јаве заточенице за пољски рад. Тада сам се и ја пријавила заједно са Миленом Лазић из Земуна и Ангелином Николић из Сурчина. Укупно нас 80 заточеница из Старе Градишке тада је одведено у логор у село Јабланац. Ово село налази се на самој обали Саве између Старе Градишке и Јасеновца. То је некада било чисто српско село. По доласку у Јабланац дознале смо, да је то село још 1941. године потпуно ликвидирано, а сви његови становници су поубијани. Куће у селу су биле грађене од дрвета и жуте земље. Међутим, у времену нашега доласка велики део тих кућа већ је био порушен. Од преосталих кућа ми смо по наређењу усташа, рушили и оне, које су биле целе, те смо дрвени материјал односили и ложили. Дознала сам од усташа да су у томе селу, када је већ било пусто, 1941. и 1942. године масовно убијани Јевреји и Срби. У самоме селу и у шуми која се налази непосредно уз село, било је још много тих масовних гробница, а ја сам уз село видела свега једну такву гробницу. Ми, заточенице нисмо смеле свуда ићи, пошто смо посао обављале под стражом и наше кретање је тако било ограничено.

            У селу када смо ми дошли, сви су бунари били затровани. Усташе су наредиле, да заточеници ишчисте неке бунаре, но када се са чишћењем почело, установило се да су сви бунари пуни људских костура и лешева у распадању. Престало се са чишћењем и ми смо воду за пиће употребљавали из реке Саве.

            За логор је употребљен само један део села, који је био ограђен високом бодљикавом жицом. Осим тога је око логора било подигнуто око 12 бункера. На тим бункерима су биле постављене страже са митраљезима. За женски део логора употребљено је свега три сеоске куће, а за мушки део свега две сеоске куће. Тако смо у тим кућама били више него пренатрпани.

            После нашег доласка у логор, дошло је из Градишке у почетку месеца јуна 1944. године још 80 заточеница. Тада нас се у томе логору налазило укупно 160 заточеница. Заточеника је било прво 80 а после се тај број попео на 230.

            Наш се рад састојао искључиво иа пољских радова. Радове смо обављали праћени усташком стражом и надзиране по усташицама из групе Маје Буждон.

            Приликом пролетњег орања, видела сам да су се изоравале и људске кости, а било је и делова одела и обуће. Према томе сигурно се може утврдити,

да се обрађивало и оно земљиште, на коме су се налазиле масовне гробнице поубијаних Јевреја и Срба и да су жртве из 1941. и 1942. године биле плитко закопане.

            У прво време приликом рада добијали смо само батине. Уколико се рад примицао крају, режим је постајао све строжији. При крају сезонских радова, усташе су почеле већ са убиствима. Та су убиства обављена под разним изговорима. Највећим делом они су то чинили под изговором да су покушана бекства из логора. Ако би се утврдило неко бекство, онда су усташе стрељале из логора 10 до 20 заточеника, већ према томе, како се то њима свидело.

            Сва бекства усташе су инсценирале тако да би неког заточеника одвели са собом у бункер и тамо га страховито тукли, па му после тога давали могућност да побегне. Када би несрећник покушао да побегне, или можда и побегао, онда је то био разлог да се стреља по 10 до 20 заточеника. После би усташе тражиле везу, да изнуде признање о некој вези, тукле би и злостављале неког другог заточеника да утврде да је бекство било организовано. И дакако, усташе би објавиле да је откривена организација и онда би се изводило јавно стрељање. И ја сам имала прилике да се за време мога боравка у Јабланцу о томе уверим, па сам морала и присуствовати једном таквом стрељању. Знам да је у бункеру био испребијан један заточеник са именом Миле и знам да је био из околине Старе Градишке, а обављао је дужност кочијаша. Миле је убијен наводно при покушају бекства, а затим су покупљени свих 7 кочијаша и усташе су доказивали да су сви поменути у вези и договору да побегну. Тројица су толико тешко премлаћена, да су под ударцима помрли, а остала четворица кочијаша су јавно стрељана. Нама свима заточеницима у логору наређено је да у строју будемо присутни код стрељања. Усташки заповедник надпоручник Кајић пре стрељања одржао је говор и рекао нам да се овако строге казне примењују у интересу нас осталих, јер да су сви они побегли, да би дошло до колективне одговорности и да би сви ми остали зато стрељани. После тога је стрељано четворица кочијаша, а стрељање су починиле усташе 12 усташке сатније.

            Сећам се да сам још једанпут присуствовала једном таквом јавном

стрељању. Стрељани су заточеници, који су орали. И један је исто тако као и кочијаш Миле од усташа набеђен да је покушао бекство и убијен. А остали орачи из његове групе зато су јавно стрељани пред нама свима.

            Крајем месеца септембра 1944. године, нас 80 заточеница отпремљене смо у логор "Млака". Ово је исто тако једно пусто српско село, чији су становници поубијани. Село лежи на самој обели Саве и то између Јабланца и Јасеновца. Удаљено је свега око 3 км узводно од Јабланца, према Јасеновцу. Центар тога села употребљен је за логор, ограђен је жицама и опасан је бункерима.

            На бункерима исто тако су се налазиле усташке страже са митраљезима. У логору смо затекли неке заточенице, које су ту биле од раније и сада нас је свега било око 250 заточеница и 60 до 70 заточеника.

            Заточенице су биле смештене све у једну кућу и становале су у неких 7 соба. У прво време, за исхрану смо добијали обичну жуту бундеву, која је била обарена у води. Ту бундеву смо добијали са топлом водом и у свакој порцији топле воде било је три, четири режња бундеве. Оброке смо добијали за ручак и за вечеру, а за доручак ништа. После три, четири недеље покрај бундева почели смо добијати и нешто пуре.

            У Млаки се налазила велика усташка економија, у којој је било, за моје време, око 400 крава, З00 свиња и око 120 коња, а економија је износила око 2.000 јутара земљишта.

            Заточенице су биле запослене на брању кукуруза и после довршеног брања, радиле смо на утовару кукуруза у шлепове на Сави. Кукуруз је одношен бродовима у Јасеновац.

            За време мога рада у Млаки, ја сам видела да се у пољу тога села налазе многе масовне гробнице. А од заточеника који су од раније радили у Млаки, чула сам да се између Млаке и села Кошутарице налази једна шума са још већим бројем масовних гробница.

            Једнога дана док смо се налазиле на раду у Млаки, а на брању кукуруза уз саму реку Саву, видела сам, да је Савом низводно одпловио брод "Усташа", који је вукао шлеп "Саву". Тај брод је изгледао празан. Брод је отпловио некако после ручка, а вратио се пред вече. Приликом повратка брод је пристао у Млаки и из њега су изашла тројица заточеника, а за њима су изашле усташе из III усташког сата. Међу њима сам познала Ивана Петровића, Мату Слипчевића, Ивана Мујана, неког Валиџића и Томића, а друге нисам познавала. Усташе су се вратиле крвавих одела и ја сам касније од заточеника Јове званог "брка", који је био ложач на броду чула, да је шлеп "Сава" био натоварен са женама, које су усташе узеле из логора у Јасеновцу. Те жене да су биле углавном оне из Црквеног Бока и из околине Новске. Жене да су биле наслагане у шлепу онако, као што се слажу дрва и када је шлеп довучен до једне окуке у реци Сави између Јабланца и Млаке, да је ту брод стао и да су све жене поубијане и побацане у Саву. Тако је рекао очевидац ложач на броду, који је вукао шлеп "Саву".

            Сличан злочин усташе су извршиле и над нама заточеницама запосленим на економији у Млаки, када смо довршили сезонске послове. Било је то око

15. новамбра 1944. године, када су усташе наредиле тзв. "наступ", тј. да се постројимо. Када је то учињено изабрали су 160 заточеница и рекли да ће да их воде у Јасеновац да тамо остану преко зиме. Међу изабранима био је највећи број Српкиња. Сви смо веровали, да ће заиста тих 160 заточеница бити одведено у Јасеновац, али то уверење било је само дотле, док нисмо видели да су се на шлеп укрцале и пијане усташе из III сата. Били су то исти они Иван Петровић, Валиџић, Иван Мујан, Томић, Мато Слипчевић и други - укупно њих 15. Бродом је управљао Матија Хорват познати Јасеновачки усташа, а на брод су се укрцале и устешице Штефица Поклитар родом из Тузле и Марица, келнерица, родом из Вировитице. Брод "Усташа" и шлеп "Сава" отпловили су око 9 сати и 30 минута ујутро узводно према Јасеновцу. После пола сата иза њихивог одласка реком Савом почели су да плове лешеви ових јадних заточеница. Видела сам својим очима, јер сам се налазила на раду на самој скели на Сави, где смо били запослени код истоваривања сена. После од прилике један сат вратио се брод "Усташа" без шлепа. На њему су се налазили само напред именовани крвници и усташице. Усташице су се вратиле са коферима неких од одведених заточеница и видела сам да су донеле најлепше ствари, које су одведене заточенице имале на себи. На Штефици Поклитар видела сам ципеле гојзерице, које је имала другарица Јела Витас из Сарајева, која је такођер тада одведена и убијена. Те ципеле сам ја добро познавала и после сам их и чистила Штефици Поклитар. Један леш закачио се уз обалу у неко грање и то у непосредној близини логора. Ми смо препознале леш наше другарице, коју смо називали "Мала Љубица", која је била родом са Кордуна. Познавали смо и распознали и још неколико лешева одведених наших другарица и нема сумње, да је свих оних 160 другарица на шлепу "Сава" поклано и лешеви им побацани у Саву.

            На дан 28. новембра 1944. године око 21.30 сати увече усташе су изненада наредиле наступ свих преосталих заточеница у логору Млака. Тада нам је речено да се сви, изузев 20 заточеница, спремимо за сутра дан ујутро и да ћемо у 6 сати бити одведени на рад у Јабланац. После свега онога што смо видели до сада, претпостављали смо да ће нас усташе поклати на путу за Јабланац или на ком другом месту. Целу ноћ смо биле у страховитом душевном стању и бирале смо начин, како да свршимо са животом, да нас не би усташе поклале. Договарале смо се да ћемо у случају, ако нас буду хтели убијати, на њих навалити са неким ножевима и да ћемо поскакати радије у Саву да се подавимо, него да нас усташе кољу. Сутра дан ујутро 60 заточеница и 40 заточеника утоварено је на шлеп "Сава" којега је вукао бродић "Усташа" и заиста смо дошли у Јабланац. Напомињем да је тога јутра пред наш одлазак из Млаке у мушком логору било тројица заточеника обешених. Они нису могли да дочекају зору, да виде да ли ће нас заиста усташе у шлепу поклати и радије су постали самоубице, само да не дочекају да их усташе кољу. У Јаблинцу смо затекли свега 23 заточеника, остало су вероватно усташе све побиле, као групу кочијаша и групу орача, које сам ја видела.

            Истог дана тј. 28 новембра 1944. године били смо запослени у Јабланцу, на утовару кукуруза у шлеп. Заточеници су радили на утовару сена у шлепове. За време тога рада, приметила сам, да се од савске обале из логора отиснуо на реку један чамац, у коме су веслала два заточеника, а осим њих, у том се чамцу налазио и један мали усташа. Када је тај чамац приспео на босанску обалу, видела сам, да су заточеници усташу гурнули и преврнули у Саву пред самом обалом, а заточеници су из чамца побегли на босанску страну. То су приметиле усташе из бункера и отвориле пуцњаву, а заточеници на утовару сена такођер су се побунили и тројица од њих су почели да беже. Усташе су их у бекству мецима погодили, а све остале заточенике похватали и поклали на 5 м далеко од места, на коме сам ја радила. Приликом клања сваком су распорили и трбух. Затим су сели у чамце и чакљама лешве својих жртава вукли до средине Саве и пуштали низ реку. Тога дана тако је завршила цела група заточеника која је са нама дошла на рад у Јабланац и после покланих и поубијаних 23 тога дана, више ни један није остао жив. И нас заточенице усташе су постројиле у наступ и запретили нам, да ће нас снаћи иста судбина, ако покушамо да бегамо. Посао смо затим наставили. На кукурузу, који смо утоварали видели смо такођер много крви, а у оном страху нисмо ни приметили.да су усташе једног заточеника стигле на гомили кукуруза и ту га заклале. За све време овога клања и убијања ми заточенице морале смо све то посматрати без икаквог узбуђивања, па смо немо и тупо морале да гледамо све што усташе чине. Ни једна суза се није смела пустити, јер би у противном сузе биле угушиване усташким камама и кундацима.

            Ни једну од жртава заточеника нисам именом познавала, а од заточеница, које су одведене у броју од 160 на шлеп "Саву", па поклане и у Саву бачене познавала сам и знам да су тако мученички завршиле ове: Гордана Котур, Нада Живић, Вера Димитријевић, Нада Кукурузовић, Динка Љубић, Душица Грујичић и Деса Месечковић - све из Земуна, које сам лично познавала.

            Дана 3. децембра 1944. године још док смо се налазили у Јабланцу, око 7 сати увече, а када смо већ биле легле, закуцао је усташа Марко Слипчевић на врата наше собе и наредио нам да ни једна од нас не сме ићи у клозет. Рекао нам је, да ништа не треба да се бојимо, ако би чули неку пуцњаву. И заиста, кратко време после његовога одласка, зачула се пуцњава из митраљеза и пушака. У тој пуцњави чула сам страховиту ларму и бежање људи. Напољу се одигравало нешто страшно, а све је то трајало око четврт сата. После тога из собе заповедника, која се налазила врло близу наше "настанбе" зачуо се тилефон. Прозор заповедникове собе био је отворен и успела сам да чујем како усташе траже телефонску везу са логором у Млаки. По добивеној вези чула сам да је усташа са телефона у Јабланцу саопштавао онима у Млаки, да су заточеници у логору Јабланац покушали бекство, али да ни један није успео да

утекне услед овога исценираног и скроз измишљеног бекства убијено је 40 последњих заточеника у Јабланцу. Сутра дан ујутро видели смо њихове лешеве на обали Саве, како их усташе на већ описани начин вуку чакљама покрај чамаца до средине Саве и пуштају низ воду ..." 

            Тако је сведок Јелка Цихабер из Земуна описала живот и рад заточеника на економијама логора Јасеновац број V и приказала како су усташе заточеничку радну снагу довлачили на економије и до последњег делића снаге искоришћавали, а онда заточенике и заточенице постепено и под разним изговорима, убијали, да се идућег пролећа са новим заточеницима и новом неисцрпљеном снагом почну господарски послови изнова, да се у току господарске године људска заточеничка снага црпи и исцрпи до крајњих могућих граница, па уколико је преостало још од завршетка сезонских пољских и господарских радова, да се на исти начин ови вредни људи поубијају и да наредног пролећа почне рад изнова и по старом итд. Крај окупације и усташка пропаст прекинула је ово страшно израбљивање и мучење заточеника по логорским економијама и убијање у масама заточеника и заточеница сваке јесени.

            Како је било на логорским економијама у Јабланцу и Млаки, тако је исто било и на осталим логорским економијама, на "Читлуку" код Феричанаца, на "Војновићеву" код Окучана, на "Битрици", на "Ужицу", "Танцу" и другима. Исти режим, исти начин поступања, исти начин искоришћавања заточеничке радне снаге и исти начин масовног убијања непотребних заточеника, после свршених сезонских пољопривредних послова, био је сасвим идентичан, јер су усташе увек поступале по истом начину, истим упутствима и истим директивама.

            Многе и многе појединости масовних мучења и масовних убијања нису досада откривене, а вероватно многе и неће моћи бити откривене, јер су усташе све до последњег заточеника и заточеницу преклали и никога живог са извесних економија и извесних раздобља времена нема. Но, по ономе што је утврђено помоћу неколицине преосталих живих заточеника преслушаних као сведока - добија се ипак приближна слика о зверствима и дивљаштвима неодговорних и одговорних злочинаца.

            Утврђено је да је на економији "Читлук" било запослено око 240 заточеника и око 80 заточеница, да је заповедник економије био усташки натпоручник Филип Херманец, а заменик да му је био поручник Адам Тишлер. Ова двојица су се међусобно смењивала, и један другога пред логорском управом оговарала да благо поступају према заточеницима и ту нелојалну утакмицу који ће више зла и пакости заточеницима нанети, плаћале су скупо заточеничке главе.

            Покрај ових логорских економија на опљачканим огњиштима и поседима протераних и поубијаних Срба и Јевреја, управа логора Јасеновац број V са заточеничком радном снагом помагала је на обради земљишта управи Римокатоличке Бискупије у Ђакову. Бискупски велики посед код Ђакова злоупотребљавао је заточеничку радну снагу и користећи се несрећом читавих  народа, прибављао себи користи из беспримерног страховитог мучења.

            На бискупском имању код Ђакова усташе су у споразуму са ђаковачким бискупом створиле логор као логорску економију.

            Сведоци, Тривунчић Јованка из Јасеновца, Унчанин Стоја из Уштице и Мунижаба Ана из Уштица, бивше заточенице логора Јасеновац број V сагласно казују, да је у лето 1942. године покупљено сво српско становништво из општине Јасеновачке и да је њих око 1800 жена, људи и деце отерано у логор Јасеновац, да су у логору Јасеновцу били одвојени жене и деца од мушкараца и да су жене са децом одведене у логор Градишку, у логор V. У то време допремани су огромни транспорти жена и деце похапшених Срба из Глине, Петриње, Костајнице, Босанске Дубице и Хрватске Дубице, те из других места настањених са Србима на Кордуну и Посавини. У логору су одмах одвајана деца од мајки, па су деца смештана у посебне просторије на логорској економији у логору Ст. Градишка. После извесног времена издвајане су групе девојака и млађих жена без деце и у транспортима отпремане на рад у Немачку. Касније су отпремане и жене са децом, пошто су им деца претходно одузета на преваран начин. Старе и болесне жене на стотине су усташе изабирале и отеране односно одведене камионима и негде поубијане. То је важило за старице потпуно немоћне, а онда су покупљене жене у другом стању и преко 60 година и један транспорт ових жена, деце и старица одведен је 13. јуна 1942. године у логор Ђаково.

            И многи други транспорти старијих жена, које нису биле за рад у Немачкој, одведене су у великим групама наводно у Ђаково, где ће бити упослене на бискупској економији. Тако су усташе за те транспорте говориле.

            Утврђено је да су се на бискупској економији вршила масовна убијања Жидова и Жидовки и њихове деце, а у лето 1942. године исто тако масовна убијања српске деце, жене у другом стању и старијих Српкиња, које нису биле способне за рад у Немачкој.

            Позната је у логору Јасеновац број III усташка изрека, коју потврђују тридесеторица преживелих заточеника Сремаца из логора број III и која логорским језиком означава свакога онога кога су усташе одвеле и убиле овако: "0тишао у Ђаково" или "премештен за Ђаково". Сваком заточенику логора Јасеновац број III ове речи су биле јасне и сваки је под тим разумео да је оно лице за које се рекло да је премештен у Ђаково - завршио мученичком смрћу. То лице и није морало бити одведено баш у Ђаково и тамо убијено, него је тај израз значио сигурну смрт, ма где она била.

            Логорска економија Ђаково била је, дакле, по речнику заточеника и речнику самих усташа исто што и смрт. У логору смрти Јасеновац, одакле је ретко ко изашао жив, најтамнија тачка била је дакле економија Ђаково. Економија Ђаково била је место смрти у логору смрти. А то место било је не на узурпираном и отетом земљишту проказаних појединаца из проказаних народа, него је то место, као место смртиупотребљавано на економији Бискупије ђаковачке.

 

            Масовна убијања деце у логору V

            Логор Јасеновац број V у Старој Градишки био је све време свога постојања дечији и женски логор у саставу јасеновачких лсгора. То је био логор смрти жена и деце, па је усташка виша редарствена служба тако, већ код упућивања у логоре, одвајала жене и децу и упућивала их у Градишку.

            Огромни транспорти жена и деце стизали су у Градишку са свих страна из свих крајева НДХ, а нирочито су бројни транснорти долазили у 1942. години. За време масовног уништавања свих Јевреја и Цигана у НДХ нарочито су били бројни и свакодневни велики транспорти читавих композиција возова. На хиљаде бедних мајки са нејаком децом и на хиљаде сирочади стизало је тада непрестано у Градишку.

            Утврђено је да су већина Јевреја - деце и жена - из Градишке одведени и поубијани на логорској економији "Ђаково". Но, појединости овога страховитог, масовног злочина, управо низа масовних злочина, није се за сада могла открити и сазнати, јер ниједна жртва није успела да побегне и остане жива. Не знају се тако ни извршиоци злочина, па се ни из редова усташа није пронашло било кога, који би као очевидац, могао нешто поближе да опише и посведочи. Зна се само толико, да се после ослобођења ни одакле ни једно јеврејско дете није вратило нити јавило и зато је сасвим сигурно да су сва јеврејска деца и жене, који су били дотерани у Градишку - тамо негде мученичком смрћу завршили.

            Цигани, и они који су под имeном Цигана у логор дотерани, били су по

правилу сви у Јасеновцу, у логору III-Ц мучени и напослетку поубијани заједно са децом, како је то у опису логора III-Ц описано. Но оне мање скупине Циганки и Цигинчади били су дотеривани у логор у Старој Градишки и тамо затварани у

посебну циганску собу, односно посебно циганско одељење, где су имали да поумиру у најстрашнијим мукама у ''.лаганом умирању''.

            Један дeтаљ из једне такве собе описује сведок Јелка Цихабор, како ће даље бити овде изложено:

            ''Највећи број деце издвајан је у логору Стара Градишка и смештан у посебно дечије одељење, које је било у логорској економији у казненом заводу

Стара Градишка. Мајке са децом дотериване су у логор и у прво време деца са мајкама била су у одељењу званом "Кула" које је било најстрашније мучилиште у том логору. И мајке и деца у том логору су изгладњивани лошом и недовољном исхраном, тако, да су деца убрзо физички смалаксала и постајала плен свакојаких заразних и других болести. Беспомоћне мајке ломиле су прсте и довијале се како да помогну и заштите од студени, болести, глади своју незаштићену болесну децу.   

            Мајке су на тај начин убијане и мучене и покрај онога што су оне саме патиле и саме гладовале, долази још и страховито мучење њихове деце и беспомоћан положај мајки да им помогну. И када су већ многа мања, слабија и неотпорнија деца подлегла и помрла, а друга се поразболевала, долазе усташе и траже од мајки децу да их одвоје у посебно дечије одељење на економији и обећавају да ће деца у дечијем одељењу бити боље храњена и боље заштићена, од зиме и болести. На тај начин усташе су успевале да одвоје децу од мајки и да их у дечијем одељењу, на економији изложе масовном уништавању. А убијање деце у дечијем одељењу усташе су чинили на тај начин, што су у нешто обилнију храну додавали извесне количине масне соде и тако мале изгладнеле и ослабиле организме изложиле страховитом тровању. Многа и многа невина деца на овај начин потрована су у логору у Старој Градишки.          

            Нарочито је велики број деце приспео у Градишку онда, када су  читава села са српским становништвом у срезовима костајничком, новском, и глинском похапшена и отерана у логор. То је било у лето 1942. године, па све до почетка 1943. године. Мушкарци из тих масовних хапшења одвођени су у логор Јасеновац број III, а жене и деца у логор Јасеновац број V, односно у Стару Градишку. Пошто се у извесно време број жена и деце нагомилао толико, да су сви дотадашњи начини убијања и тровања деце били "недовољни" и јер су све нова и нова деца пристизала у огромним транспортима - то су усташе физички јачу и старију децу одвајале и слале у унутрашњост, као на пример у Копривнички срез. Тамо су децу распоређивали у домаћинства усташких породица и на тај начин настојали да их преваспитају и одгоје у усташком духу.

            Десетине хиљада здравије, отпорније и старије деце усташе су из Градишке отпремили у логоре у Новом Марофу и Јастребарском. Нарочито је био велик транспорт деце и брзо чишћење логора у Старој Градишки онда, када је Комисија Међународног Црвеног Крста из Женеве најавила долазак у Стару Градишку, да обиђе дечије логоре. Тада су употребљени сви аутобуси Загребачког градског саобраћаја за превоз и евакуацију деце из Градишке у Јастребарско, а цела једна железничка композиција формирана је и превеза децу из Градишке у Загреб, одатле су опет аутобусима превежени у Јастребарско, односно Нови Мароф. Цени се да је тада из Градишке отпремљено у Јастребарско, односно Нови Мароф 20.000 деце.

            Но црна судбина очекивала је ову децу и у ново отвореном дечијем логору у Јастребарском и већина њих је тамо помрла од заразних болести, од глади или уморено од усташких намештеника.

            Дечије мајке, уколико нису пресвисле или претучене у Градишки упућиване су као радна снага у Немачку на, на најтеже физичке радове.

            Колики је број деце поубијан, потрован или постао плен страшних заразних болести, не може се тачно утврдити. Зна се само толико, да су сва деца, која су као деца заточеници дотерани у логор после краћег или дужег времена, на овом или оном месту у Градишки, на економијама, у Јастребарском, у Марофу сви нашли страшну мученичку смрт. Ретко да се било ко као изузетак  одавде извукао. Комисији није успело да од ових малишана нађе којега живог да га уврсти међу малобројне сведоке, бивше заточенике логора Јасеновац V- Стара Градишка.

            Рачуна се, да је око 75.000 деце на описани начин изгубило своје невине животе у овом логору. Највећи број деце био је из околине Бања Луке и Приједора, Костајнице, Глине, Дубице, Јасеновца и Окучана, а велик број деце и из Срема, из села Јамене, Вишњићева, Адашеваца, Чалме, Дивоша итд.

 

            Масовни злочини над женама

            Многе мајке растављене су од своје деце у логору Градишки и на разне начине мучене и убијане. Многе су употребљаване на радовима у пољима на логорској економији у самој Градишки,  на економијама у Јабланцу, Млаки, Феричанцима, Војновићеву, Читлуку, Ужицу, и другим логорским економијама у време пољских радова. У зимске месеце заточенице су чешљале перје, шиле и радиле по осталим гранама домаће женске радиности. Но већина њих је транспортована у Немачку на рад, односно убијано је у масовним злочинима под изговором, да се одводе у Немачку на рад. Многе су тако одведене на место у Немачку, на губилиште и у масовном злочину поклане, односно маљевима поубијане, Тако су махом страдале старе и изнемогле или болесне жене, које нису више имале снаге и нису могле користити Хитлеровој ратној машини. Многе групе и групице оваквих жена потоварене су у камионе и уместо да су их камиони одвезли у Окучане или Нову Градишку, да буду убачене у транспорт за Немачку - одвежене су у Јасеновац, у Пичилијеве пећи и спаљене, или су још уз пут истоварене у шуми код Јабланца или неком другом месту масовног злочина, па поклане или маљевима премлаћене и затрпане у великим масовним гробницама.

            Многе, нарочито млађе, отпремане су на рад у Немачку, па су биле као потпуно исцрпене и болесне још са границе немачке враћане натраг, да се опораве и тек пошто би се опоравиле, биле би поново слане на рад.

            Сведокиње, Тривунчић Јованка и Мунижаба Анка, земљораднице из  Јасеновца односно Уштице, те Умчанин Стоја,  домаћица из Уштице, сагласно изјављују, да су из логора у Старој Градишки издвојене међу женама млађе, те девојке и да су преко Загреба упућене у Немачку на рад. Било је предвиђено да их у Марибору преузму Немачке власти, но Немачка комисија је одбила да прими цео транспорт, јер су све оне жене и девојке биле скелети и живе мученице. Умчанин Стоја вели да је тада имала 39 кг, а да је пре уласка у логор Стару Градишку код своје куће имала редовно 68 до 70 кг.

            Цео транспорт је оглашен као ''тешки болесници неспособни за рад'' и враћен хрватским властима на опоравак. Поменуте сведокиње Мунижаба Ана и Тривунчић Јованка, као мајке, којима су усташе на превару одузеле децу у логору, тражиле су пред полазак у Немачку да још једном виде своју децу и да се са њима опросте. Није им то било дозвољено и оне су покрај већ и иначе страшнога и болног стања пошле из логора још са једним страшним и перманентним болом и патњом. Понеле су са собом из логора бригу и неизвесност за њихову мученичку децу. Многе мајке страховито су страдале  од бола и бриге за својом несрећном децом, а све су редом патиле страшним материнским болом за својом остављеном несрећном децом. Многе су умно пореметиле. Тривунчић Јованка наводи да је други дан по доласку у логор полудила Анђа Салковић иа Јасеновца, која је у Градишку дотерана са својих шесторо малишана. Муж јој Лаза Салковић, отеран је у логор Јасеновац број III, а она са децом је одвојена и дотерана у Градишку. И кад је несрећна Анђа погледала страховите патње њене ситне шесторо деце и осетила беспомоћност свога стања како да им помогне. Од страшнога бола, полудела је. Усташе су је одвојиле у посебну собу и следећег јутра сведокиње Мунижаба Ана и Тривунчић Јованка виделе су гробаре, како износе леш покојне Салковић Анђе. Њезино шесторо ситне дечице остало је у логору да оплакују и жале последњег и највећег свога заштитника (мајку) и да који час или дан касније и ова несрећна деца заврше као и многе друге хиљаде невине дечице у Градишки или Јастребарском.

            Нарочито су тешко патиле и страдале у Градишки заточенице Српкиње, јер је за њих постојало посебно одељење у логору такозвана "Кула" и јер је према њима постојао строжији и тежи режим. Заточенице су одвајане по вери и народности, па су најгоре пролазиле Циганке, Јеврејке и Српкиње, док је за остале постојала и посебна кухиња и посебне просторије за становање, па су шта више имале и своју болницу.

            Заточенице Српкиње, ако би се разболеле, бацане би биле у угао једне собе и ту остављане на милост и немилост саме себи и огромним казнионским пацовима. Тако сведокиња, Илинка Ивковић из Срем. Карловаца у своме сведочком исказу међу осталим наводи: да се у логору разболела Десанка Николић, жена Раде Никола из Срем. Карловаца, па пошто је била српкиња,  није била примљена у логорску болницу, а нису јој ни логорски лекари смели пружати лекарску помоћ. Остављена је да лежи тамо, где је и иначе спавала. Но, док је била здрава, па и болесна, морала се, као и све остале заточенице те собе непрестано борити са великим казнионским пацовима. А када је малаксала и постала беспомоћна, онда су је друге заточенице браниле од навале пацова. Но, када су здраве морале отићи на рад, Десанка је остала, као плен пацова и док је још давала знаке живота, пацови су јој појели очи и уши. Тако је мученички дочекала крај свога живота Десанка Николић из Сремских Карловаца.

 

            Остaли масовни злочини у логoру Ст. Градишка

            Непрестано свакодневно убијање и мучење заточеника од најмањег детета, од нејаких девојчица и дечака, до најстаријих стараца и старица био је један страховит масовни злочин, који се временски протеже од постанка логора у Старој Градишки, од јесени 1941. год. до престанка логора Старе Градишке, до јесени 1944. године, и до коначне ликвидације овога усташког упоришта, до априла 1945. године. У 1941. и 1942. години покрај овога страховитог, перманентног масовног злочина били су још и многи посебни масовни злочини, нарочито злочини уништења јеврејских жена и деце и злочини уништења свих Цигана, који су случајно на место у Јасеновац III, приспели у Градишку.

            Но, и за време (по усташама названог "благог") режима у 1943. г. и почетком 1944. године, заточеници су мучени и убијани, па сведок Иван Лазић звани црни Јова из Кузмина, о томе благоме режиму, сведочи овако:

             "Страшна мора неизвесности висила је над логором и над сваким појединцем у логору, тако, да никада нико од нас није знао у који минут или сат дана и ноћи неће и на њега доћи ред, да неће бити погубљен. Усташе су стрељале, клале и убијале сваки дан и то само зато, да би одржали код нас оно тешко психолошко стање, у коме је сваки од нас (сваки час) очекивао најстрашније муке и свршетак. Нико од усташа није никоме одговарао, за било коју самовољу или убиство над заточеницима. И зато је сваки од нас био испуњен неописивим осећајем потиштености, неизвесности и бивао пун најцрњих слутњи. Свакодневна батинања, мучења глађу, понижавања сваке врсте, а нездраве зграде за становање пуни нечистоће и гада, окружени свим болестима и заразама сваке врсте - то је само сенка од приближно описане слике онога што су усташе називале '''благи режим''.

            Како су изгледала масовна мучења, на који су се начин жртве мучиле и која сретства су усташе употребљавале сликовито описује сведок ЈЕЛКА ЦИХАБЕР из Земуна, бивша заточеница, те између осталог навела је и ово:

            "Затворенице су у логору биле изложене разним душевним и физичким патњама. За све нас ноћ је представљала најстрашније часове. У ноћи упадали су усташи часници у собе затвореница у "кули" и из тих соба одабирали обично млађе и лепе девојке, које су одводили у собу број 17. У тој соби они би их соловали. После силовања знали су држати заточенице по кадкада још и око 14 дана и у томе међувремену на њима задовољавати њихове гнусне прохтеве, а после тога су те затворенице обично клали и на тај начин их ликвидирали. То се понављало врло често и многе од затвореница имају да припишу своју смрт само својој лепоти. Стога смо се ми млађе затворенице увек држале доста неуредно, да не би својим спољним изгледом падали у очи овим насилницима и да би се на тај начин сачувале од њиховог насртања на нашу част. У ноћи знале смо се повезивати, дубоко преко лица, са црним марамама, само да не би упадале у очи усташким официрима. У собу бр. 17 није смео ући нико од нас затвореница. У њу су смеле ући само ''усташице''. Међутим, ми смо у пролазу провиривале кроз кључаоницу у ту собу, која је иначе вечито била закључана. И ја сама сам провиривала кроз кључаоницу и видела да се у тој соби налазе вешала. Осим тога у соби сам видела неке турпије, а једном приликом сам пред вратима на ходнику испред те собе, видела једну секиру, која је била крвава и на њој је било залепљено једно парче коже, на коме се налазила коса. После извршених ликвидирања у тој соби, у њу су улазиле усташице, те су прале трагове крви, после клања затвореница. И на самом ходнику су се опажали трагови крви, јер су жртве кроз тај ходник носили гробари, ради сахране. Другарица Десанка Павелић, која је родом из Тузле, а девојачко јој је презиме Паљић, једном приликом је гледала из нужника, када су усташице из те собе, после ликвидације логорнице тетка Љубе и подлогорнице "Гаге" Глумац, износили крваве перине и плахте из собе бр. 1. и спаљивале их на ђубрииту, да би на тај начин уништиле трагове злочина, који је над тим жртвама почињен.

            Лешеве ликвидираних износили су гробари, обично око подне, када би се затворенице враћале са рада на ручак. Све је то чињено из тога разлога, да би на нас душевно што више деловало, и што више застрашило.

            Гробари су бирани из редова самих затвореника. Приликом избора тих гробара наређивано је, да се правоугаоник све двојица по двојица мушких затвореника, да би они који бирају гробаре, на тај начин имали што бољи преглед. Бирало се увек по четири затвореника за тај посао. Они који су изабрани, били су затворени у посебну собу у ''кули'' , која је међу затвореницима била позната под именом ''гробарска соба''. После њиховог избора они нису обављаљи више никакав посао, већ су искључиво били употребљавани за преношење лешева из соба, у којима је ликвидирање и клање  чињено и после закопавања тих лешева. Гробари су били изловани од свих осталих затвореника, да они не би пред затвореницима говорили, над киме су ликвидирања обављана и ко их је извршио. Храна им се исто носила у њихову собу. Већ приликом самога избора гробари су унапред знали, да их чека сигурна и блиска смрт. Наиме, усташе су гробаре мењали свака два до три месеца, да би на тај начин били што сигурнији, да ће по њима извршени злочини остати вечита тајна. После тога времена гробари су убијани односно преклани и на њихово место бирани су други, са којима се поступало истоветно као и са ранијим који су имали да доживе исту судбину својих претходника, на томе послу.

            Осим гробарске собе у "кули" је постојала још, једна страшна соба, тако звана "циганска соба". У ту собу смештане су затворенице Циганке, заједно са својом децом. У времену мога долска у логор, тој соби се налазило још свега 18 преживелих затвореница. Та соба иначе била је малена и врло влажна. Затворенице никада из собе нису пуштане на ваздух, ни на светло дана. Јело им је ношено у њихову собу. Није им дозвољено да се умивају, чешљају и пресвлаче. Живећи под таквим хигијенским приликама оне су биле пуне вашију. Нужду су исто имали да врше у својој соби у кибле, које су свакога дана морале да носе на поље.

            Невероватан смрад се осећао у тој соби, по којој су се кретали живи костури. Затворенице те собе услед слабе исхране и оваквог режима, биле су осуђене на лагано али сигурно умирање. Њима су испадали зуби, отицале ноге, опадала коса и оне су полако умирале.

            У случају појединачне кривице које од затвореница (која би се догодила при раду) одговарале су колективно све затворенице. Тада смо обично кажњаване тиме, што нам се забрањивало писање кући, добијање пакета, које су у томе случају конфисковали усташе а било је случајева, да смо кажњаване са три дана гладовања, т.ј. да не примамо никакву храну. Наш положај су нарочито отежавале затворенице проститутке, којих је било доста у том логору и затворенице криминалке. Оне су уједно биле и конфиденти заповеднице логора.

            У доба вршења акција НОВ и приликом заузимања појединих места, које је

НОВ била ослободила у својим акцијама. Приликом доласка у логор, чула сам да су баш пет дана пре тога, у логору поклане 24 другарице из Приједора и Бања Луке, јер су баш тада та места били освојили патризани.

            Осим  тога у мушком логору постојале су тако зване шумске групе и радничке групе. У прву групу спадали су они затвореници, без разлике по вери,

који су ради тежих политичких кривица доспели у логор и стога употребљени за тешке физичке радове при сечи шуме. Шумска група радила је свој посао од пролећа до јесени. Наступањем јесени, шумска група је у целости ликвидирана и у пролеће је образована нова шумска група, из нових заточеника.Заточеници исте групе су стрељани, под изговором, да су покушали бекство. Побијена је прво мања група од 10 до 15 људи, па затим после неколико дана, опет иста таква група, и тако би се то наставило све дотле, док сви заточеници из шумске групе не би били побијени.

            Положај заточеника који су припадали радионичким групама, био је знатно лакши. Они су обављали своје послове у радионицама. Ликвидирање тих затвореника се ретко дешавало.

            По доласку упознала сам се са другарицом Горданом, учитељицом, одакле је она не знам. Она ми је причала да се у логору налази од 1942. год. и да је за то време била сведок страшних ствари, које су се тамо одиграле.

            Сва средства била су дозвољена фашистичким зверима, да би постигли свој циљ, тј. да би уништили поједине народе. Ни од једнога средства које је ишло томе циљу, они се нису устезали, само ако је тиме њихова дефинитивна намера могла бити остварена.

            Другарице, по имену Лазарка из Приједора и нека Богданка (обе Српкиње), причале су ми, да су приликом пете офанзиве, 1943. год. при крају, оне ухваћене од стране усташа и да их је тако заробљено 23 другарице у околини Сарајева. Кад су доведене у логор у Стару Градишку, све су оне имале на себи униформе. Те униформе усташе су им скинуле, затим их ошишали, обукли их у дроњке, а затим је наређено свима заточеницима и заточеницама да изађу у ''наступ'', па је кроз шпалир заточеника и заточеница проведена ова група другарица обучених у дроњке. Заточеницима је наређено, да при пролазу пљују на унакажене и бедно обучене другарице, када ове пролазе кроз шпалир. А усташе су пролазиле кроз дворедове за њима и непрестано довикивали:"Ето, тако изгледају партизани". После тога, ове другарице су одведене у самицу, па су тамо тучене и мучене. Међу њима налазила се и једна именом Грација, по народности Јеврејка, стара око 20 год., иначе врло лепа, а била је у нашој војсци политички комесар. Према причању напред именованих другарица, једне ноћи дошли су у самицу: заповедница логора Маја Буждон и усташки подофицир Мирко Руњаш. Маја Буждон позната је крвница, а Мирко Руњаш био је један од најистакнутијих злочинаца и убица у Градишки. Готово ниједно убиство и злочин у логору није се без њега обављало.

            По уласку у самицу они су дигли Грацију и Маја је показујући Грацију, рекла Руњашу: "Видиш, на ту имам пик". Тада је Грацији наређено да легне на патос. Руњаш јој је клекао на груди, а Маја је држала за ноге. Тада је Руњаш обухватио Грацију својим шакама за врат и палцима почео да је стеже. Стезао је  на прекиде, да би је што више мучио и да те муке што дуже трају. Давио је све дотле, док Грацији није пошла крв на нос и на уста. Међутим, при том гушењу она није клонула духом. Чим је могла доћи до даха, узвикивала је: "Смрт усташама''.  Полумртву и тешко измучену, бацили су је потом натраг у самицу, међу остале другарице. Следећег дана ујутро поново су дошли обоје ових џелета и тада је заповедница Маја, обраћајући се Грацији, запитала: "Шта је теби, зар још ниси цркла - ако ниси, увече ћеш''. И заиста, истога дана у увече Маја и Руњаш одвели су Грацију, која се после никада више није вратила. Њена судбина је, према томе, више него извесна.

            У мушком логору у Старој Градишки, међу осталим затвореницима налазио се др.Самуел Алтарац, ветеринар, из Бања Луке. Он је раније био запослен као ветеринар у неком градићу у близини Бања Луке. У логору смо заједно чистили круг и Алтарац је дошао у прилику и испричао ми је. После пада Козаре 1942. год., Алтарац је заробљен и са још 120 других заробљеника доведен у логор број V. Међу њима је био и њихов политички комесар, коме имена не знам. И њих су усташе ишишале, поскидале им униформе и опљачкали их, а затим их обукли у дроњке, постројили шпалир заточеника и проводили их кроз редове заточеника. Наређено је било, да приликом проласка кроз шпалир, вичу: "Ево, овако изгледају партизани''. Међутим, када су прошли кроз шпалир затвореника, они су ћутали. Усташе су наређивале да вичу оно, што им је било наређено, а политички комесар се обратио друговима са: "Ни речи". Усташка се наредба још једном поновила и још једном се чуо глас политичког комесара - "Ни речи''. И заиста, ти другови, сви до једног, прошлиу су кроз шпалир, а да ниједан није послушао наређење усташа. Услед тога, они су били извргнути глађу, и батинама и сви су на тај начин уморени. Од њих се спасао само др. Алтарац, који је утекао у крајњу собу међу друге заточенике, а усташе то нису приметиле.

            И сведок Меданић Мира, ученица из Земуна, а бивша заточеница логора у Градишки сагласно са сведоком Јелком Цихабер описала је многе злочине у логору Градишки, па је описала и функцију гробара и гробарске собе, а поводом циганске собе навела је ово: ''Осим гробарске у логору се налазила и Циганска соба. У ту собу су смештене само Циганке. У времену када сам ја дошла у

логор било их је у тој соби њих 40. Приликом мога одласка из логора у месецу августу 1944. год. у тој соби је остало свега 3 жене и двоје деце. Ови цигани су  углавном из сремских села. Завиривала сам у ту собу и видела сам да се по њој шећу живи скелети. Заточенице су биле потпуно прљаве, а пресвлачити се уопште нису могле, јер нису имале ни у чега, а исто тако се нису могле ни чешљати. У ту собу су по казни усташе затварале и поједине заточенице, ако нешто згреше при раду. Циганке, које су ту биле затворене, биле су осуђене унапред да умру лаганом смрћу.

            Оваква усташка организација логора у Старој Градишки по својој намени и по своме задатку допуњавала је централни логор смрти, логор Јасеновац број III. У тај логор одвајале су се жене и деца, па су се деца систематски убијала, односно покушала да преваспитају у усташе и зато упућивана у логор Јастребарско, Нови Мароф и у приватне усташке куће у Подравини. Жене су и девојке разврставане у способне за рад и неспособне, па је њихова физичка снага да крајње могућих граница исцрпљивана на логорским еконимијама или на раду у Немачкој. Све оно што је малаксало или је било страо и болесно, убијано је без милости и без изнимака.

            Логор Стара Градишка био је осим тога логор са блажим режимом за мушарце и зато је тај логор од лета 1943. год. са логором Јасеновац број III прегруписан, па су из Градишке сви заточеници Јевреји и Срби пресељени у логор смрти Јасеновац број III, а обратно, заточеници Римокатоличке и Муслиманске вере пресељени из Јасеновца у Градишку. У Градишки су остали само они заточениц  Јевреји и Срби, који су тамо у логору били као стручњаци у занатима и индустрији незамењиви.

            После овако ивршене замене, режим у логору Градишки био је сношљивији, све до Нове године 1944. У ноћи 1. јануара 1944. г. партизани су извршили напад на Босанску Градишку и тиме је и сам логор на другој обали Саве био директно угрожен. Тада настају у логору репресалије над голоруким заточеницима и од тога дана почиње заправо постепена и тиха ликвидација логора Јасеновац број V.

            У логору је напабирчено око 30 заточеника Срба, па су сви они из логора изведени, па повешани и поубијани. На 4. јануара 1944. г. накупљена је исто тако између заточеника још једна група од 18 Срба, па је из логора изведена и  поубијана, а у самом логорском кругу на бандере обешено је још 4 Србина заточеника.

            Тада је настао у логору страховит режим и стање потпуно неиздржљиво.

Усташе су заточенике злостављале и млатиле на сваком кораку на пољским и унтрашњим радовима у логору и свакодневно је било премлаћено и моткама убијено десетине заточеника. Логорски лекар, др. Конорти, Јеврејин заточеник морао је потписивати записнике о природној смрти ових мученика.

            Смањивање бројног стања заточеника у логору у масовним појединачним

злочинима трајало је тако све до јесени 1944. године. За то време нарочито су страдале све млађе и лепше заточенице, које су биле претходно силоване, а затим убијене.

            У јесен 1944. год. народно ослободилачкча војска опколила је и освојила Бања Луку и борбе су се преносиле у правцу Градишке, па је и логор постао угрожен. Тиха ликвидација и постепено убијње заточеника постало је сада убрзано. У логор је дошао Лубурић, Љуба Милош, усташки пуковник Марко Павловић, ркт. свештеник војник Липовац, бивши свештеник Мајсторовић - Филиповић и цела галерија најсвирепијих и најкрвавијих усташа кољача.

            По налогу Лубурића и Ћала одмах су сви заточеници, заточенице и деца заточеници ''сврстани'', ''издвојени'' су сви Срби Православне вере. Постројени су сви стари заточеници и ново придошли пртвореници и пронађено је било 248 одраслих мушараца, 360 жена и око 40 деце. Сви су они повезани жицом са скрштеним рукама на леђима и отерани, те сви до последњега поубијани. У логору се сакрило 9 Срба пред сигурном смрти и усташе су одредиле претрес логора, те их пронашле помоћу заточеника Ротера родом из Сарајева у подруму, где их је све стрељао усташки надпоручник, Ченан Анте.

            У међувремену, борбе око Бања Луке пренеле су се на 9 км од Градишке и зато су усташе наредиле пресељавање логора. У две групе отерани су заточеници трком према Јасеновцу, а било их је у једној групи 350, а у другој око 400. Многи од ових нису успели да издрже физички напор и на стази од 43 км, коју су требали заточеници да пређу трком и усиљеним кораком, многи су попадали и успут од усташке пратње побијени. Друге велике групе заточеника са радионицама потоварене су у вагоне и отпремљене за Лепоглаву. У једној таквој групи отпремљено је 450 заточеника, у другој групи између 350 и 400 заточеника, а у трећој групи око 3ОО заточеница. У међувремену отпремљено је возом и једна група од 180 заточеника и 300 заточеница у логор Јасеновац III, заједно са стројевима и занатским алатима, на којима су ови заточеници и заточенице дотле радили. Многи оронули и малаксали заточеници у међувремену су поубијани, а у логору је остало свега 114 заточеника и 36 заточеница као најнужнија логорска послуга. На тај начин логор Градишка је ликвидиран као "радни логор'' и од тада логор Градишка постаје усташка тврђава усташко ратно упориште.

            Од тога времена казнонске и касније дограђене логорске зидине и затворени ограђени жицом логорски простор усташе употребљавају за масовна убиства огромних група заробљених партизана, а под именом партизан дотеривано је и убијано оно мирно родољубиво становништво, које је саосећало и било подршка партизанском и народно ослободилачком покрету.

            Тaко су усташе код напуштања Бања Луке повукли са собом испред  народно ослободилачке војске око 470 људи, жена и деце, међу којима је било око 300 Цигана. Све су те позатварали у самице у "Кули", у сваку по 40 и све су их до последњега у року 4 дана поклали, на обали Саве и побацали у воду. Усташки заповедник, Анте Ченан, био је тих дана болестан, па су га усташе на носилима однеле на место погибије, да ма и погледом учествује у клању и убијању ових 470 невиних Бањалучана.

            Када се народно ослободилачка војска повукла из Бања Луке, усташе су покупиле у Бања Луци и околним селима све живо, за које су сумњали да није наклоњено усташком покрету. Тако су дотерали у Градишку прво једну групу од око 1600 мушкараца Срба, па су их у бившем логору постепено за пет ноћи све већ на описани начин повезали жицом и поклали их на обали Саве. Тек што је ова велика маса поклана, стигла је нова (огромна) група од око 2000 људи, од којих је један део био из Бања Луке, а остали из околине Бања Луке. Из те групе издвојени су Римокатолици, а било их је око 300, а остали, који су били Срби поубијани су на исти начин, као и прва група. Они који су били Римокатолици једним делом су пуштени, а други су као и Срби поклани на обали Саве, односно страдали код коначне ликвидације ове усташке тврђаве пред фронтом 24. априла 1945. године.

            После ових великих група Босанаца, усташе су дотерале око 750 Славонаца, међу којима је било око 180 Римокатолика, а остали Православни. По већ ранијем правилу Срби Православне вере издвојени су, руке су им везане жицом на леђима и у току неколико ноћи сви од реда су поубијани. Римокатолици су неки успели да се спасу, но већина је и њих нашла мученичку смрт под усташким ножем.

            После овога у ову сада усташку тврђаву довежене су испред фронта многе групе и групице несрећних људи и тамо су према приликама и потребама искоришћавани за извесне радове и од реда затим убијани. Тако је, међу осталима, дотерана једна група од 45 жена из Босанске Градишке. Те су жене задржане у логору и употребљаване за чишћење снега, за круњење кукуруза, а затим су све поубијане железном мотком, а лешеви им побацани у Саву. На сваки леш жицом је привезано шест цигала, како би лешеви потонули.

            Све време бивши логор, односно казнени завод у Старој Градишки употребљаван је, као стратиште и место извршења масовних злочина, све док фронт логор није прегазио, а усташе су за све то време из ближих и даљих крајева иза фронта допремали у Градишку појединце и групе притвореника и тамо их убијали.

            Од када је у јесен 1944. г. логор Стара Градишка, односно Јасеновац V, ликвидиран и казнени завод у Старој Градишки претворен у усташко ратно упориште - нови притвореници, који су допремани ту на губилиште нису регистровани, ,јер логорске канцеларије више није ни било.

            Колико је жртава прогутао логор Јасеновац рој V,односни Стара Гадишка, није установљено, неђе се никад моћи ни установити, јер су логорске картотек уништене, а огроман број жртава, није под картотеку ни проведен. Покрајинска комисија за утврђивање злочна окупатора и њиховух помагача у Војводини вршила је ексхумацију неколико гробница, и утврђено је да је у шуми званој "струг" у 4 отворене гробнице били лешеви 371 жене, 107 мушкараца и 50 деце -  укупно 528. Многи од ових лешева идентификовани су и утврђено, да су то жртве Срема, па су многе од тих лешева рођаци пренели у породичне гробнице појединих места у Срему.

            Но, ни најпомнијим истраживањем и прекопавањем целога терена око бившег казненог завода у Старој Градишки, по ближим и даљим шумама, са Славонске и Босанске стране, не би се могао добити резултат укупног броја жртава логора у Старој Градишки, ,јер је можда највећи део жртава побацан у Саву, па или Савом отпловио, или нестао на дну реке низводно на ближем и даљем одстојању од Гридишке.

            Несумњиво је утврђено, да су многе жртве овога логора расељене и по свим логорским економијама, на Читлуку, код Феричанаца, на пустари код Ђакова, па на свим економијама од Градишке до Јасеновца и у ближој околини Градишке. Утврђено је надаље, да су камиони безбројне жртве изнемоглих жена преносили из Гридишке у Јасеновац, те да су те жртве спаљиване у Пичилијевим пећима. Зато се помоћу ексхумације лешева Гридиштанских муеница и мученика, не може добити ни приближна слика о величини и броју жртава логора Градишке.

            Утврђено је надаље да је логор Градишка био у извесној мери и сабирни логор пред слање заточеница на присилан рад у Немачку и да је тако у извесном делу логор у Градишки био логор пролазника. Но, подкрај свега тога највећи број жртава, код жена и деце био је логор Градишка. Масовна ликвидација јеврејских жена и деце покупљених по целој Независној држави Хрватској извршена је преко логора у Градишки. Масовна ликвидација српске деце и жена такође је логор Градишка. Масовне гробнице деце и жена припадника и симпатизера народноослободилачког покрета свих осталих наших народа јесте такође логор Градишка.

            Зато и логор у Старој Градишки заслужује назив логора смрти и потпуно му одговара и по усташама означено име логор Јасеновац број V.