КОМИСИЈСКИ УВИЂАЈ И ПРЕСЛУШАВАЊЕ СВЕДОКА НА ЛИЦУ МЕСТА У ЈАСЕНОВЦУ КРАЈЕМ ОКТОБРА 1946.

Комисијски увиђај и преслушавање сведока на лицу места у Јасеновцу крајем октобра 1946. године

 

            Покрајинска Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача за Војводну одредила је била за дане 25. октобра 1946. и следећих дана рочиште на лицу места у Јасеновцу ради увиђаја и преслушавања сведока. На рочиште су позвани сви преживели заточеници са територије Срема, који су  требали да на лицу места разјасне дотадашње своје исказе и да у међусобном допуњавању пруже Комисији најприближнију слику пострадања Срба, Јевреја и Цигана коју су у логору Јасеновцу, доживели.

            Треба имати на уму да су заточеници у логору живели под разним околностима, на разним местима и разним подручјима. Њихово кретање, и у самом логору, било је сасвим ограничено, а распитивање о догађајима, или интересовање за страдања и умирања заточеника и притвореника, значило је сигурну, брзу, мученичку смрт.

            Покрај тога, већина заточеника код уласка у логор била је толико мучена, видела страховита умирања и патње својих другова, да је постала апатична према свему. Очекивао се страшан крај сваког момента и чему онда напрезање и добровољно даље мучење сазнавањем појединости из појединих злочина; чему распитивање о именима злочинаца - када ће све то заједно, који час или дан касније, нестати под црном земљом, у некој масовној гробници.

            Требало је зато реконструисати поједине догађаје и на лицу места дати могућност бившим заточеницима, да се међусобним допуњавањем, подсећањем и описивањем догађаја са разних тачака гледишта, онако како је који заточеник могао, да поједине догађаје прате, допуне тако, да се постигне висок степен чињеничне заснованости у изналажењу материјалне истине. Требало је на овај начин подсетити сведоке-заточенике на многе до тада заборављене детаље или неописани догађај, требало је испод вела заборава извући многе заборављене злочине, требало је напослетку учинити то, да (по речима једне сељанке), Јасеновац посете мртви и мртви да проговоре. Заиста, сељаци из Јасеновца и ближе околине не могу да верују, да је од стотина хиљада заточеника јасеновачког логора, било ко могао преживети.

            Те преживеле мученике позвала је Покрајинска комисија као сведоке и дана 25. октобра 1946. године од позваних сведока већина се одазвала, и у Јасеновцу су се нашли:

                        Михајло Јовић-Рончевић, зидар из Крчедина,

                        Светислав Стефановић, ратар из Крчедина,

                        Лазар Јанков, типограф из Земуна,

                        Михајло Марић, шофер из Београда,

                        Владимир Јелесин, ратар из Адашеваца,

                        Никола Огњановић, ратар из Адашеваца,

                        Момчило Рогуља, ковач из Чалме,

                        Леонтије-Лођа Мишчевић, ратар из Дивоша,

                        Славко Васић, крзнар из Адашеваца,

                        Иван Дудић, бачвар из Нештина,

                        Марко Јовановић, судија из Сремске Митровице,

                        Славко Бајић, трговац из Сремске Митровице,

                        Миливој Адамовић, механичар из Руме,

                        Миленко Владиновић, колар из Чалме,

                        Ервин Митар, механичар из Винковаца,

                        Лазар Велисављевић, ковач из Прогара,

                        Лијон Лаци, шпедитер из Винковаца,

                        Иван Лазић, железничар из Кузмина,

                        Стојан Кузмановић, ратар из Јамене,

                        Љубиша Лазић, месар из Јамене,

                        Милош Деспот, ратар из Јамене,

                        Јован Јаговић, стројобравар из Сремске Митровице,

                        Љубомир Миљеновић, задружни чиновник из Јасеновца,

                        Миленко Подкоњак, ратар из Јамене,

                        Обрад Јовковић, столар из Јамене,

                        инж. Светислав Радаков, пољопривредни реф. из Ср.Митровице

                       Душан Зец, железничар из Винковаца,

                        Иван Даниловић, кројач из Јамене,

                        Синиша Михајловић, учитељ из Шида,

                        Стеван Илић, чиновник из Сремских Карловаца,

                        Брата Николић, ратар из Сремских Карловаца.

 

Група бивших заточеника на рушевинама логорске цигларске пећи, односно логорског крематоријума, на дан 26. X 1946. године

 

Група бивших заточеника пред рушевинама електричне централе и високог димњака, на дан 26. X 1946. године

 

            Сваки поједини заточеник имао је другима да исприча своју чудну историју бекства и спасавања, а невиђена пажња, учествовање и проживљавање појединих момената из бекства са осталим заточеницима, пружа слику савршеног другарства и саосећања. Беспримерне патње и  мучења у логуру смрти Јасеновцу невероватни су зближиле и сродиле све мученике, тако да нема и не може бити лепшег и идеалнијег примера другарства од њиховог.

 

            Саслушавањем тих сведока и њиховим међусобним допуњавањем о описивању појединих догађаја, појединачних и масовних злочина, добијена је једна нова слика, негде у детаље описана. Добија се један преглед потпуно јасног система уништивања; у исто време и једно тешко сазнање, да се комплекс јасеновачких злочина (у потпуности и у сву његову дубину) за сада, још није успео сегледати. Ови преживели мученци знају само оно што су случајно могли да виде, да запамте и само оно што се око њих збивало. На жалост, њихов број је толико мали, да се не може добити потпуна слика. Један на сваких педесет хиљада жртава не можа да да више него само делић истине из огромног, страшног злочина. 0ни, други, који су били усташе и који су имали прилике свугде да се крећу и самоме систему уништавања више да сазнају - ти су у казивању оскудни, а већина јасеновачких зликоваца налази се и сада још у бекству у иностранству.

 

            Но, и после овога ће се наставити са даљим истраживањем и многи још необјашњени моменти биће расветљен, многа сазнања и чињенице објављене.