Сећања В. М. Вукмировића на борбе четника у Балканским ратовима

Прослава 25-годишњице ослобођења Старе Србије 1937. почела је соколским слетом у Скопљу, чији је покровитељ био Кнез Намјесник Павле.  У прогласу слетског одбора истиче се : „Ријетко које мјесто осим Београда, тако изразито оличава судбину Балкана, колико наше Скопље. Упркос невољама робовања, у њему се никад није гасила национална мисао и културна снага нашег народа, чак ни онда, када су под туђинским ударцем исчезле драгоцјене творевине Немањића...“.

 

Прослава ослобођења трајала је три дана, а завршила се поворком кроз Скопље, дугом три километра.(1) На V покрајинском слету у Скопљу учествовали су соколи из целе Југославије. Највеће заслуге за успех слета имао је Велимир Поповић, старешина Соколске жупе Скопље и председник слетског одбора. (2) 

Крајем октобра 1937. одржане су прославе Кумановске побједе и ослобођења Скопља. Лист Срба католика „Дубровник” од 23 октобра 1937. подсетио је да је тог дана и наредног (23 и 24) 25-годишњица  битке на Куманову. Подсетио је да је 90.000 српских бораца извојевало победу одлучну за исход целог рата на македонско-косовском бојишту. Командант I српске армије био је престолонаследник Александар.  Лист „Дубровник” истакао је значај те победе за Приморје : „Кумановска побједа силно је била одјекнула и све нас испунила чврстом надом ослобођења од мрске туђинске власти, те и уједињења са нашим славним  Пијемонтом херојском Србијом. Сад нам обнавља успомену оне големе радости и одушевљења које је онако силно било обузело у оно доба Дубровчане, а које сада испуња срца најдубљим поштовањем и захвалношћу прерано отргнутој највећој нашој узданици, непрежаљеном Витешком Краљу нашем Александру I Ујединитељу. ... те и сачувати прекрваву нашу течевину од свих унутрашњих и вањских душмана и злотвора !”(3) 

Поводом смрти Павла Поповића лист ,,Дубровник” је истакао да се у Дубровнику  упознао са интелигенцијом дубровачког старијег и млађег нараштаја.  У својим сјећањима у листу ,,Дубровнику” В. М. Вукмировић је истакао : ,,Давно, још пре Балканских ратова, обичавали су долазити Дубровнику у посјету многи угледни Србијанци. Ми, ондашњи дјечаци, у њима смо гледали Србију Краља Петра, која има да поведе крваво коло ослобођења. ... Међутим Павле није долазио у Дубровник једино због нашег Архива. ... Долазио је он к нама и тражио живе људе. Дум Иван каноник Стојановић, Фабрис, Пасарић, ... Од млађих је двојицу нарочито волио. Били су то Франо Кулишић и Перо Колендић. ... Када сам му казао да сам дошао да наставим школовање на београдском универзитету, било му је ријетко мило:,,Нека и овдје код нас неко буде из дубровачке гимназије”! ... Наиме београдски универзитет је већ био прикупио доста велики број Сријемаца, Личана, Босанаца и Херцеговаца, а да и не помињем доста јаке групе оних који су долазили из Старе Србије и Маћедоније”. Студент Влад. М. Вукмировић је на препоруку Ђилда Јоба и Јовице Перовића приман у Народној Одбрани  са највећим повјерењем.  У својим сјећањима објављеним у листу ,,Дубровник” В. М. Вукмировић је истакао : ,,Долазе људи из свих крајева данашње Југославије на вијећање, савјетовање. Курири, нарочито из јужних крајева, долазе и одлазе. Капетани Милан Васић и Милан Прибићевић врше даноноћно дужност секретара. Потребно је свакога примити. ... Као и све раније, и ову сам одлуку донио брзо. ... И за то једнога дана саопштим капетану Васићу да сам мишљења да би било потрбно да и ја напустим Београд и да се пребацим у Стару Србију, пошто бих, прије тога свршио потребни курс ,,баратања оружјем” у Врањи”. Вукмировић је хтео да се поздрави са својим професором Павлом Поповићем. О том разговору : ,,Нимало се није зачудио када сам му казао гдје идем. ,,Знам, казао ми је том приликом, ако скоро не кренемо доље, пола ће нам универзитета опустјети!”.(4)

У листу „Дубровник” Вукмировић је писао о прослави: „Тако јутрос, када сам из царског Скопља преко Куманова стигао на Сртевицу да обиђем гробове мртвих другова и да им са сродницима запалим воштаницу сјећања, ...као да сам их јуче посљедни пут био посјетио, док је међутим пуних двадесет и пет година од дана када смо баш ту сачекали били напад Кара-Саид пашиних армија, тукли их и потукли. ... на Сртевици, гдје је легендарни Војвода Вук са својим, неумрлим у слави, четницима сачекивао нападе турских табора и сам прелазио у напад, без предаха 36 сати, ... пјевале пјесму наше младости : „Крвав се барјак развио, Маћедонијо!” ... велебни споменик којег бивши ратници подигоше мртвим друговима на Зебрњаку. .... Зебрњак и споменик на њему, види се из даљине од неколико десетина километара.  Зебрњак већ је сав прекриљен од народа. Сва села кумановска и она из Скопске Црне Горе слегла су се јутрос ту. ... „Здраво, живо !” -- једини је поздрав јутрос.” (5)  Козјачки одред Војина Поповића (војвода Вук)  је у Кумановској битци на Сртевици спречио обухват левог крила српске Прве армије и тиме обезбедио успех операције. Вукмировића је рат 1912. затекао на терену. Његов одред је формирао претходницу Прве армије. Водили су борбу на Куманову, први ушли у Прилеп, прегазили Црну Реку, ушли у Битољ и оданде кренули у Албанију. Са својим одредом борио се  у Првом светском рату. После Сувобора, при гоњењу аустријских трупа, срео се са својим професором Павлом Поповићем који му је рекао . ,,До виђења у Дубровнику, али овога пута  сигурно.” (6)

 

tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/prvi-slet-u-dubrovniku.jpgИлустрација: Првои слет Српске Соколске Жупе у Дубровнику

 

 

Лист ,,Дубровник” пренео је из Алманаха ,,Југославија” за 1939, у Чикагу чланак В.М. Вукмировића тада савјетника Мин. Иностр. Послова, који као један од најмлађих четника суделовао четничком одреду Војводе Вука. Описао је узазак четничке патроле у Охрид ноћу. Срели су се са општинским стражарима и изљубили.Стражари су их повели код учитеља Тасића, првог председника ослобођене охридске општине. Он их је поздравио : ,,Не по шубарама, и по одијелу и обући, већ по брзометним вашим пушкама вас познајем, браћо моја, ослободиоци наши ... “. Док је говорио истргао је једну пушку из руку најближег четника и пољубио је. Позвао их је у трпезарију рекао домаћици : ,, ... све што имаш, изнеси пред госте, ... које је Марков Охрид пет стотина година чекао, да би их данас дочекао !  -- И воштаницу ону из Светог Наума, што је донесосмо, баш оне недјеље, када стиже вијест да су Краљеви Бијели Орлови прешли границу, јер је ово прва слободна Слава после Косова !”. У рану зору стигао је Војвода Вук на челу одреда. (7)

 Споменик на  Зебрњаку, подигнут у спомен Кумановске битке, саградио је архитекта  Момир Коруновић а осликао га је сликар Живорад Настасијевић, члан Друштва уметника „Зограф“. Кула-обелиск (48,5 м) на Зебрњаку било је најзначајније Коруновићево дело.  Настасијевић је осликао фреске и на другим Коруновићевим грађевинама Мачковом камену, Спомен цркви у Крупњу и Соколском дому „Матица“ у Београду.(8)

 Лист „Дубровник” пренео је из листа „Аграрна Мисао” из Београда опис прославе у Скопљу : „Велика, ... поворка нашег живља из Јужне Србије сутрадан у Скопљу, била је достојан наставак оног духовног славља на Куманову. Огромна је то била поворка омладине, ветерана, инвалида, четника, жена са дјецом на грудима, сокола, младих дјевојака у народној ношњи ...”.(9)

  Прослава 25-годишњице ослобођења Старе Србије 1937. почела је соколским  V покрајинским слетом у Скопљу. На слету су учествовали соколи из целе Југославије. Лист Срба католика „Дубровник” истакао је значај Кумановске победе за Приморје. Лист ,,Дубровник” пренео је из Алманаха ,,Југославија” за 1939, у Чикагу чланак В.М. Вукмировића из Дубровника, тада савјетника Мин. Иностр. Послова, који као један од најмлађих четника суделовао четничком одреду Војводе Вука. Његов одред је формирао претходницу Прве армије. Водили су борбу на Куманову, први ушли у Прилеп, прегазили Црну Реку, ушли у Битољ и оданде кренули у Албанију. Са својим одредом борио се  у Првом светском рату. Споменик на  Зебрњаку, подигнут у спомен Кумановске битке, саградио је архитекта  Момир Коруновић.

 

 

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

 

Напомене :

1.„Прослава  25-годишњице ослобођења Вардарске бановине”, ,Дубровник”, бр.23, Дубровник, 3 Јули 1937, стр.3;

2. Душан Цветковић, „Соколи и соколски слетови”, Београд, 2007, стр. 57;

3.„Сјетимо се”, „Дубровник”, бр. 39, 23 Октобар 1937, Дубровник, стр.3;

4. ,,Жалост за пок. Проф. Павлом Поповићем”,  „Дубровник”,  Дубровник, 10 јуна 1939, бр. 23,стр. 4; В. М. Вукмировић, ,,Сјећања на Павла Поповића”, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, 2 септембра 1939, стр. 3, 4;

5.Влад. М. Вукмировић:„На младом Нагоричану послије двадесетпет година”, „Дубровник”, бр. 43, 20 Новембар 1937, Дубровник, стр.2,3;

6.Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца, Београд, стр. 7; В. М. Вукмировић, ,,Сјећања на Павла Поповића”, „Дубровник”, бр.36, Дубровник, 9 септембра 1939, стр.3;

7.В. М. Вукмировић, ,,Улазак прве српске патроле у Охрид дванаесте године”, бр. 4, „Дубровник”, Дубровник, 27 јануара 1939, стр. 3;

8.Зоран М. Јовановић, „Друштво уметника Зограф“, Београд, 1998, стр.85;

9. „Прославе у Куманову и Скопљу”,„Дубровник”, бр. 43, 20 Новембар 1937, Дубровник, стр.2;

 

Везане вијести: 

Саша Недељковић: Дубровачки Срби и Савез српских културних установа

Недељковић: Лист ,,Дубровник” о покушајима похрваћења Срба католика и Буњеваца

Недељковић: Дубровачки Срби

Недељковић:Бокељи и Бока Которска у листу ,,Дубровник” од 1937. до 1941 године

Нова Југославија у Дубровнику