Повјесничар за којег не постоји ниједан доказ да је логор Јасеновац био стратиште

Интервју с повјесничаром и архивистом, католичким свећеником др. Стјепаном Разумом, објављен у задарскоме Хрватском листу, у само два дана преузет је и пренесен на више портала у Хрватској и изван ње, а проширен је и електронском поштом. Тај одјек је разумљив већ и због наслова: “Вријеме је да срушимо великосрпски мит о Јасеновцу”.

Јасеновац и Блеибург, као парадигме, нису избјегли мистификацији. Докинути их као мит (односно митове) и вратити их међу чињенице макар демографски, дакле утврђујући број и структуру жртава, настојао јеВладимир Жерјавић. Јасеновац фактографски настоје дефинирати ин лоцо, на Спомен подручју. С којим успјехом и у коју сврху?

 

Нема жртава

У том интервјуу др. Разум одбија тако прибављене резултате, јер он види утврђивање повијесних чињеница као судски процес англосаксонског типа, гдје је с једне стране оптужба која гусли само своју тезу, а неправедно би било “да судац у неком поступку прихвати обтужбу као коначну истину”. Стога “Дужност је хрватских повјесничара, света дужност цијелога овога нараштаја, да каже ријеч обране, јер је од стране комунистичке обтужбе обтужена цјелина хрватскога народа.” Он оспорава податак о 81.000 појединачно утврђених жртава јер “вишедесетљетном промичбом јасеновачкога мита доведени смо у стање да ми данас морамо доказивати да масовног броја жртава није било”.

Та бројка, глас је др. Разума, “нема никаквог упоришта у стварности”. Многи су отпремљени у Њемачку, каже он, па то онда, испада, нема везе с усташком државом која их је дала у добре руке.

Нема стратишта, вели даље др. Разум.

Поред тога, “не треба заборавити на познату свирепост побједника који своје властите злочине приписују својим непријатељима”. Наравно, ријеч је о побједницима 1945, нипошто о побједницима 1941. (или 1990), “зна се” који су свирепи. Јасеновцу су приписали и жртве у Србији, вели Разум.

Уосталом, вели др. Разум (вишекратно осуђујући насиља било на којој страни, особито против невиних људи), треба знати тко је почео. А почели су, суди он, четници побуном у српњу 1941. против законите хрватске власти.

Претходно донесене расне законе те власти уопће не спомиње, Жидове спомиње само као “покровитеље југобољшевика”, Роме ни случајно.

“За дом спремни” је, међу кршћанским и домољубним поздравима, за њ “један од љепших”, па “ако тај поздрав некоме смета, онда му смета обитељ као таква, као и домовина хрватскога народа”.

Др. Разум је специјалист за средњовјековну црквену повијест, докторирао је тезом о загребачком бискупу из XV. стољећа Осзвалду Тхúзу де Сзентлáсзлó, стручно се бави архивистиком, а у повијест XX. стољећа залијетао се углавном апологетски интонираним животописима.

 

Демографски прорачуни

Прочелник је VIII одјела у Хрватскоме државном архиву, а то је Надбискупијски архив, чијег прочелника ХДА именује, али уз сугласност надбискупа. По уговору из 1997. држава плаћа трошкове Надбискупијског архива, има спрам њега дужности и никаква права (на сличан је начин у ХДА узглобљена и Метрополитана). Уосталом, гледишта др. Разума нису изнимка у Надбискупији - често их проноси и Глас Концила. Заправо их ондје нитко не оспорава. Није, дакле, посриједи инцидент, него став. И то с континуитетом: “Ако је блажени Алојзије Степинац у разговору с Јосипом Брозом, почетком липња 1945. године рекао да би било добро кад би у нову владу били укључени и поштени усташе, то значи да за Степинца они нису били кољачи и злочинци, као што их је комунистичка промичба приказивала и још увијек приказује у свим својим јавним написима, говорима и књигама”, поентира др. Разум.

Лијепа 143 милиметра износи ширина хрпта тисканог пописа са 72.193 поименично наведене жртве Јасеновца. У међувремену је поименични попис жртава Јасеновца нарастао на 82.129, што сватко може провјерити на Интернету (URL: http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx?sid=7618 ).

То се приближава Жерјавићевим демографским прорачунима (око 83.000 убијених у Јасеновцу).

 

Свједочење Шиме Клаића

Примједба са стратиштима завређује бити размотрена. По исказу Љубе Милоша, своједобног заповједника Јасеновца (коју треба узети с резервом, јер је у записнику процеса на којему је осуђен на смрт), број заточеника у Јасеновцу био је мање-више константан, око 3000. Евентуалан вишак је убијан одмах при доласку, о чему има свједочења и некомунистичких заточеника Хрвата (од Илије Јаковљевићанадаље). Памтимо што је Шимо Клаић свједочио, и на телевизији. Из вагона из којега је први пут утекао нитко није записан да је стигао у Јасеновац, али није ни нађен жив послије (тог) рата.

Тјелеса која је Сава доносила сјећа се и Бреда Калеф, оперна пјевачица, која се попут других београдских дјевојчица купала на Ади Циганлији, у љето 1941. А у зиму 1942. Сава их је ваљала на стотине, можда и тисуће - новински архиви још чувају фотографије. Те 1942, по поименичном попису жртава, у Јасеновцу је убијено (укључујући и уморене глађу, мукама, нелијеченим болештинама итд.) 55.813 особа.

Критериј убојстава је развидан по учесталости: укупно 46.771 Србин, 16.131 Ром, 13.019 Жидова, 4210 Хрвата итд. Ужасан је податак да је међу њима било 19.991 дијете (до навршених 14 година). Када се диже глас против биомедицински потпомогнуте оплодње као угрозе достојанства особе и народа, не би требало заборавити ни збир ликвидиране дјеце. Или је и то морални релативизам, супротан духу догматског апсолутизма на који нас имплицитно прикивају?

На Интернету ћемо наћи многе коментаре који су сугласни с тезама др. Разума (за разлику од њега, углавном анонимни, регби: “глас народа, глас…”). Кажу, на примјер (дословце): “На том поименичном попису налезе се бројне жртве четничких покоља, ту се налазе они који су стотинама километара од јасеновца убијени у борбама, као и они који су страдали од партизана, на том попису се чак налазе и неки дан данас живући људи, све су бандити утумбали на тај попис То је невиђена перверзија коју су ти југобољшевици под покровитељством жидова склепали за властите потребе (…)”.

 

Ствар интерпретације

Што је истина? И која истина? Религијска Истина (изведена из вишег циља) или материјална истина? Ту би се повјесничари и новинари морали наћи на истој страни, поимајући истину, макар на извјеститељској (и извјесној) разини као адаеqуатио реи ет интеллецтус, како јеАристотела сажео Исаац Исраели, прихватио Тома Аqуински, а разрадио чак Алфред (Теителбаум) Тарски. Тек након тога, интерпретирајући, могли бисмо се питати не само о чему, него и по чему је нешто исто са спознајом о томе, па се назива истином. Али, врага, нађу се и повјесничари, на разним странама, који примјећују да је повјесница резултат интерпретације, па је, ето, субјективна, па стога чињенице служе тек за поткрепу тезе. А ако не поткрепљују? “Утолико горе по чињенице”, гласи одговор који се апокрифно приписује Хегелу.

 Људи вјерују оно што хоће. За поједине нема доказа који би их разувјерили. Повјесничари нису изнимка. Па ни свећеници, чак и кад се иначе грчевито боре против “релативизма”, дакле за апсолутизам вјерске Истине мимо аристотеловске евидентне истине. Ето зашто нема граница не миту, него митовима (не само) о Јасеновцу.

 

Извор: JutarnjiList