Миладин Суботић: Прећуткивање и отуђење

Уколико се нешто значајно не промени, а сигурно неће, билборди са порукама различитих садржаја опет ће нас позивати на летовање у Хрватску. Присетимо се како нас је две претходне кризне године у току летњих одмора, а услед насушне потребе за спасом туристичке сезоне, маниром господског цинизма, Хрватска позивала на летовање. Кратке и садржајно упечатљиве поруке “Кад срце каже лето, каже Јадран”, “Тако лепа, а тако близу”, “Летујте тамо где су вам родитељи летовали”, и друге сличног тона и нестварно топлих речи имале су за циљ да пробуде оптимизам прошлости и наговесте безбрижност одмора.

Креатори пријемчивих слогана отишли су и корак даље, па су у три велика града Србије са агресивних рекламних табли поручивали: “1244 острва. Једноставно превише за један билборд. Сасвим довољно за савршен одмор.” И није толико важно што Хрватска нема баш тачно толико острва и туристичких понуда на свима њима, колико порука коју носи тај број, асоцијативно везан у свакој живој глави ове земље, као синоним актуелног кршења међународног права и понижења ове државе. Живот нас је научио и вишеструко нам доказао да наш западни сусед улаже велику пажњу у сваки детаљ и ситницу када је реч о српско-хрватским односима, па нема пуно простора за недоумице о правој квалификацији намере за (зло)употребом броја 1244.

На корак пре новог позива, на овогодишњем 34. Сајму туризма и 3. Сајму вина, уз пробрани асортиман, видно присутни хрватски винари и представници хрватског туризма изложили су десетине рекламних каталога и низ публикација, а међу њима, као водећу у ударном туристичком ешалону, публикацију „Чудесна културна баштина: Хрватска-види, додирни, уживај”. Штампана је у издању Хрватске туристичке заједнице, 2010. године. Провером на интернет порталу те државне организације лако се стиже до потврде да се ради о званичној публикацији која у тој области представља најдиректније интересе државе Хрватске.

У својеврсном аутистичном свету хрватског самољубља, на 124 стране у великом енциклопедијском формату нижу се 722 фотографије праћене пожељним текстом са суптилно уметнутим манирима из ескадрона кроатоцентризма и етнокроатизма.

 

нагом пробирљивог одабира, аутор текста проф. др Зоран Кларић, инфициран старом идеологијом, предрасудама и неистинама, допринос српског народа „чудесној културној баштини“ помиње преко четири манастира и две цркве! За сваки век трајања мање од једног објекта.

За манастир Крку, као прво препознатљиво одређење, пише да се налази недалеко од фрањевачког самостана и да се сматра највреднијим спомеником СПЦ у Хрватској (све речи ове скраћенице пише малим словима). Нема податка о години настанка! Само варварство презира спречило је аутора да напише истину која сведочи да је манастир Крка подигла, пре Косовске битке, српска принцеза Јелена (сестра цара Душана), давне 1350. године. У ризници овог најзначајнијег духовног и културног центра православља у Далмацији, поред богате рукописне збирке, као велика драгоценост, чува се познати епитрахиљ са 33 светитељска лика, рађен у време Светог Саве!

 

У симулакруму који се представља као стварност, за манастир Крупу, као највреднију препознатљивост, пише да се сместио “у кршкој пустоши … у долини ријеке Крупе…” у ХVI веку! Са малим интелектуалним напором и уз коришћење доступне хрватске литературе, аутор је могао стићи до непобитне чињенице да је манастир Крупа саграђен давно прошле 1317. године. Ова хришћанска светиња засигурно представља најдубље српско-православно сећање Далмације, Далматинске загоре и данашње територије Хрватске. Своју мисију и данас врши, иако је више пута страдао у безмало седмовековној историји, последња два датирају из 1941. и 1995. године.

Интерполацију беса у самоиронију аутор текста наставља када пишући о книнској тврђави додаје да се уз њу налази и мали музеј с експонатима из давне „али и из новије повијести кад је Книн био средиште побуне дијела српског становништва против хрватске државе“.

Описујући културну баштину Славоније, проф. др Кларић, као библијску стигму наводи да је у Вуковару бивша ЈНА „извршила један од највећих геноцида у Еуропи након Другог свјетског рата“. (Ауторов лични суд је изнад пресуда Суда у Хагу и међународно усвојене дефиниције геноцида. Квалификација која јефтино заудара на мржњу.) За разлику од претходног издања сада је, поред спомен-подручја у Овчари, убаштињен и “…споменик херојима на вуковарском гробљу”. Вероватно, као нови “доказ о почињеном геноциду”.

У поглављу посвећеном Средишњој Хрватској поменут је Јасеновац као “злогласни усташки концентрацијски логор”, али се не наводи број жртава (!), нити се помињу Срби као далеко најбројнији страдалници! Уједно то је и једини логор (од 15 већих) и масовно стратиште које је наведено. И оно најважније: Нема ни једна реч о геноциду! То је у овој публикацији – писаном хрватском излогу, наведено само и искључиво као ексклузивитет ЈНА у тромесечним борбама (VIII – XI 1991.) у Вуковару!

За Николу Теслу пише да је у селу Смиљан у близини Госпића “рођен један од највећих свјетских знанственика“. У претходном издању (2007.) ове званичне државне публикације писало је да се “околица Госпића поноси једним од најславнијих…” Дакле, прошло је време поноса на Николу Теслу, а и није у групи најславнијих. Не својата Теслу директно у Хрвате, али му остаци ситне патолошке мржње не дозвољавају да помиње Теслино српско порекло.

Трећи велики бисер СПЦ, манастир Драговић подигнут само шест година после Косовске битке није достојан ни једне речи текста, као ни места међу више од седамстотина фотографија! У ризници је имао октоих из XIV века, минеј из 1531. године писан у Студеници, и више десетина других безмерно вредних црквених реликвија, ретких књига, записа и путописа… Августа 1995. монаси су избегли и вратили се тек 2004. године у опљачкан и вандализован манастир.

 

Исто важи и за Патријаршијски дом и библиотеку у Пакрацу коју су зенге „бранећи домовину“ девастирале и свеле на хоризонт рептила! Епископску библиотеку основао је још Патријарх Арсеније III Чарнојевић. Не помиње се ни Саборна црква у Пакрацу из 1757. године, коју су творци нове хрватске државе минирали 1992., а у пламену је заувек нестао иконостасни рад генијалног мајстора Стеве Тодоровића, као и низ вредних црквено-уметничких предмета. У предоченом опису славонске баштине нема места ни за манастире СПЦ: Света Ана (1412. год.!) и Пакра (XV век). Манастир код Ораховице (из 1583.) помиње се успут, простим набрајањем, навођењем имена.

 

За Гомирје, тај најзападнији европски православни манастирски стуб, пише да се у Горском Котару истиче “…међу сакралним споменицима православни самостан у Гомирју из 17. стољећа”. Чињенице, које су недоступне ауторовом знању или су свесно и цинично прикривене, потврђују да је манастир основан 1557., да се братство окупило 1600., а црквени темељ постављен 1601. године.

 

Описујући Далматинску загору, поред осталог стоји “Најпознатији обичај је хрватска витешка игра Сињска алка”, а одржава се “на годишњицу битке из 1715. године, када је 500 хрватских војника из Сиња одбило напад 60.000 турских војника.” Више од јасног овде је нови доказ још једног отуђења (неко би рекао: крађе) чињеница из историје српског народа. Народ који се сукобио са Турцима био је српски. И вођа тог устанка је био Србин, Илија, најмлађи брат сердара Стојана Јанковића. Током дужег временског периода, као и тада, у том делу Далмације није било Хрвата. Уосталом о томе сведоче доступна угарска писана документа, која говоре да је од XIII века тамо живео само српски национални корпус. О превођењу тих Срба у католичанство (Венеција) и касније у Хрвате (Аустро-угарска) има више писаних докумената сачуваних у Мађарској, Аустрији, Италији и у самој Хрватској.

Превара је добила верификацију у новембру 2010. године, одлуком надлежне комисије УНЕСКА да ову игру уврсти као допринос хрватског народа у Регистар нематеријалне светске баштине.

У баштини Дубровачке регије на 12 страна и 77 фотографија такође нема трага српском постојању, утицају и културном доприносу. Прикрива се да су у том граду рођени, живели или стварали научници, уметници, књижевници, трговци српског порекла и Срби-католици. Ни једном речју нема помена Руђера Бошковића (!), светски признатог физичара, математичара и астронома, од оца Србина и мајке Италијанке. Представљајући Цавтат наводи да је “…родно мјесто великог хрватског сликара Влахе Буковца…” Аутор, можда србофобично, занемарује ноторну чињеницу да је поменути сликар Србин-католик. (Баш као и познати Џиво Гундулић, Медо Пуцић, браћа Војновић, Антун Фабрис, Лујо Бакотић, Матија Бан, Петар Колендић, Иво Ћипико, Марко Мурат… и бродарска породица Рачић, чији маузолеј на гробљу у Цавтату помиње у својству уметничког дела И. Мештровића.)

Место у “чудесној баштини” има и црква стара само нешто више од десет година! Пише: “О страдањима у недавном рату свједочи и занимљива новоизграђена црква у селу Кијеву подно највише хрватске планине Динаре.” Истовремено, за писца-аранжера овог хрватског излога, неважне су манастирске и парохијалне цркве-брвнаре. Хистерични XX век дочекало је на тлу данашње Хрватске 26 ових православних светилишта. После Другог великог рата остало их је осам. “Савесно бранећи” домовину у ратним збивањима 1991 – 95. године у потпуности су уништена још четири ова бисера подизана канатном градњом као беспрекорни примери (ретке) вернакуларне архитектуре из периода непосредно након Велике сеобе Срба (1683 – 1699.). Ни ове последње преостале четири, уместо статуса споменика нулте категорије, нису достојне никаквог помена! У познатим догађањима 1991 – 1995. на тлу данашње Хрватске, објекти СПЦ су доживели незапамћена скрнављења и рушења: до темеља је срушено 87 храмова, 195 их је оштећено, и срушена или оштећена 93 парохијска дома!

 

Наравно, и у опису највреднијих симбола Барање (те регије која до пре 65 година никада није припадала Хрватској) нема трагова српског постојања. Доследно поштујући линију одабраног крезубог нереда изостављено је помињање још једног великог Србина, планетарног научника Милутина Миланковића! Ни једне речи о њему, ни слова о спомен-музеју који се налази у његовој родној кући у Даљу.

Овај фундаментални туристички путоказ уклапа се у препознатљив низ који чини квартет важних одредница из ближе прошлости: етничко чишћење из августа 1995. године, дозвола за прелет авионима НАТО пакта за бомбардовање Србије у марту 1999., тужба Хашком суду “за агресију и геноцид над хрватским грађанима” из јула исте године и признање независности Косова од марта 2008. године.

Брошура је званична публикација Хрватске туристичке заједнице и преведена је на пет светских језика и бесплатно доступна у тачно 20 светских метропола, од Њујорка преко Париза, Рима, Беча и Лондона до Москве и Токија. Овим је скандалозно скривање истине о животу и доприносу Срба у Хрватској попримило забрињавајућу ширину и ароганцију. Добро је познато да у светском туризму већином учествује имућнији и образованији слој становништва и људи који имају већи локални утицај, па је неспоран закључак да су они та (дугорочна) циљна група која треба да прихвати сервиране неистине и сва прећуткивања о српском народу у Хрватској.

Вековно постојање Срба, конститутивног и државотворног народа Хрватске, који је деценијама чинио изнад петине укупне популације и свеколики српски допринос смештен је у завежљај празнине уз пратеће одреднице о побуни и почињеном геноциду.

Додатак овом прећуткивању српске културне баштине у Хрватској огледа се у, сада већ усвојеном, предлогу Републике Хрватске и упису у УНЕСКО регистар “Памћење света” песама ојкача, без навођења да та десетерачка песма од два стиха, у извођењу три или пет певача, изворно припада еманацији духа крајишких Срба. Истоветно право припада и Србима Поткозарја у Републици Српској.

 

Црни редослед настављен је себичним присвајањем, које је у новембру прошле године потврдила комисија УНЕСКА (!), да се у попису нематеријалне културне баштине човечанства, као ексклузивна хрватска препознатљивост региструју “бећарац” и “врличко нијемо коло”. Сваком ко жели лако је стићи до истине која сведочи да је бећарац вишевековно наслеђе како из Славоније, тако исто и истовремено из Барање и целе Војводине. Правила за регистрацију и те како дозвољавају да се било која врста нематеријалне баштине истим поводом региструје као културно добро и “власништво” две или више држава.

У околностима које буде јаке сумње за аутентичност и оригиналност остала је регистрација “врличког нијемог кола”. Ова плесна игра која се најчешће изводи на народним прославама у Далматинској загори није искључиви производ само једног народа. У Врликама се одвија вишевековни живот и духовна традиција и српског народа, чије се учешће у стварању овог плесног раритета прећуткује. Нека буде дозвољено рећи да је (и данас) најстарија грађевина у овом месту православна црква Светог Николаја, утемељена 1618. године. (Католичка, Госпе Ружарице, саграђена је пуних 280 година касније, 1898.) Иста плесна игра има завидну традицију и у гламочком крају, што је још један доказ да је то коло народна игра динарских Срба. Дакле опет и у другој држави.

 

Наш западни сусед положио је све испите на европском путу и скорашњим стицањем својства државе-чланице ЕУ имаће додатни аргумент и “потез више” у случају наше евентуалне и свакако већ закаснеле реакције, независно од материјалних и историјских аргумената које као народ (и држава) имамо. Остаје бојазан да ће бити обрнуто: суочавање са њиховим примедбама и условима приликом отварања разговора и серијала од 35 предприступних поглавља, уколико се ова заморена држава одлучи на дуги и неизвесни пут у ЕУ која данас и сама има непредвидиву будућност.

 

Осврт ће остати непотпун ако се не помене још једна, из заиста дугог непоменутог низа, непријатна (и увредљива) чињеница. Наиме, у Европској централној банци у Франкфурту на Мајни искован је према предлогу Хрватске, у ограниченом специјалном тиражу од хиљаду примерака, хрватски евро посвећен уласку у чланство ЕУ идуће године. Та нулта серија од посебне историјске важности за суседну Хрватску има назив “Биљни и животињски свет Хрватске”, а на новчићу-кованици од 10 центи је рељефни отисак споменика у Јасеновцу, посвећен жртвама државно планираног и међународно осуђеног геноцида у највећем логору фашистичке НДХ. Треба ли коментар!?

Културна баштина коју је створио хрватски народ и њене вредности су евидентне и не би требало да буду предмет било каквих спорења. Напротив, има приличан број од свега приказаног који може послужити као одличан пример ревности и доследне бриге за своје историјско наслеђе.

Слику ремети ауторов приступ српском културном наслеђу на територији данашње Хрватске. Наиме, истинско културно богатство се налази у уважавању посебности и толеранције. У уважавању и вредновању рада другога. Однос ове публикације према баштини створеној српском руком указује на старе омаловажавајуће стереотипе извучене из расположивог конгломерата лицемерја и цинизма. Намерно загубљено достојанство уважавања другог произвело је једносмерни дијалог са српском прошлошћу. Уместо доказа надмоћи људског разума, прикривено се сугерише исчезавање истине. Темељним брисањем кроатоцентричном крпом створена је слика да су Срби на тлу данашње Хрватске у протеклих седам векова водили бездогађајни живот. Идеологизована садашњост супротстављена је вредности укупног седамстогодишњег надахнућа српског народа. Велики тестаментални трактати који су материјализовани непосредним српским учешћем сведени су на безличне трагове у песку времена. Направљен је увод у живот лишен сећања.

 

Шта нама ваља чинити? Хоћемо ли опет да овај и сличне догађаје чекамо поспаних очију и да опет свет уверавамо како смо заиста рођени у чекаоници. Наша научена пасивност постала је дубока и укорењена навика. Постали смо колекционари носталгије. У свету је све мање оних које охрабрује изрека: “Правда ће победити”. То је слоган који подржава застрашујућу ирационалност наше политике. Гледамо погрешну временску прогнозу која нас није довољно упозорила да овим светом владају бездушни императиви брзине, хладне рационалности и неистина. Као да ништа лоше и трагично немамо у свом скорашњем колективном искуству. Као да немамо сазнање да сами стварамо слику идентитета.

Изостанком реакције којом ћемо одбранити чињенице о нашем стожерном наслеђу, симпатишемо политику сопственог нестанка. Реакције, дубоке, смислене и трајне. Државне, научне, световне и духовне. Да коначно стигнемо до одговора на једноставна питања: ко смо, где смо, куда идемо, где нам је место, пут и исходиште? Време пролази и све је мање могуће артикулисати истину и вратити поредак ствари. Постала је нужност да се као друштво преиспитамо и да испод наслага немара и свеприсутне равнодушности изнађемо могућности да узмемо у заклон и заштиту сва наша прекогранична сећања. Свако супротно понашање доприноси стању да споменике који сами по себи надилазе ограничена доба и надвисују дух своје епохе, незаинтересовано поверимо тишини заборава. Само одговорним системским приступом моћи ћемо да избегнемо да се све заврши онако како се и плашимо да хоће.

Питање за другу страну: Шта је следеће у развоју добросуседских односа и позивања да се грађани Србије опусте на Јадрану? До “одговора”, констатација да су на олтар лажне нормалности принесене нове преграде у лавиринту наших заблуда

 

Извор: ФОНД СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ