О усташком логору Јадовно у Хрватском дому на темељима Глинске цркве

English

У организацији Српског културног друштва Просвјета и Вијећа српске националне мањине града Глине, промовисана је 19. јуна 2010. књига историчара Ђуре Затезала "Јадовно, комплекс усташких логора 1941." и "Јадовно, зборник докумената", чији је издавач Музеј жртава геноцида из Крагујевца.
О књизи, су говорили предсједница  Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске Весна Чулиновић - Константиновић, социолог Светозар Ливада и сам аутор.
 Затезало, који је 30 година био директор историјског архива у Карловцу, године 1965. добио је задатак од Института за историју радничког покрета, коме је тада на челу био Фрањо Туђман, да истражи колико је било жртава у усташком логору Јадовно. Он је на томе радио до почетка 1992. године, али хрватске власти, па ни Туђман, отада нису показале никакав интерес да се подаци објаве, па се с објављивањем књиге, и то не у Хрватској, чекала до лани. Затезало је истакао да је у 132 дана, колико је постојао логор Јадовно, у њега довезено 42.225 људи, од којих је убијено 40.123, од чега је поименично прикупио податке за 10.865 лица. Од убијених, 38.000 су били Срби, 1.999 Јевреја, 88 Хрвата, 11 Словенаца, девет Муслимана, два Чеха и по један Рус, Ром и Црногорац.
Предсједница Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске (САБАХ) Весна Чулиновић - Константиновић је нагласила да у логору људи нису убијани из освете, него зато што су вјером, нацијом и политичким увјерењима били другачији од својих џелата.
Ливада је говорио о Затезаловом 30-годишњем раду у коме је написао 17 књига које се тичу рата у НДХ и усташких злочина.
Промоцији је присуствовало шездесетак гостију.”

Новинаре на промоцији књиге нисам примјетио, фото апарати се нису чули, па иако нисам новинар, сматрао сам да има смисла пренијети ову кратку информацију.

Нека праштају професионални новинари што ћу наставити.

На промоцију сам дошао из поштовања према драгом човјеку и аутору Ђури (Затезалу), јер да није било његовог дугогодишњег рада везаног за Јадовно и његове дубоке посвећености овој теми, готово да не би имало смисла организовати удружење “Јадовно 1941.”  Фактографија и истина садржана у његовом двотомном дјелу представља основу за даљи рад на прикупљању документације,допуни пописа жртава,  објелодањивању истине и градњи достојног  односа према жртвама и њиховим потомцима.

Промоција је одржана у Хрватском дому. Помислих да је недолично у Хрватском дому, промовисати књигу о жртвама чији су џелати поздрављали са : “За дом (хрватски) спремни!”

Али можда у малом граду и нема друге сале до ове, до које се стиже пролазећи поред канцеларија разних удруга (удружења) произашлих из како кажу “домовинског “ рата.

Током промоције, аутор је видно потресен поменуо да је ово здање до 1995 носило назив  “Спомен дом”, који је саграђен 1968. на мјесту гдје је до 1941. стајала православна црква Рођења Пресвете Богородице.

Тада схватих да се налазимо на мјесту преболне Глинске цркве, у коју су почетком аугуста 1941, довабљени (обманути обећањем о пријелазу на католичанство) те потом поклани  Срби, мушкарци с подручја котара Вргинмост. Према једном истраживању, број жртава обухваћа 1.291 особу при чему се обично придодаје и 45 жртава из глинског котара. Једини који је преживио злочин био је сада већ покојни Љубан Једнак. Недуго након злочина црква је срушена.

Све ове жртве пренијете су 1947. на глинско православно гробље гдје је на десету годишњицу уређена заједничка Спомен-костурница која је 27. 7. 1951. обиљежена спомен-плочом. Сваке године 13. маја, на православном гробљу у Глини, одржава се и парастос свим жртвама усташких злочина у Глини 1941.

Боравећи у Глини, на ходочашћу од “Косова до Јадовна” 1983. Владика Атанасије је записао:

“На месту пак где је била стара црква, у самом центру Глине, данас стоји „спомен-дом" културе и разоноде, са једним базеном испред и спомен-плочом /према улици/, на којој пише ово сведочанство за памћење: „Истина је наша крвљу записана. Била је некад на овом мјесту православна црква, а 30. јула године 1941. око 1200 невиних људи нашло је у њој смрт под оштрицом усташког ножа. Против зла и злочина устао је народ Баније и пошао тешким али свијетлим стазама НОБ. Данас на овом мјесту стоји спомен-дом жртвама фашизма, а подигнут је године 1969. јединственом акцијом и братском солидарношћу народа Баније и људи широм наше социјалистичке домовине. 4. јула 1969."

Стара црква била је из 18. века, саграђена у стилу аустроугарског барока, јер ултракатоличка монархија није трпела ни дозвољавала православни српско-византијски стил. /Да споменемо овде, ако је то од значаја, да је у тој старој православној цркви у Глини, лета Господњег 1846., по први пут изведена „Лијепа наша домовино" Антуна Михановића, коју је те године „углазбио" Србин из Глине Јосиф Руњанин а отпевао је српски православни хор из Глине. Но, времена и обичаји су се затим променили/.”

Погледом сам у аудиторију потражио свештена лица. Парох глински и Парох костајничко-дубички, јереји Слободан и Никола, достојанствено и смирено, пратили су излагања у том ђавољем здању подигнутом на тако светом мјесту.
Знају они да је на том светом мјесту, мучен, заклан па бачен у јаму у Прекопама и јереј Богдан Опачић, парох и архијерејски намесник у Глини.
Поред Светог свештеномученика Саве, тада епископа, још 64 православна свештеника Мученичке горњокарловачке  епархије  побијено је за вријеме НДХ.

Неки су од излагача опет у исту раван стављали оно што се не може изједначити. Уз дубоко уважавање сваке жртве, мора се истаћи да су од 40.123 ликвидиране жртве, њих 38.010 били православни Срби.

Неки су излагачи опет поредили што се поредити не може. Први борци против окупатора и усташа 1941. , не могу се изједначавати са усташким зликовцима!
Они који су породицама Срба побијених на Јадовну, на оне двије-три Спомен плоче наметнули звијезду умјесто крста, данас за почасне предсједнике бирају оне који се јавно изјашњавају да су побиједили 1941. и 1945.  Ти и такови, декларативни  “антифашисти” немају морално право да говоре о Јадовинским мученицима а нама потомцима тих мученика достојанство и светосавски завјет не дозвољавају да их уважавамо.

Чуло се и то, да су усташки монструми велика грешка природе.
Бог је природа и Бог не гријеши, али нам је дао на слободу да одаберемо хоћемо ли живјети као звјерад и према ближњима својима се као према звјерима односити или ћемо одабрати хришћански пут.

Они, који су чланове наших породица масовно убијали на најмонструозније начине, нису грешка природе, но су сљедбеници секте (јер ту хришћанске вјере нема) и убице са мандатом државе која је злочине планирала и озаконила.

На промоцији смо опет могли чути да се истина о Јадовну није искривљавала и сакривала . Па нису ли наше мајке и баке, након инзистирања да виде гдје су им најближи побијени, вођене  само до Шаранове јаме за коју се говорило да је то та јама Јадовно?
Није ли проф. Земљар након што је ’47  и ’48 одвео мјештане Пага на подручје логора Слана да положе вијенце, завршио на Голом отоку?
Бранко Цетина, један од ријетких који је побјегао из логора Јадовно, тада пуковник,  након одржаног часа историје јадовинским породицама, смјеста је пензионисан.
Прикривање истине о Јадовну, омаловажање жртава и  понижавање њихових потомака  траје у  континуитету до данашњих дана.

Да томе није тако, не би потомци жртава недавно лутали  Велебитским “парком природе”  трагајући за мјестом  самог логора Јадовно, тумарали по каменој пустињи увале Слана тражећи мјесто разбијене Спомен плоче и “свијећом” у Метајни тражили некога ко је вољан показати  мјесто бившег логора за жене и дјецу.
Да се уважавају жртве, не би се између Јадовинских  јама јурило бициклима и купало, сунчало и ронило на подручју Спомен подручја Слана.

Доктор Ђуро Затезало је на крају промоције позвао присутне да присуствују  првом обиљежавању “Дана сјећања на Јадовно” , 26. јуна ове године. Удружење Јадовно 1941., Српско народно вијеће и Жидовска опћина Загреб по договору чинили су исто.

На интернет страницама Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске (САБАХ), као ни у јунском броју Гласа антифашиста, нити ријечи није било о предстојећем сабрању на Јадовну.
Очито да се и даље држе става да комеморације треба одржавати на “округле” годишњице, ’70, ’75, ’80….. На ’85-ој ни већина унука Јадовинских жртава неће више бити међу живима.
Одлука не чуди, то је ствар већ помињаног континуитета.

На Јадовно ћемо, ако Бог да сваке године по неколико пута. Све док јаме пуне моштију наших чланова породица не замијенимо гробовима.

Нашој дјеци и унуцима преносићемо истину о Јадовну и  помињати наше мученике у молитвама.
То чинимо због дуга према нашим прецима, због нашег достојанства, али и бриге за безбједност наших потомака.

Након промоције, нас троје Бањалучких гостију, отишли се Богу помолити у храм  Рођења Пресвете Богородице подигнут 1963. године.

Љепоту храма и величину страдања Владика Атанасије је овако описао:

“….побијени су под олтаром за Крст Јагњетов и право Сведочанство. Зато им је у новој Глинској цркви подигнут и посебни олтар, а од Српске Цркве убројани су у општи Сабор Светих Мученика и Новомученика, од Косова до данашњег дана. 12 Овај олтар је у апсиди северне певнице новога храма, а у истој апсиди изнад тог жртвеника фрескописани су ликови: Свештеномученика Саве Горњокарловачког, проте Стеве Огулинског, мученице Мајке Православне и још неколико мученика Дечице и сељака овога краја, у својим народним ношњама. Свим овим Глинским Новомученицима служи се служба на овом малом олтару неколико пута годишње. У ковчегу на овом жртвенику чува се камен темељац старе цркве, прегршт земље натопљене крвљу Глинских Мученика и честица моштију Св. великомученика Лазара Косовског, што је доказ заједничке судбине ових Новомученика са Косовским Мученицима. И у животу и у смрти све им је било заједничко: страдање за веру и род, исто богољубље и родољубље.”

Овоме се нема шта додати.

Душан Басташић

Предсједник удружења Јадовно 1941.